HVALJEN ISUS I MILE DODIK

HVALJEN ISUS I MILE DODIK

Foto: Beta/AP/Darko Vojinović


Posle upravo završenih opštih izbora u Bosni i Hercegovini, perfidnom politikom Sarajeva i Bakira Izetbegovića, koji je glasovima muslimana izabrao Željka Komšića za hrvatskog člana Predsedništva BiH, zemlja je ušla u tešku krizu, čije rešenje za sada niko ne vidi

Moderna svetska istorija počiva na nauku da ono što NATO i Stejt department razvale, niko ne sastavi! Na tom postulatu već skoro tri decenije otužno teče politički i državni život na Balkanu, uz garnirung da u svakoj razvalini odbrojava svoje i naše vreme tempirana bomba novih sukoba i stradanja. Od Kosova, preko Makedonije, do Bosne i Hercegovine.

To je, uz veliku pobedu Milorada Dodika, jedinog darovitog političara u BiH, zapravo najvažnija poruka i izvestan rezultat minulih izbora u državi Bosni i Hercegovini, za koju kao takvu i nema posebnih dokaza da postoji. Bosna ovim izborima optrčala je pakleni krug nepostojanja, opet se vratila onom pogubnom trenutku iz januara 1992, kad su muslimani i Hrvati, gazeći Ustav BiH, eliminisali Srbe kao konstitutivni narod – prisilili ih da formiraju Republiku Srpsku i otvorili vrata pakla. Tako je počeo rat. Pre toga, ničim izazvani, muslimani i Hrvati u BiH, bez saglasnosti Srba, proglasili su Bosnu građanskom državom. Ovih dana muslimani sa svojim ličnim Hrvatom Željkom Komšićem opet govore o građanskom društvu i pravnoj državi, sa osnovnom premisom „jedan čovek, jedan glas“. Sad im glavni neprijatelji nisu Srbi, nego Hrvati. Sračunali su, za početak, da je mudro udariti na slabije po zakonu. Za Srbe ima vremena. Uostalom, u toj računici, ako bi osvojili taj prostor koji po Dejtonu pripada Hrvatima, muslimani bi bili zadovoljni. Moguće da bi prihvatili da Srpska ode zajedno s Drinom.

Međutim, to su hipoteze. Realnost sad postavlja krucijalno pitanje – koliko je daleko rat u Bosni danas, da li je realno da opet počne upravo zbog toga što su se danas, posle izbora, Hrvati našli u onom grožđu gde su Srbi bili u januaru 1992. Sve zavisi od spoljnog faktora, jer kritična masa nezadovoljstva u bosanskim gudurama skoro da je oformljena. Izborni rezultati u BiH još nisu ni ozvaničeni, a Bakir Izetbegović, miljenik moćnog islamskog sveta i šef SDA u BiH, odapeo je strelu: „Nije logično da nas Bošnjaka ima više od 50 odsto u Federaciji, a da imamo samo trećinu vlasti“!

U ovom bosanskom loncu što opasno vri ima nešto što podseća na biografiju pisca Salmana Ruždija. Strela je odapeta, sasvim izvesno celu operaciju nije osmislio Bakir Izetbegović, a tek je nije realizovao bez saglasnosti moćnog islamskog sveta – od Turske, preko Irana, do Saudijske Arabije. Politički analitičari i visoki politički poslenici ističu da u MH Federaciji građani imaju pravo da glasaju za koga žele, ne propuštaju da naglase kako su mnogi Srbi u Federaciji glasali za Čovića, pa to niko ne osporava. Bakir Izetbegović, uz vatromet posle izbornog slavlja, poručuje: „U Bosni i Hercegovini neće se voditi politika iz Zagreba, niti politika iz Beograda“. Ta opasna strela nosi ime Željka Komšića, od oca Hrvata i majke Srpkinje, čoveka koga su muslimani izabrali da predstavlja interese Hrvata u troglavom Predsedništvu razvaljene Bosne i Hercegovine. Srbohrvat Komšić nije sačekao ni inauguraciju, nego je kao lice bez legitimiteta zapretio Međunarodnim sudom za prava mora u Hamburgu državi Hrvatskoj jer je dva puta prekršila Međunarodnu konvenciju o pravu mora povlačenjem morske granice. Zašto se to vezuje za Pelješki most? Zato što to koristite kao adut: nećete da utvrdite granicu na moru, nećete da poštujete ni sporazum Tuđman-Izetbegović o morskoj granici. Jer da poštujete taj sporazum, znate preko kojeg mora bi išao taj Pelješki most? Preko bosanskohercegovačkog!“, naveo je Komšić.

Hrvati u Zagrebu i u BiH, zbunjeni, nisu očekivali takav rasplet događaja na izborima u BH Federaciji, računali su da će pobediti Dragan Čović. Andrija Plenković, predsednik hrvatske vlade, odmah je uzvratio pretnjom: „U Bosni znaju da njihov prijem u EU ide preko Hrvatske“! Čak su i njihova odbrambena tumačenja protiv Komšićeve pretnje tužbom nemušta i neubedljiva.

Milorad Dodik, koji ima istančana politička čula, prepoznao je u Komšiću opasnost da mu postane protivnik u Predsedništvu BiH koji će, sasvim izvesno, zastupati isključivo muslimanske interese. On je u Draganu Čoviću imao u dobroj meri saveznika, delili su stav da bi Hrvati trebalo da imaju svoj entitet… pa je izrazio mišljenje da bi Dragana Čovića trebalo kooptirati u Ministarski savet ili tako nešto.

Na političkom talonu razvaljene države podeljene su nove karte moći, diktirane brojnošću muslimana i novim muslimansko-hrvatskim odnosima. Na talonu je krucijalno i opasno pitanje koje postavljaju muslimani: može li BiH bez Hrvata? Oni izgleda veruju da može, jer Komšić je Hrvat, izabran legitimno po izbornim zakonima Federacije BH. Po Izetbegoviću ništa nije sporno. Hrvati pobedu Komšića razumeju kao osvetu Bošnjaka. Kolumnista „Večernjeg lista“ iz BiH Jozo Pavković piše da Bošnjaci u Hrvatima vide neprijatelja od kojeg u miru žele da uzmu ono što nisu mogli u ratu. Pavković navodi da dugo već traje proces oduzimanja prava najmalobrojnijeg naroda u BiH, pa su Bošnjaci svojom brojnošću uspeli Hrvate da svedu na nacionalnu manjinu. „Ako se matematičkim manipulacijama s Domom naroda (federalni parlament) bez legalnih predstavnika uspostavi vlast, pre svega u Federaciji BiH, onda bi to uistinu bio završni brutalni obračun s Hrvatima“, zaključuje Pavković.

Željka Cvijanović, novoizabrana predsednica Republike Srpske, ocenjuje da će „izbor Komšića izazvati duboke poremećaje u MH Federaciji, a to se svakako tiče i Srpske“.

Novi muslimansko-hrvatski odnosi su realnost zasnovana na ranijim istorijskim „zaslugama i dugovima“. Muslimani su u dva rata, u Drugom svetskom ratu i u jugoslovenskom građanskom ratu od 1991. do 1995, bili „cveće hrvatskog naroda“ protiv Srba, naravno. Posle toliko vremena muslimani su shvatili da su cveće samo kad treba ginuti, a u miru su zaboravljeni od hrvatske braće. Tako se dogodilo i posle ovog građanskog Dejtona. U BiH Hrvati su postali bliži Srbima, a Alijina politika je imala boju ISIZ teorije i prakse. Muslimani su se odlučili za rad na terenu. Forsirali su staru politiku visokog nataliteta i mekog osvajanja prostora. Tako se dogodilo da su, recimo u Kantonu 10, u Bugojnu, Tomislavgradu, Livnu i okolnim gradovima i naseljima, postali glavni faktor, što ranije nisu bili. Muslimani se strpljivo i polako šire, osvajaju prazan prostoj koji su ostavili Hrvati.

Hrvati su trčali za novcem. Za tri godine, primera radi, iz Livna je otišlo sedam hiljada Hrvata. Otišli su u pečalbu širom sveta. Njihov prostor su tiho uzimali muslimani. Hrvati su dobili pasoše Hrvatske – članice EU – i masovno otišli za boljim životom u EU, pa opet u Kanadu ili Argentinu. Poslednji popis stanovništva u BiH, od pre četiri godine, Hrvati su fingirali. Ranije ih je u Bosni i Hercegovini bilo oko 17 odsto. Pouzdane informacije govore da je njihov broj danas pao na ispod osam odsto. Da li se, i pored ovih saznanja, može u BiH voditi politika bez Hrvata? Teško, jer Hrvatska to neće dozvoliti. Hoće Bakir. On ima svog ličnog Hrvata Komšića. U tom gemištu muti se nova destabilizacija Balkana: ili Bosnu deliti ili će NATO doći nepozvan!

„U Sarajevu pričaju smešne i opasne političke priče. Kažu da je Bosna građansko društvo, da je pravna država sa svim nužnim držanim institucijama. Pa, građansko društvo i pravna država ne niču preko noći, nisu artikal koji se kupuje u hipermarketu. To se gradi decenijama, uz nužnu saglasnost svih važnih društvenih i političkih činilaca, ali toga danas u Bosni nema. Bošnjaci u Sarajevu su zaigrali opasnu igru. Uprkos svemu, verujem da je u tome Republika Srpska pravi pobednik. Ona će biti faktor stabilnosti, insistiraće Dodik na poštovanju Dejtona, što je veoma važno“, kaže za „Ekspres“ Arije Livne, savetnik u kabinetu Milorada Dodika.

Podela BiH ako nema druge

Arije Livne na učestalo pominjanje neizbežne uloge međunarodne zajednice, bez koje se, navodno, ne može premostiti politička kriza u kojoj je Bosna i Hercegovina već trideset godina, kaže: „Pa šta to može da uradi međunarodna zajednica danas? Mogla je mnogo ranije, može i danas, ali nema ništa od toga. Međunarodnu zajednicu čine zemlje koje su na Balkanu, pa i u svetu svuda tražile i ugrađivale svoje interese. Uostalom, učestvovale su te zemlje i u iniciranju rata i raspada Jugoslavije, učestvovale su i u ratu u BiH, pa i posle rata u Dejtonu, i evo šta su napravile. Napravile su to što danas imamo, zemlju u dubokoj političkoj i ekonomskoj krizi. Možda je trajno rešenje da se zemlja podeli po etničkim granicama, baš po principu koji se zagovara za Kosovo.

Stari je nauk da ti problem u kući ne može rešiti čovek sa strane, nego ti sam. U Bosni i Hercegovini ne postoje političke snage koje će premostiti ovu krizu. Mogle bi da smanje tenzije da ne dođe do toga da neko zapali ratni požar“, kaže Livne.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar