DIPLOMATSKI RAT: Makedonski scenario sa oralnom završnicom

Ko je pobednik u malom balkanskom diplomatskom ratu? Niko. Ali je izgubio najviše onaj koji je, kada su mu pokazani zubi, morao da sedne za sto

Stvar je legla. Rata sa Makedonijom neće biti. Srpski predsednik Aleksandar Vučić i makedonski premijer Zoran Zaev čuli su se telefonom i dogovorili pet principa nastavka saradnje dve države. Potom se Vučić sreo sa ambasadorkom Makedonije u Beogradu, a onda i ministri spoljnih poslova Ivica Dačić i Nikola Dimitrov. Iako se makedonski ministar tamošnjim medijima žalio da od nedelje, kada je primio notu Srbije, naredna dva dana nije uspevao da stupi u telefonski kontakt sa srpskim kolegom. Sve se to zaboravilo, kriza je okončana, odnosi se vraćaju na pređašnji nivo. Koji uzgred nije baš bio sjajan. Naročito otkad je formirana nova vlada sa Zoranom Zaevim na čelu.
Niti zvanični Beograd nešto miriše Zaeva, a s druge strane ni on nešto ne miriše zvanični Beograd. Mnogo su mu razvijeniji neki lični kontakti sa ljudima sa svih strana srpskih zakona od onih zvaničnih. Ali to su lični kontakti, i lični odnos poput onoga s kim se družiš ili kome daješ ili pozajmljuješ novac, svakako ne bi trebalo da opterećuju odnose dve zemlje. Šalu na stranu, to što se dešavalo protekle nedelje nije nimalo naivno, iz kojeg god ugla gledali, bez obzira na to da li sedite u Skoplju ili Beogradu. Povući diplomatsko predstavništvo i ljudstvo iz zemlje domaćina je obično čin koji nagoveštava dve stvari. Ili sa tom zemljom ulazite u rat ili prekidate sve diplomatske odnose i ne želite više da ih imate. Srpska opozicija je uglavnom ostala nema na ovu situaciju, osim Saše Jankovića koji je osudio ponašanje vlasti i Vuka Jeremića, bivšeg ministra spoljnih poslova, koji je tvitnuo negde sa neke plaže kako je ovaj čin srpske vlasti "diletantizam i šarlatanstvo koje je karakteristično za banana države". Reč bivšeg ministra spoljnih poslova imala bi veliku težinu samo da je ne izriče čovek koji je redefinisao pojam diletantizma i šarlatanstva u diplomatiji, kada je pre nekoliko godina u Njujork otputovao sa jednom rezolucijom, a u salu na Ist River ušao sa drugom. Ili je čovek naprosto bio genijalan, ali neshvaćen.
Svakako je situacija sa Makedonijom bila ozbiljna i zbunjujuća. Dok nam je profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić ljubazno poručio da ne želi svoju zbunjenost povodom ove teme da deli sa našim čitaocima, vojni analitičar Aleksandar Radić se metaforički podsetio stare izreke: Na Balkanu su svi paranoici, ali nam neko zaista radi o glavi.
- S jedne strane, većina konstrukcija koje vidimo iz spoljne politike regiona u medijima, naročito ova tumačenja situacije u Makedoniji, paranoična su u lekarskom smislu te reči. Međutim, s druge strane, zaista se dešavaju neke čudne stvari u kojima "neko nekome radi o glavi". Istina je ovde očigledno dvostruka. Zašto se Vučić odlučio za ovako ekstreman potez je druga strana medalje, ali je činjenica da je naša spoljna politika koju vode aktuelne vlasti poražena u Makedoniji. Imamo dugu istoriju vladavine VMRO-DMNE, čiji je stav bio blago rezervisan prema Srbima, pa sve do radikalizacije tog odnosa. Imamo partiju koja je stimulisala makedonski nacionalizam, ali istovremeno i netrpeljivost prema Srbima, što se osećalo u skopskoj čaršiji. To sigurno nismo mogli nazvati partijom koja nam je bliska. Međutim, u ovo moderno vreme izgleda da je došlo do spajanja koloseka u jednoj kompoziciji u kojoj su oni i Vučićeva vlast, i neke strane službe koje su do juče maltene ratovale. Tako imamo koincidenciju da su način kombinovanja informacija i pogledi na Makedoniju isti u Moskvi, Ankari i Beogradu. To je vrlo čudno. Situacija je vrlo složena, jer ne smemo zaboraviti da je makedonsko pitanje dovelo do ozbiljnih razloga za krizu na Balkanu, zbog njega smo ratovali i desilo se mnogo ružnih stvari koje nisu otišle daleko u prošlost. To je još uvek aktuelno, a oni imaju veliki problem zbog svoje unutrašnje strukture. Trebala bi da funkcioniše kao etnička država Makedonaca, ali s druge strane albanska, četvrtina populacije traži potpunu ravnopravnost koja nije sporna, ali je očigledno da albanska strana faktički bira i postavlja makedonske partije, koje nemaju sposobnost da formiraju sopstvenu vladu. S obzirom na to da albansko pitanje nas posebno muči, jasno je da Albanci tamo imaju visoku količinu moći.
Drastično se to odražava na Srbiju.
- Doći će do daljeg slabljenja političke moći i platforme u Srbiji. Sve što se dešava, sve nas više i više slabi u nekoj poziciji regionalnog lidera. S druge strane, sve su zemlje postale članice NATO ili će to uskoro postati, a makedonske vlasti će učiniti sve da postanu deo Alijanse. Nećemo mi ući u sukob sa Makedonijom, ali je stvorena zla krv. Srbija je kompromitovana zahvaljujući bahatosti i diletantizmu jednog obaveštajca, jednog političara i jednog novinara. Još u vreme JNA su na telefonima stajale nalepnice: Pazi, neprijatelj uvek sluša! Ne možete vi preko telefona pričati kako oragnizujete jednu akciju koja dovodi Srbiju u situaciju da može biti optužena za mešanje u politička dešavanja u drugoj zemlji. Država ne uspeva to amortizovati, sa vlastima u Skoplju očigledno postoje tenzije jer one stavljaju interes približavanju Zapadu ispred svega ostalog i slede svaku ideju da bi se dopali. Tada srpska vlast postaje jako tanka, posebno kada je reč o pitanju Kosova. Unesko je samo jedno od pitanja - objašnjava Radić.
Makedonija je najavila ubrzani ulazak u NATO, što je potvrđeno i sa neskrivenim zadovoljstvom dočekano i u sedištu Atlantskog saveza, ali ovaj ubrzani put sa sobom nosi i određene konsekvence, pre svega po vlasti u Skoplju. Politika beskompromisne saradnje i ubrzavanja puta znači i da je Makedonija spremna da svoj bezbednosni sitem stavi u funkciju NATO i pojedinih zemalja njegovih članica. Na taj način na duže vreme rešava pitanje svoje svrstanosti, učvršćuje vladu Zorana Zaeva i dugoročno rešava problem sa albanskom populacijom, spornog imena sa Grčkom i još gomilu problema... Ovakav kišobran za Makedoniju je svakako imao cenu, ali je projekat kao takav postavljen sigurno kao ultimativni cilj. I za neupućene je bilo jasno šta sledi odmah nakon imenovanja nove vlade i postavljenja Radmile Šekerevske za ministra odbrane. Upućeni u balkanske prilike, uz sve poštovanje prema Zaevu, znaju da je ona spiritus movens i mozak koji se nalazi iza cele operacije dovođenja biznismena na vlast. Naravno, za nju takođe nije tajna da je veliki zagovornik evroatlantskih integracija, kao i da je bliska određenim krugovima koji rade na destabilizaciji vlasti u Srbiji.
Izabravši taj put, Makedonija je svesno žrtvovala deo svog bezbednosnog sistema, da ne kažemo veći deo, i potpuno ga otvorila prema sličnim institucijama zemalja članica NATO, koje na ovom terenu ne praktikuju samo interese Alijanse već usput i neke svoje interese. Ne verujemo da iko ima zabludu da se pripadnici kontraobaveštajnih službi zemlje domaćina ne bave radom diplomatskih predstavništava na svojoj teritoriji, ali je očigledno problem bio kako se bavite, ko se to još pored vas time bavi i sa kime sve delite te informacije i da li dopuštate da teritorija vaše zemlje možda služi kao logistička baza za delovanje prema susednim zemljama, poput na primer nekih vrsta elektronskog izviđanja. Šta god i kako god da su radili, očigledno je da je diskrecija izostala.
Drugi momenat u kojem se stanje u Makedoniji potencijalno može u datom trenutku predstaviti kao pretnja Republici Srbiji je prosta činjenica da zvanično Skoplje ima malu ili nikakvu kontrolu nad prostorom severno od Kumanova uz granicu sa Srbijom i Kosovom. Ovde granična linija u pravom smislu reči ne postoji i taj prostor na kome je naseljeno albansko stanovništvo je pravi Eldorado, zgodan za sve vrste kriminala, ali po potrebi i terorističke aktivnosti, pa čak i za neke, uslovno rečeno, ograničeno vojne operacije. U momentu kada je Srbija otvorila pitanje rešenja kosovskog pitanja i kada se u javnom diskursu ponovo pojavila ideja podele Kosova, srpski mediji su prenebregli reakciju pojedinih albanskih političara koji su odmah spomenuli pitanje Preševske doline.
Iako izjave svih aktera ove krize deluju ohrabrujuće, ne treba očekivati da će razlike koje su kulminirale prošle nedelje tek tako biti izbrisane.