SRBI I ALBANCI: Hlađenje bureta baruta

Srbija i Albanija imaju najviše sunarodnika van svojih granica i na njihovim odnosima počiva stabilnost regiona. Gledanje preko nišana i crtanje novih mapa pripadaju prošlosti, kažu sagovornici „Ekspresa"

Ključ regionalne stabilnosti na Balkanu nalazi se u rukama Beograda i Tirane. Ovaj zaključak, naravno, ne dolazi kao posledica analize nekakve vojne, ekonomske ili nekakve druge (ne)moći dve države. On je rezultat realnog sagledavanja situacije u regionu koji je prethodnih decenija bio rastrzan sukobima, pre svega, međuetničkim. A kada stvari već tako stoje, potpuno je logično da put do konačne pacifikacije balkanskih prostora vodi trasom koja povezuje Srbiju i Albaniju. Jer upravo te dve države imaju ono što nijedna druga zemlja regiona nema, ili bar ne u tolikom obimu - a to je velika dijaspora u okolnim državama.
Više od trećine stanovništva Makedonije, čak oko 35 odsto čine Albanci. Njihov tačan broj u Srbiji, bez Kosova, nije poznat, s obzirom na to da je stanovništvo Preševske doline bojkotovalo poslednji popis. Najsvežiji podaci, takođe nepotpuni, odnose se na 2002. godinu. Albanci su, prema njima, činili nešto više od pet odsto stanovništva Srbije. Sa druge strane, nije poznat ni tačan broj Srba koji žive na Kosovu. Prema popisu iz 2011. godine, južno od Ibra živi 25.532 Srbina. Srbi sa severa Kosova bojkotovali su popis, pa se tu oslanjamo samo na procene da ih je oko 50.000. Sveukupno, to bi bilo oko četiri odsto kosovske populacije. Sa takvim rasejanjem naroda sa obe strane granice, potpuno je, dakle, logično, da se rešenje mora tražiti u dogovoru matičnih država. Vreme u kojem se pregovaralo „preko nišana" se, uprkos brojnim fatalističkim prognozama koje se mogu naći u medijima, teško može vratiti.
Taj budući dogovor, takođe, ne može da počiva ni na nekakvom novom iscrtavanju granica, svejedno da li na geografskoj karti ili na kafanskoj salveti. To je, možda, moglo da prođe kod Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, ali su i oni, kao i okolnosti u kojima su bili na vlasti sada davna prošlost. Sa time se slažu i sagovornici „Ekspresa", kako oni koji žive na ovim prostorima, koji su i te kako pogođeni svakim ma i najmanjim političkim potresom, tako i oni koji celu situaciju prate sa strane.
- Sasvim je sigurno da ključ mira u regionu u rukama drže Beograd i Tirana. Dogovor Srbije i Albanije je ključan za regionalnu stabilnost - kaže za „Ekspres" Sašo Ordanoski, novinar, analitičar i programski direktor Centra za strateško istraživanje i dokumentaciju iz Skoplja. Istog je mišljenja i Danijel Server, profesor na vašingtonskom Džon Hopkins univerzitetu i vrlo dobar poznavalac situacije na Balkanu, kojeg često nazivaju i „albanskim lobistom".
- Potpuno je jasno da Balkan može da ućari samo ako se Beograd i Tirana zadovolje onim što imaju umesto da pokušavaju da stvore „nešto veliko". Videli smo tokom '90-ih godina prošlog veka šta se dešava kao posledica takvih ideja: rat, genocid, ratni zločini, zločini protiv čovečnosti, da ne spominjemo političku i ekonomsku propast. Albanija je uspela da izbegne većinu toga tokom '90-ih, i posledično, uspela je dosta da napreduje. Srbija se, međutim, uplela u sve to i rezultat je bio zaostajanje za regionom. Zašto bi iko izabrao takvu sudbinu - kaže Server za „Ekspres".

Velika Albanija - pogrešan pravac
Pa, ipak, situacija na terenu često ne izgleda kao da je posledica poteza koje vuku ljudi kojima je na pameti dogovor. Nogu je povukao albanski premijer Edi Rama, izjavom kako bi ujedinjenje Albanije i Kosova moglo da bude „alternativa za zatvorena vrata EU". Nadovezao se predsednik Kosova Hašim Tači izjavom da će „svi Albanci regiona živeti u jednoj državi" ako se evropska vrata zalupe pred kosovskim nosom. A sve je dosolio predsednik srpske opštine Bujanovac Jonuz Musliu - da to ujedinjenje ne može da se sprovede ako u proces ne bude uključena i Preševska dolina. Osim zvanične Srbije, ovim izjavama bili su iznenađeni i pojedinci na zapadu, pa je, tako, jedan od zapadnih analitičara u neformalnom razgovoru za „Ekspres" rekao da mu cela ova priča „deluje još moronskija i gluplja od mnogih drugih, naročito zbog toga što je očito da su Vučić i Rama ortaci".
Sa druge strane, Server ocenjuje da je Rama zaista pokušao da upozori međunarodnu zajednicu da nedostatak napretka, naročito u procesu pridruživanja EU, može da ima ozbiljne posledice, jer bi se povećao pritisak „nacionalistički nastrojenih političara koji zagovaraju sjedinjavanje Albanije i Kosova".
- Analitički gledano, mislim da je u pravu. Ali gledano kao model mogućeg delovanja, mislim da bi to bio pogrešan pravac za Albaniju, Kosovo i region uopšte - dodaje Server. Njegov komentar na izjavu Musliua pak bio je drastično drugačiji: „U slobodnoj zemlji, ljudima je dozvoljeno da daju izjave kakve god žele da daju, uključujući i one ludačke i budalaste."
Iz Srbije, međutim, istovremeno stižu uznemirujuće informacije, i to od nosilaca najviših državnih funkcija, prema kojima postoje dokazi da Albanci, preko tri svoja biznismena, planiraju da kupuju zemlju i fabrike na jugu Srbije. Na konferenciji za novinare u četvrtak, 27. aprila, predsednik Vlade i izabrani predsednik Republike Aleksandar Vučić rekao je da oni te transakcije planiraju da obave preko drugih ljudi kako ne bi bilo upadljivo i da su vlasti u Beogradu svesne tog plana. Odgovarajući na pitanje da li će Jonuz Musliu krivično odgovarati zbog izjava o potrebi formiranja velike Albanije, Vučić je pozvao sve da dozvole nadležnim organima da rade svoj posao i izrazio uverenje da će oni usvojiti odluke koje će biti u najboljem interesu države.
- Pustite nas da radimo svoj posao na najbolji mogući način. On (Musliu) nije to rekao sam jer, uz sve poštovanje, nije baš neki intelektualac i akademik. To nije njegova, nego tuđa, uvezena pamet. A ni ta pamet nije bila njihova, nego uvezena - rekao je Vučić.
Vučić je rekao i da je mnogo domina i karika koje su radile protiv interesa Srbije, ali je istakao da će Srbija, iako mala zemlja, umeti mudrošću, trpeljivošću, strpljenjem i snagom, a ne dovodeći u pitanje mir i stabilnost, da im se suprotstavi. Gledano sa strane, sporna i potencijalno opasna akcija sa nekretninama na jugu Srbije, može da izgleda kao zauzimanje novih pozicija u projektu formiranja nekakve „velike Albanije". Ukrštena sa izjavama o albansko-kosovskom ujedinjenju, svakako deluje vrlo uznemiravajuće.

Podela Makedonije opasna ideja
Za Sašu Ordanoskog potpuno je logično da će Albanija pokušati da iskoristi, odnosno da „upotrebi ili zloupotrebi" svaku situaciju za ostvarivanje svojih ciljeva.
- U tom kontekstu treba i gledati na izjave Edija Rame o ujedinjenju Albanije i Kosova - kaže Ordanoski i dodaje da nema sumnje da će Albanija na neki način pokušati da iskoristi i trenutnu makedonsku krizu. Na sličan način razmišlja i Danijel Server, koji ocenjuje da bi „kao i u slučaju Kosova i Albanije, neuspeh Makedonije na putu priključenja NATO i Evropskoj uniji imao značajne posledice, uključujući i jačanje neodgovornih političara koji zagovaraju veliku Albaniju".
- Ali podela Makedonije je užasna ideja, koja bi imala tragične posledice. Zamislite samo, kuda bi bila povučena ta linija razdvajanja? Kroz centar Skoplja, grada sa najbrojnijom albanskom populacijom u zemlji - upozorava Server.

Albanija će pokušati da iskoristi i makedonsku krizu, ali prelivanje konflikta u druge zemlje nije realno, ocenjuje Sašo Ordanoski, makedonski analitičar

U takav scenario, pa samim tim ni u moguće prekrajanje granica između Srbije i Albanije, odnosno Kosova, ne veruje ni Sašo Ordanoski, kao što ne misli da je verovatno izazivanje sukoba u Makedoniji koji bi se prelili na susedne države.
- Makedonija je okružena NATO zemljama. Kosovo je, praktično, u vlasništvu NATO. Samo Srbija nije članica Alijanse. Nemoguće je ostvariti bilo kakav upliv, vojni ili obaveštajni, u Makedoniju, a da to neko na Zapadu ne zna. Cilj Zapada je pacifikacija regiona i mislim da se ka tome ide. Drugo, nijedna od zemalja regiona nema ni nekakve agresivne kapacitete koje bi mogla da iskoristi - kaže Ordanovski.
Komentarišući spekulacije o premeštanju nekakvog „makedonskog scenarija" u Srbiju, ali i izjavu nesuđenog makedonskog premijera Zorana Zaeva o „nacionalističkom rukovodstvu u Beogradu", on dodaje da „Beograd mora da promeni svoju vizuru gledanja na situaciju u Makedoniji i da ne gleda sve kroz neke teorije zavere".
- Beograd ima specifičan pogled na makedonsku politiku, jer je gleda kroz prizmu svog odnosa sa Albancima. Srpske vlasti nikako ne mogu da shvate neke stvari. Ne mogu da shvate da su Albanci u Makedoniji deo političkog sistema koji je nekad više, a nekad manje konstruktivan. Ne mogu da shvate da Albanac može da bude predsednik parlamenta, ili ministar odbrane ili šef policije - kaže Ordanovski. I zaista, teško da bi danas bilo moguće zamisliti da jedna država funkcioniše a da u vlasti ne učestvuju predstavnici naroda koji čini više od trećine njenog stanovništva, koliko je Albanaca u Makedoniji. Pogled iz Beograda bi, možda, bio drugačiji da on i dalje ima kontrolu nad oko 1,7 miliona Albanaca koji danas žive na Kosovu. Oni bi tada, praktično, činili petinu stanovništva Srbije.

MNOGO SMO SLIČNI
Ne postoji ni srpski, ni hrvatski, ni albanski gen, jer su svi ti narodi jedna velika mešavina ljudi koji su međusobno manje ili više slični
Suprotnosti se, kažu, privlače. Sledeći tu logiku, zaključujemo da se slične ili identične stvari odbijaju. Baš kao što se istoimeni magneti odbijaju. Da li u tome leži tajna međusobnog odbijanja balkanskih naroda. Jer sudeći po genetskom materijalu koji u sebi nosimo, mnogo smo slični.
Istraživanja koja su rađena u svetu, naime, pobijaju teoriju da, na primer, taman ten i kosu dugujemo viševekovnom gostovanju Turaka na ovim prostorima. Isto tako, međutim, opovrgavaju i tezu, kod Srba dovedenu do aksioma, o „neraskidivom bratstvu" s Rusima.
DNK analize pokazuju da su genetske razlike među balkanskim narodima veoma male, ali i da svi u genima nosimo nekakvu mešavinu u kojoj ima gena nasleđenih od prapotomaka iz severne i istočne Afrike, došljaka iz dalekih stepa Azije, ponegde čak i Skandinavaca ili dalekih Persijanaca...
Srbi i Makedonci su, na primer, gotovo identični jer se genetski poklapaju čak 96 odsto. Veliko je poklapanje i između Bošnjaka i Srba, dok je kod Hrvata nešto veći procenat gena iz Zapadne Evrope. Mada, u poređenju sa ostalim haplogrupama, ni kod njih nema nekih bitnih razlika.
Srbi se, dalje, genetski poklapaju s Grcima oko 66 odsto, s Mađarima 65, Ukrajincima 62, Rumunima 61... Zanimljivo je i da se s braćom Rusima poklapaju svega 32 odsto, manje nego s Turcima (42), Tunišanima (43) i Marokancima (48).
Kako se do tih saznanja došlo? Ključ je u istraživanju tzv. haplogrupa, odnosno u genetičkim analizama Y hromozoma. A haplogrupe su, u stvari, etničke grupe ljudi koje se ne raspodeljuju po jeziku, kulturi, zemlji porekla, već po sličnosti u genetskom kodu.
- Y hromozom se nasleđuje tako što se prenosi sa oca na sina. To praktično znači da svi srodnici po neprekinutoj muškoj liniji imaju isti Y hromozom. U praksi se rade analize kojima se utvrđuje Y haplogrupa ili Y haplotip. Y haplogupa je širi pojam i svaka obuhvata veliki broj haplotipova - kaže za „Ekspres" dr Bojana Panić iz DNK centra za genetiku, dodajući da određivanje Y haplotipa ima praktičnu primenu kod utvrđivanja bliskog srodstva, dok nam haplogrupa daje informacije o daljim precima.
- Istraživanja su pokazala da je na evropskom kontinentu prisutan uglavnom isti set haplogrupa, bez obzira na to o kojoj je konkretno državi reč. Razlike su samo u raspodeli procenata pojedinačnih haplogrupa. Prema tome, govoriti da se na osnovu genetike može utvrditi nacionalna pripadnost potpuno je besmisleno.
Bitno je i da se utvrđivanjem Y haplogrupe dobija tek deo informacije o poreklu, s obzirom na to da se ona odnosi samo na neprekinutu mušku lozu, a geni koje, na primer, jedan muškarac nosi nisu samo od dede (očevog oca), već i od babe po ocu, kao i od majčinih roditelja - kaže dr Panić.
U sve to, takođe, treba uračunati mogućnost da je negde moglo da dođe i do upliva nekog drugog Y hromozoma. To u prevodu znači da neko od predaka po ženskoj liniji ili nije baš bio veran u braku ili je bio žrtva silovanja, koje je oduvek u ratna vremena bio maltene poseban vid ratovanja. Bilo kako bilo, činjenica je da niko na ovim prostorima nema neku izrazitu haplogrupu, odnosno nijedna haplogrupa nije prisutna sa više od 50 odsto.
- Svi smo mi mešavina Slovena, s jedne strane, koji su, kao što znamo, došli u VI ili VII veku na ove prostore, zatim starosedelaca Balkana, a potom i onih koji su dolazili kao osvajači koji su ostavili značajan genetički trag - objašnjava Jovica Krtinić, jedan od osnivača Srpskog DNK projekta.
A kada govorimo o tome ko su starosedeoci Balkana, kako kaže, onda govorimo o onima koji su vezani za haplogrupu E, koja je prisutna kod Srba sa oko 20 odsto, po čemu je druga po zastupljenosti, odmah posle haplogrupe I2a.
- Jedna grana haplogrupe E se najčešće sreće kod srpskih plemena u Crnoj Gori kao što su Vasojevići, Kuči, Bjelopavlići... Prisutna je, takođe, i kod Albanaca, ali u drugoj, specifičnoj grani. Do tog razdvajanja unutar haplogrupe E došlo je davno, pre četiri ili možda pet hiljada godina, pre nego što je iko uopšte imao svest o pripadnosti nekom narodu - kaže Krtinić.
Ova haplogrupa je, inače, nastala u Africi, odnosno osobe koje je nose čine dominantan deo stanovništva u većini država severne Afrike. Ona je najzastupljenija haplogrupa i kod kosovskih Albanaca, a u manjem procentu i kod Srba s juga Srbije i Kosova.
Najčešća haplogrupa kod Srba, I2a, nije starija od 2.300 godina. Dakle, relativno je mlada. Svaki treći Srbin po muškoj liniji nosi ovu haplogrupu, čije je žarište, iz kojeg se izdvojio i ovaj ogranak, prema Krtinićevim rečima, na tromeđi Belorusije, Ukrajine i Poljske.
Kod Slovena je izrazito prisutna i haplogrupa R1a, inače najzastupljenija kod zapadnih Rusa i Poljaka, a koja je kod Srba prisutna sa oko 17-18 odsto.
- Zanimljivo je da i kod Mađara imate tipično slovensku haplogrupu R1a, i to oko 35 odsto. Po tome Mađari ispadaju veći Sloveni nego Bugari jer imaju i oko 15 odsto „slovenske" I2a haplogrupe - kaže Krtinić i dodaje da je očigledno da su ti „uralo-finski narodi koji su se doselili na ove prostore u jednom trenutku uspeli da nametnu prisutnoj većini svoj jezik i kulturu".
Osim toga, kod Srba je prisutna i haplogrupa J, koja ih dovodi u vezu s Jevrejima, ljudima s Bliskog istoka, kao i s mediteranskim narodima poput Turaka, Grka, pa i Italijana.
- Ali ako tražimo nekog zajedničkog pretka, morali bismo da idemo unazad više desetina hiljada godina - kaže Krtinić.
Sva ova istraživanja odnose se na istraživanje porekla po muškoj liniji. Gleda se Y hromozom, koji se sa oca prenosi na sina. Postoji, međutim, i mitohondrijski test (preci po majčinoj ženskoj liniji), kao i autosomalni test, koji meri ukupnu genetiku. Tek kada se svi ti podaci uporede, možete da steknete kompletniju sliku o nečijem poreklu.
Suština svega je, kada se priča prebaci na teren balkanskih naroda, da ne postoji ni srpski, ni hrvatski, ni albanski gen, jer su svi ovi narodi jedna velika mešavina ljudi koji su međusobno manje ili više slični.