MAKEDONSKO ISTORIJSKO “NE” BRISELU

MAKEDONSKO ISTORIJSKO “NE” BRISELU

(AP Photo/Thanassis Stavrakis)


Neuspeli referendum u Makedoniji najbolji je dokaz koliko smo na ivici i ujedno koliko su evropske poruke i ponašanje EU prema zapadnom Balkanu – pogrešni.

Poput dela srpske opozicije, i EU očigledno misli da je većina koja glasa, izlazi na referendume, iskazuje svoju volju nedorasla i da je jednostavno treba ignorisati.

Pritom se zaboravlja da je to ista ona većina koja postoji i EU, koja je progurala Bregzit, izglasala Trampa, ljulja tron Angele Merkel, dovodi desnicu na vlast u raznim zemljama razvijene i civilizovane Evrope.

Zaboravlja se i da je uvek veoma važno ponuditi nešto toj većini. Neki izlaz, neki ventil, neki razlog da vas prati u onome što možda i ne razume ili joj se prosto ne sviđa.

Na taj način dve stvari su zagarantovane. Prva je reakcija većine, kojoj demokratski instituti, kakav je svakako i referendum, omogućavaju da na najprostiji mogući način kaže šta misli.

I ako se nekome posle to mišljenje ne sviđa, žao nam je, ali možda i ne bi bilo takvo da nije maćehinskog odnosa EU prema Balkanu i stalnih poruka koje upravo toj većini jasno govore „ne želimo vas”. Ne želimo ni mi vas, kaže na to većina i svima napravi problem.

Druga stvar je još gora pošto liderima s Balkana pokazuje koliko je malo potrebno da ih ista ta Evropa ostavi na cedilu, kao što je ostavila Zorana Zaeva.

A ostavila ga je jer je jasno da nije dovoljno da se dve-tri evropska lidera pojave nekoliko dana pre referenduma pa da taj referendum uspe.

Izvinite, kaže većina, a gde su pare, gde je jasno obećanje da ćemo biti deo EU, gde su fabrike, investicije, bilo kakve olakšice, napredak, gde je ono što nam omogućava elementarno dostojanstvo dok radimo ono što se sviđa vama mnogo više nego nama?

E, na taj deo kada je reč o Balkanu – EU nije spremna. I u velikoj meri se ponaša kao prema Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, mada su ratovi ovde davno završeni.

Ima svoje uslove, svoje zahteve, protokole, planove, zaključke i uopšte nema nameru da o njihovoj, ako ništa drugo a ono bar svrsishodnosti s bilo kim razgovara.

Na predloge koji ne uključuju ništa loše, nikakve ratove, migracije, nikakvo remećenje mira i stabilnosti reaguje nervozno, unapred ih odbija samo zato što nisu deo onoga što je nekada neko u drugo vreme i drugim okolnostima smislio.

I najgore je to što nikome u EU ne pada na pamet da ta vrsta isključivosti ogroman deo Balkana tera na poniženje.

Na pristajanje na gubitak, sedište u trećem razredu, odustajanje od sopstvenog dostojanstva i, u krajnjem slučaju, na kraj svakog reda u kojem se čeka budućnost.

I može sada neko da kaže da to nije tako, da su prave vrednosti upravo na mestu na koje EU ukazuje, ali i referendum je to pokazao, osećanje većine je drugačije.

Hoćete da nam uzmete, a nećete da nam date. To je bio odgovor više od šezdeset odsto ljudi u Makedoniji na brzinski sklepan referendum i sporazum koji je trebalo samo da prihvate bez jasnih naznaka o tome šta im on donosi.

Aljkavo i loše odrađen posao, i to još rađen s onih visina koje nijedna većina nigde u svetu ne razume. Još ako insistiraš na tome što ne razumeju, možeš kod njih samo da podstakneš osećaj da ih prezireš, i da onda, ali uvek, očekuješ isti odgovor. Odbaciće te.

I sve je to važno znati pred jesen, zimu i proleće u Srbiji, ali i na Kosovu, u Bosni, Makedoniji…

Zato što nas čeka još referenduma, još veoma teških odluka, još pristajanja i na ono nepovoljno, na gubitak, i ako neko misli da će se to tek tako desiti, samo od sebe, i samo zato što on misli da je to dobro, pa sve i da je upravu, makedonski referendum mu je dokaz da je daleko od istine i stvarnosti koliko smo i mi na Balkanu daleko od EU, ako ne i više.

Zato je krajnje vreme da EU počne da menja svoj modus operandi i svoj odnos prema ovom delu kontinenta.

Velike pare se ionako daju za razne projekte, pomoć, investicije, ali sve to bez jasnog pokazivanja veza i benefita, bez pokazivanja „raison de etre” (razlog da postoji, bude) Balkana u EU, s jasnim perspektivama tog postojanja, sve zajedno, gotovo da ništa i ne vredi.

Ne zato što zaista ne vredi, nego zato što isključuje onu simboliku koja je na ovim prostorima veoma važna i koja formira mišljenje većine, baš kao i svuda u svetu.

Tramp je svoju većinu ubedio u ono što je zanima, u nova radna mesta, manje poreze, vraćanje proizvodnje (fabrika) na američko tlo; Putin je svoju većinu ubedio u veliku, jaku, imperijalnu Rusiju; Balkan treba ubediti u to da jeste deo Evrope.

Kako, moraju u Evropi da smisle, ali za početak treba da im bude jasno da baš na tom simboličkom nivou moraju nešto i da daju.

Vučić to u svojim obraćanjima Zapadu naziva jasnom perspektivom, garancijama pošto, za razliku od svojih sagovornika, vrlo dobro zna da može da bude „svemoćni Vučić” i sto puta, ali da bez toga ne može da prođe na referendumu.

A da posle svega, svog pažljivog truda, u kojem je uz razne ventile sprovodio mir, svakako najtežu balkansku disciplinu, sebi dozvoli da prođe kao Zaev – sigurno mu ne pada na pamet.

Ako ni zbog čega drugog, a ono što bi na taj način sve urađeno bacio u vodu, a Srbiju bi zajahali svi oni kojima cilj nije mir, nego njihova vlast po bilo koju cenu.

Zato i imamo taj zastoj u pregovorima, i on jeste danas neophodan. Bar dok razne evropske glave ne preslože stvari i ne shvate da Makedonija, Srbija, Bosna, Kosovo vrede svakog truda i svakog ulaganja.

A ako im to nije jasno, ako neće da shvate, moraju da se pomire s tim da neće dobiti ništa. Većina će ceo region oterati na sasvim drugu stranu. I biće sasvim mirna zbog toga.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar