(FOTO) EKSPRES NA LICU MESTA: Daleko im lepa Vinča!

(FOTO) EKSPRES NA LICU MESTA: Daleko im lepa Vinča!

Foto: Oksana Toskić


U Vinči već četvrtu deceniju stanuje velika deponija. Ne samo velika već najveća na Balkanu, a i šire! Deponija u Vinči se prostire na celih 76 hektara. Danas ta deponija gori, što najbolje osećaju stanovnici beogradskih naselja Mirijevo, Karaburma i Zvezdara.

– I odeeee Vinča, Danice ! – reče ženi Ilija Čvorović dok gledaju slajdove špijuniranja aktivnosti ljudi oko podstanara Jakovljevića.
Na sreću ne ode Vinča još, do daljnjeg, bili smo pre neki dan. Bili i videli to naselje, selo, mesnu zajednicu, kako se već uzme, na oko 15 kilometara od centra Beograda gde i dalje ništa nije kao u ostalom kao normalnom svetu. Dimi prigušena vatra i udara smrad sa deponije na mnoge strane, kao varka apokaliptične mirnoće. Vinčanci svikli i navikli, žao im i komšija iz Ritopeka, Karaburme i Mirijeva ali ih izgleda jedino nervira kad pročitaju kad se na to zaudarenje deponije i dimnih signala žale ,, oni sa Dedinja”.
Ni manjeg mesta, ni većih čuda suprotnosti. .
O nemirnom seocetu Vinča, nadomak Beograda, čuli smo još kao školarci po arheloškom nalazištu od velikog značaja, pa kažu da je od značaja za Balkan i Podunavlje isto što i Krit i Mikena za antičku civilzaciju. I to je bilo malo za Vinču. Nego je baš tamo osnovan Institut za nuklearne nauke, još daleke 1948. godine. Veliki, najsavremeniji na ovim prostorima pa se u Titovo vreme čak ,, nešto petljalo i sa atomskom bombom”. …Još onda kad su u Iranu i Severnoj Koreji razmišljali da konstruišu jedino bombu kašikaru!
I osnovnu školu u Vinči su nazvali po Nikoli Tesli. Kud ćeš manje. A i danas se kunu da je njihova škola nekada slovila za jednu od najvećih u Srbiji.

vinča, deponija, Foto: Oksana ToskićAli i to je bilo malo!

U Vinči već četvrtu deceniju stanuje velika deponija. Ne samo velika, već najveća na Balkanu, a i šire! Deponija u Vinči se danas inače prostire na celih 76 hektara. Takvi smo mi, tako je i u Vinči, i kad je đubriđšte odmah da je i najveće!
Dolazimo u Vinču u radni dan. Raštrkano mesto, čujemo a i gledamo da, kao retko koje naselje u Srbiji, ovde nema nikakavog centra naselja. Mada i tamo ispred prodavnica ima veselnika što se de na gajbi i sa pivom u ruci ali i vozila sa ovde obaveznom prikolicom za prikupljanje sekundarnih sirovina. Nije lako selu koje u priklice trpa sekundare sirovine umesto šljiva, breskvi i paradajza. Takav im horoskop.
Odlazimo u mesnu zajednicu Vinča gde nas sačekuje Ljubomir Mitić, koji je ovde nešto kao ,,glavni operativni administrativac”, ili tako nekako. Bio i matičar, sad je sve što treba, svi ga znaju pa mogu i na kuću da ga zovu kad nešto treba. Ko da smo ga prekinuli iz svakodnevnog dremeža, kaže da nema posla, njegovi Vinčanci se ni na šta ne žale(!)
– Ovde su ljudi odavne digli ruke od svega. Mi smo posebni, verujte. Strpljeni spašeni, samo ne znam dokle. Evo: gori deponija, smard okiva sve živo a narod se naviklo ponaša kao da je sve to normalno. Po popisu nas ima oko 7000 duša, po zadnjem ako ćete tačno 6924 stanovnika. Bilo bi i manje da ne dođoše i čitave porodice izbeglica iz Bosne, Hrvatske, Kosova… I oni se svikli sa ovdašnjim ljudima, šta će – nemoćmo širi ruke Ljuba Mitić.
Od njega saznajemo zanimljivo tužni podatak da je Vinča retko selo u Srbiji a da skoro nema poljoprivrede.
– Možda oko 15 do 2o posto ljudi se ovde bavi poljoprivredom. Kome da prodaš kad čuju da si iz ,, ozračene Vinče”, što zbog Nuklearnog instituta, što zbog deponije. Pa i moja porodica se bavila poljoprivredom, i ja odem na Kalenić pijacu i naređam voće i povrće a kada me pitaju domaćice: odakle je roba prijatelju a ja onda moram da lažem da sam iz Ritopeka ili Leštana. Pa šta ću, ne bi ga uzela ni džabe da zna da je gajeno u Vinči. Tuga jedna, hvalim se da sam iz Ritopeka, ko da je to neki Brodvej! Tuga jedna, pa su i moji batalili poljoprivredu,- priča Ljuba dalje vinčanske nevolje.

Najgore je u Vinči petkom. Tog dana se spaljuju leševi životinja, a smrad koji se širi je nepodnošljiv

Od njega saznajemo i da se vinčasnkim vodovodom, koji crpu i prećišćavaju iz Dunava, snabdevaju i okolna naselja. A par stotina dalje iz deponije ide Ošljanski potok, crn ko ugalj. Šta reći.
Priča nam predusretljivi Ljuba još mnoga toga pa mi odosmo dalje u pravcu dima, prema deponiji. Više smo znatižejni nego uplašeni, ne možeš svaki dan da gledaš film ,, Apokalipsa danas – uživo”.
Nepregledno đubrište razleglo se sve sa brda do Dunava, na celih 76 hektara. A hteli su najveće, pa sad gledajte.
Nema otvorenog plamena, mada bagerima stalno nanose poveće slojeve zemlje. Kažu, jedini način da se utuli požar. Nikako vodom. Neki kažu da je opasni zapaljivi gas metan obično i na oko pola metra od površine.
– Ubodeš cevku u zemlju pa zapali na vrhu i kuvaj kafu ili ručak!

vinča, deponija, OksanaJoš od 18. maja gori deponija u Vinči, đa jače, đa slabije. Ko se i nadao kajsijama u Viniči, već je odustao, kad je počeo neki čudan pepeo da pada po njima. I krupnije neko čudo od pepela. Nadničari sa vinčanskih njiva , u sred juna, dobili slobodne dane.
I sad mislite nemaš gore od ovoga.
E, pa ima. Gore im je kad se ovde petkom spaljuju leševi životinja. Tad smrad okiva i okolna sela: Slance, Ritopek, Veliko selo, Višnjičku banju….I velika beogradska naselja Karaburma i Mirijevo tada itekako osećaju žestoki zadah deponije. A recimo nije malo samo ni Mirijevo, jer ljudi slabo znaju da ono ima isto stanovnika kao jedan Čačak, ako nije i više.
Beše ovde kritično ovih dana. Kiša malo padala, ali ništa nije pomogla.
Pogled nam se otima na sve strane, ovde je sve drugačije, čudno, nestvarno. Sa sve jatima gavranova,galebova ali i roda. I oni tu imaju neka posla. Nailazimo na sred deponije na višečlanu romsku porodicu. Improvizovali sto, stolice i sede i ručaju. Pauza. Mi baš banuli na ručak.
– Koja si ti sad inspekcija ? – pitaje me nepoverljivo jedan sa čela stola.
– Ma ništa važno, novinar …
– I, bre novinar, pa šta ćeš nam sad i ti …E, kod nas sa novinari priča Roki ! Ajde Roki, pričaj novinaru…
Dalje ćaskam sa Rokijem, a ne nude mi ni stolicu a ni hranu. Nisam inspekcija, šta ima da me nude. Kaže mi ovaj, žgoljavi imenjak filmskog junaka Rokija Balboe, kako može da se zarade ,,dve crvene dnevno” na plastičnu ambalažu. Može i više, ali onda nema pauze. Preduzetnički duh pokazuje kad mi traži – jednu crvenu, da se i slika za novine. Nemam budžet, a i skupo mi.
– Dobra ti majca novinar, aj se menjamo !?!
– Aj da se ne menjamo ili da dodaš bar jednu crvenu pa da se menjamo ! – iznosim i ja njemu svoju ponudu.
– I bre crvenu, znaš ti koliko se kopa plastike za to ?!?
Propade trampa i biznis, ostavljam ih na ručku. Poštujem pauzu. Ostale koje srećemo su uglavnom firme koje optkupljuju plastičnu ambalažu. Nije im do priče a ,,nisu ni ovlašćeni”. Nema veze, Roki mi je inako sve objasnio.

vinča, deponija, oksana“Ja na pijaci lažem da sam iz Ritopeka ili Leštana. Pa šta ću, ne bi uzeli povrće i voće ni džabe da znaju da je gajeno u Vinči. Tuga jedna, hvalim se da sam iz Ritopeka kao da je to neki Brodvej”

Jata ptica se sele sa brdašca na brdašce na deponiji. Kao da se igraju ili se nešto važno dogovaraju. Vetar je ovde veliki neprijatelj . Ako ti dune u pravcu face a ti nespreman, smrad zakiva trenutno, izuva iz cipela. Vremenom malo navikneš.
Službna lica iz ,, Gradske čistoće”, domaćini i pratnja, dobronamerno nas upozoravaju da im se ne gubimo iz vidokruga. Nije to što se nešto krije, već što nemamo ,, neprobojne đonove” i ostalu opremu za šetnju po najvećoj balkanskoj deponiji. A, inače, jedna roda se baš zainatila pa neće da poleti i tako uleti u kadar dima s deponije i pogleda na Dunav.
Vraćamo se u redakciju a iz nosa nikako da izađe zadah deponije.
Daleko im lepa Vinča…

ZA SVE JE KRIV DEDA PANTA

Arheološko nalazište Vinča prostire se na oko 15 hektara. Pričaju da je istražen samo manji deo. Pare i ostali problemi. Ipak, ima jedna vinčanska urbana legenda na tu temu. Kako vele, sve se to ne bi desilo da izvesni deda Panta zvani Čeprkalo, nije našao jedan predmet od gline i odneo ga u beogradski Narodni muzej, baš kome treba, tada jedinog školovanog arheologa, Miloja Vasića.
E baš zahvaljujući deda Panti Čeprkalu i pomenutom Miloju Vasiću, obavljena su dalja istraživanja i otkriveno naselje koje datira još iz doba neolita, 5500-5000 godina pre Nove ere. Tako se za Vinču može reći da je prava kolevka evropske civilizacije! I danas se Vinčanci šale kako žale što njihovi neolitski preci nisu vodili pametniju politiku, jer bi danas Briselska administracija radila – u Vinči.
Samo im još to treba.

vinča, deponija, oksanaČEKAJUĆI SPASITELJA

I dok Vinča i dalje obasipa beogradska naselja svojim teškim aromama gradski čelnici planiraju partnerstvo sa jednim od pet svetskih, specijalizovanih preduzeća čije će ponude biti otvorene 6. jula.
Od budućeg partnera očekuje se da sanira deponiju, zatvori je i zagradi, istretira deponijski gas, ali i izgradi deo za reciklažu građevinskog otpada. Ugovor će se, kažu, zaključiti na period od 25 godina, a sva ulaganja padaju na teret novog partnera. Posle isteka tih četvrt veka, čitavo postrojenje vraća se u ruke grada Beograda.
Stručnjaci su nedvosmisleni da deponijom iz Vinče nesumnjivo mora da upravlja neko specijalizovano preduzeće, neko ko će umeti kvalifikovano da pretvara otpad u energiju.
Nek se rešava, odavno je već dockan.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar