ŠAHOVSKI BLOGTROTER

ŠAHOVSKI BLOGTROTER


Bora Kostić, velemajstor, boem šaha, po kafanama je igrao u sve, a najteže je podneo kad je jednom u zanosu igre odneo 25 čajeva, koje je onda bezuspešno pokušavao da proda okupljenim kibicerima. Imao je čast da mu pozdrave od indijskog maharadže prenosi ni manje ni više nego Josip Broz Tito. Možda je baš zato prvi u Jugoslaviji dobio nacionalnu penziju za šah

Gospodin izuzetnog šarma, pravi šahovski globtroter, velemajstor sa tablom koji je igrao da bi putovao, a putovao da bi igrao, bio je Srbin Borislav – Bora Kostić. Rođen je 1887. godine u Vršcu. Prve šahovske korake načinio je u desetoj godini, a već u gimnaziji bio jedan od najjačih tamošnjih šahista. Najveći konkurent iz gimnazijskih dana bio mu je pet godina stariji Sava Gerdec, koji ga je uveo u šahovsku teoriju. Godine 1909. u Budimpešti, gde se školovao na Orijentalnoj akademiji, pobeđivao je sve redom i osvojio prvo mesto na turniru najboljih mađarskih amatera. U šahovskoj metropoli Beču briljira, a nakon toga nastavlja svoje pobedničke putešestvije -Keln, Minhen, Pariz, London… Putovao je i dominirao od Francuske, Švedske, Belgije, do Holandije, a zatim je zaplovio preko okeana do Kanade, Severne i Južne Amerike, Argentine, Čilea, Novog Zelanda, Australije…

Sahista Bora kostic 02

Učitelj Enriku Karuzu
Priču o njemu ponovo nam donosi direktor Naučne televizije Živojin Petrović. Kako kaže Petrović, Bora je u Njujorku doživeo brojne susrete i nezaboravna poznanstva. Sreo se s velikim naučnikom Nikolom Teslom. Jedno vreme je bio šahovski učitelj čuvenog tenora Enrika Karuza. U oktobru 1915. priređena mu je šestomesečna turneja „Od obale do obale”, na kojoj je postavio svetski rekord u broju simultanih partija: od 3.284 partije, izgubio je 112, a 237 remizirao. Naredne godine učestvovao je na Rajsovom memorijalnom turniru i postavio svetski rekord u igri na slepo odigravši simultanku na 30 tabli. U Čikagu 1918, na turniru Zapadne šahovske federacije, osvojio je prvo mesto, a krajem te godine na dvokružnom turniru sedmorice najboljih majstora u Njujorku bio je drugi, iza Kapablanke. Smatrali su ih najjačim igračima Novog sveta.

Izuzetno je voleo da putuje i upoznaje nove zemlje i običaje, ali i da, na tim putovanjima, igra šahovske turnire. Tako je organizovao svetsku šahovsku turneju koja je trajala od 1923. do 1926. godine. Kako je sam rekao prijatelju Kosti Jovanoviću neposredno pred put: „Želim da vidim svet, one krajeve zemlje koji su bili samo predmet moje mašte. Verujem da će na tom putu biti dosta interesovanja za šah.”

 

Gubio tek svaku 50. partiju
To je bila misija koja je svetskom šahu, ali i Borinoj domovini, za koju mnogi nisu ni čuli, donela propagandni uspeh velikih razmera. Prvo je krenuo u Australiju i Novi Zeland, a zatim preko Južne Afrike kopnom do Kenije, gde je odigrana čuvena partija na polutaru. Naš junak je bio na severnoj Zemljinoj polulopti, a njegov protivnik na južnoj. Sledeća stanica je bila Indija, gde ga je na kraju primio i maharadža od Patijale (Čandagar), koji je organizovao turnire na visovima Himalaja. Odatle se išlo u Nepal i na Tibet, a potom na ostrvo Javu u Indoneziji. S Jave je prešao na Sumatru, gde je igrao s poglavicom plemena Bataki. Odatle kreće na Filipine, pa u Hongkong i Kinu. Iz Kine je prešao u Sovjetski Savez pa kroz Sibir, preko Irkutska, Novosibirska, Omska, Sverdlovska, Moskve, Odese, Lenjingrada, do Rige. Svuda simultanke, igre na slepo, mečevi, a kako i sam priznaje, najveći broj izgubljenih partija imao je upravo u SSSR.

Kažu da je ovaj boem šaha po kafanama igrao u sve, a da je najviše očajavao kada je u zanosu igre odneo 25 čajeva, koje je onda bezuspešno pokušavao da proda okupljenim kibicerima. Jednom mu je, opet, kaže priča, poštar bio sam Josip Broz Tito. Na svojim bezbrojnim putevima nesvrstanosti, Tito je naleteo na pomenutog maharadžu od Čandagara, koji je neizostavno želeo da preko uvaženog gosta pozdravi svog gurua šaha iz Jugoslavije. Možda je to uticalo da junak ove priče bude prvi šahista koji je dobio nacionalnu penziju za svoje bavljenje šahom u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata.

Sahista Bora kostic 03

U Evropi, Kostić je učestvovao u nizu majstorskih turnira, među kojima je najznačajniji turnir u Geteborgu 1920, kada je uvršten u velemajstorsku grupu, čime mu je priznat najviši stepen u šahovskoj hijerarhiji. U avgustu 1921. osvojio je Memorijal Ferenca Erkela u Đuli. Igrajući simultanke, postigao je izvanredan rezultat: od 1.900 partija, izgubio je 40. Na prvom Božićnom turniru u Hejstingsu 1921. opet je pobedio sve protivnike. U Kraljevinu SHS se vratio 1922. i učestvovao na turnirima s Milanom Vidmarom u Beogradu i na Bledu. Potom su usledile uspešne turneje po Rumuniji, Mađarskoj i Čehoslovačkoj 1922, a na svetskoj turneji (1924-1926) igrao je u Australiji, Africi, Aziji i na Novom Zelandu. Po povratku, u julu 1926, učestvovao je u prvim međudržavnim utakmicama reprezentativnog tima Jugoslavije na nezvaničnoj Maloj šahovskoj olimpijadi u Budimpešti i doprineo osvajanju drugog mesta. Razvoj šaha u Jugoslaviji dobrim delom je vezan za njegovo ime. Svoju zemlju predstavljao je vrlo uspešno kao pojedinac, na izuzetno jakim turnirima širom sveta, ali i kao član reprezentacije na šahovskim olimpijadama.

U timu Jugoslavije učestvovao je na IV šahovskoj olimpijadi u Pragu 1931, a 1935. godine u Beogradu na Prvom šampionatu države delio je prvo mesto i poneo titulu prvaka Jugoslavije. Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je na VI šahovskoj olimpijadi u Varšavi 1935, na nezvaničnoj šahovskoj olimpijadi u Minhenu 1936. i na VII olimpijadi u Stokholmu 1937. Za državnog prvaka proglašen je 1938. Njegova šahovska karijera bila je značajna za istoriju šaha u svetu i kod nas. Zastupao je dinamičniji, novi stil. Zahvaljujući njegovoj igri, Jugoslavija je dugo vremena bila druga šahovska sila u svetu. Bio je odličan brzopotezni igrač, a po dužini turneja, broju odigranih simultanki, procentu njihove uspešnosti i geografskom prostoru na kojem je igrao ostao je i danas neprevaziđen.

Sahista Bora kostic 05

Početkom Drugog svetskog rata prestaje šahovska aktivnost za sve koji nisu hteli da igraju u nacističkoj Nemačkoj. Među njima je bio i junak ove priče, koji je zbog svog patriotizma jedno vreme proveo u koncentracionom logoru u Velikom Bečkereku (Zrenjanin). Posle rata je učestvovao na nekoliko šampionata i manjih turnira, a poslednje takmičenje na kojem je pobedio, „Tigar od Ešnapura”, kako su ga zvali, bio je turnir veterana – Cirih 1962. godine, samo godinu dana pre smrti. Bio je veseljak pa ga je svako društvo rado prihvatalo. Voleo je decu, a posebno je uživao u tome da im daje prve šahovske lekcije, i svi koji su proveli neko vreme u njegovoj blizini ostali su zaraženi virusom šaha i impresionirani takvom ličnošću do kraja života.

Stigao na kraj sveta
Na kraju ostaje zabeležena anegdota… Kada je veliki jugoslovenski majstor Petar Trifunović, sredinom pedesetih prošlog veka, u nekom mestašcetu u Južnoj Americi koje ne beleže ni tamošnje mape davao simultanku, na kraju iste, na banketu kojeg se ne bi postideli ni kraljevi, odlučio je da se malo kroz govoranciju i našali: „A naročito mi je drago što sam imao priliku da igram šah u ovom malom simpatičnom uglu globusa, gde nije stigao da gostuje čak ni naš poznati svetski putnik velemajstor Bora Kostić!” Tek što je pomenuo Kostićevo ime, par starijih domorodaca povikalo je demanti: „Grešite! Senjor Kostić? Rado ga se sećamo. Bio je ovde 1913. godine!”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar