EKSPRES NA LICU MESTA: Najnovije kosovske pesme i igre

EKSPRES NA LICU MESTA: Najnovije kosovske pesme i igre


O kome govorimo kad govorimo o Srbima s Kosova? O vlasnicima pumpi u Leposaviću? Studentima u Mitrovici? Kamenovanim povratnicima u Metohiji? O svima njima… ali o mališanima iz Boževca koji kad vide Deda Mraza, beže glavom bez obzira – ne!

Šta je Kosovo meni, i šta sam ja Kosovu? Aprilsko sunce ogleda se u malim prozorima policijskih kućica i čini ih neprozirnim, samo šake u produžetku plavih rukava prihvataju lične karte i vraćaju ih, jednom, pa dvadesetak metara dalje, drugi put. To su srpska i albanska strana graničnog prelaza, koji se u jeziku briselske birokratije naziva „integrisanim”, valjda zato što su nagurani pod istu nadstrešnicu… Po nekoliko kilometara u dubinu teritorije s jedne i druge strane još stoje metalni kontejneri na mestu gde su kontrolni punktovi bili do 2013; onaj na srpskoj strani, prema Bujanovcu, izbušen rafalima, možda pijanim srpskim, možda albanskim pobedničkim… „Napredak u pregovorima” tako može da se meri i kilometrima: srpska i albanska strana približile su se za petnaest godina po tri kilometra.
Daut Haradinaj najavljuje za 27. april proterivanje Srba, ali nije problem on koji govori, već ostali u Prištini što o tome ćute… Dug je put do sretanja srpske i albanske strane.
Dok čekam u koloni da pređem „administrativnu liniju”, prepoznajem ono svečano osećanje, pomešanu tugu i radovanje zbog susreta, s kojim pohodim grobove dragih, i kažem sebi: to mi je Kosovo…
A šta sam ja njemu?

Ostali su da žive u selima za koja nikada nismo čuli. Do njihovih kuća vode putevi što ih nijedna vlast neće asfaltirati jer u jednom selu živi jedva tri ili četiri glasača

kosovo (3)Gledam kroz staklo nezainteresovane policajce i carinike, hromog psa koji se provlači između vozila, zastave sive od čađi i prašine i ružna brda obrasla šikarom… Lako je bilo Kosovo voleti dok se na njemu pucalo i junačilo, sad je kao siroče posle jednogodišnjeg pomena, zaboravljeno i ostavljeno da se samo o sebi stara. Ja sam onaj što noktima grebe pokoricu na svojoj rani i ne da joj da zaraste, i ponekad tuži…

Srpska posla
Ostalo pre deset i više godina u jednom selu u Kosovskom Pomoravlju bez muške glave sedam ženskih čeljadi u kući: starica, majka iznenada preminulog domaćina, njegova žena, i pet ćerki, sve jedna drugoj do uveta… „Domaćin”, bog da mu prosti dušu, i nije bio neki domaćin – bolešljiv i siromašan, jedva je kuću stekao za života, a kad je umro, brzo se pokazalo šta je sirotinjska gradnja. Grede se iskrivile, crep propao i na krovu se otvorila velika rupa. One žene neko posavetovao da pišu beogradskim novinama i da traže pomoć, pa meni zapadne da ih obiđem… Nađem jad i bedu: kasna zima, sneg se topi i kaplje s tavanice, krevet mokar… Da skratim: objavim tekst, nađem ljude voljne da pomognu da se na kući promeni krov… kad u Beograd stigne anonimno pismo darodavcu: lažu te žene da su siromašne, imaju njivu tamo i tamo, ako hoćete da pomognete, ima potrebitijih, zašto novinar njih nije pitao. Darodavac posumnja i u njih i u mene, cela stvar se pokvari… i jedina dobra stvar bude moje poznanstvo sa Zoranom Maksimovićem Munjom, koji mi je tada bio vodič.

Tužna knjiga
Munja vodi humanitarnu organizaciju „Dečja radost”. U sobicu u Šilovu smestio je pakete knjiga, prastari računar, i dva stola – to je sva imovina njegove organizacije. Iza stola – zbog debljine ne može da stane u fioku – Munja čuva kancelarijski registar, kartonske korice s metalnim mehanizmom u koji se ulažu dokumenta. Registar „Dečje radosti” sadrži stotinak listova, zaštićenih plastičnim folijama, a svaki list je karton jednog deteta iz Kosovskog Pomoravlja čiji je otac ubijen 1998. i 1999. Strašna knjiga…
Munja je za njih organizovao letovanja na Tari, posete vršnjacima u Subotici, novogodišnje priredbe i podelu paketića…
„Dečja radost” zavisi od povremenih priloga dobrih ljudi. Najbliži njen stalni zaštitnik je tek na nebu, Sveti Jevtimije. Žitije kaže da je bio veliki čudotvorac: „izgonio demone, lečio teške bolesti, izveo vodu u pustinju, umnožio hleb…”, a ovo poslednje čudo njegovi štićenici u Šilovu stalno zazivaju. Slava se slavi kao što je red, službom u gnjilanskoj crkvi, i troparima… i bira se kum među imućnijim građanima, koji lomi kolač za goste i obezbeđuje ručak. Ove godine, 2. februara, na pitanje ko se javlja za kuma, oglasilo se siroče iz one strašne knjige „Dečje radosti”. Majka ga je, uz pomoć dobrih ljudi, iškolovala, postao je lekar, zaposlio se, stekao… i sada vraća.
Može li ijedna priča o Kosovu bez suza? Možda neko ume, ja ne… Ja suze majke mladog lekara, koje je u drhtavoj svetlosti sveća tada brisala krajem marame, smatram najvažnijima u ovoj priči.

„Napred, nazad, nemam gde…”
A jednom sam se posvađao s Munjom i njegovim prijateljima, ispalo je, bogami, zategnuto, mogle su da padnu i teške reči. Evo kako je bilo…
Ranilug, sedište opštine, uredno je selo s lepim kućama; neki evropski fond izgradio moderno dečje igralište i sportske terene; Srbi ispred prvih kuća, odmah uz most na Binačkoj Moravi, uspravili jarbol i visoko podigli srpsku zastavu; u kafani uveče pevačica, preko dana muzika s razglasa – malo-malo pa neka prigodna pesma, „Vidovdan”, „Pukni zoro”, pa himna „Crvenih beretki”, inače napisana za film „Kosovski boj”, „Zbogom, prvi nerođeni sine”…
Sedimo u kafani, pričamo o neveselim temama: kako se i od čega živi kad nigde nema ni posla ni para, i svi smo saglasni oko uzroka, pa ponet tom slogom, a podstaknut pesmom s kojom se nadvikujemo, ispričam kako su Srbi u Prištini nekoliko dana pre napada NATO masovno lumpovali po kafanama i pevali „Srpska se truba s Kosova čuje” kad ono… Moji me sagovornici za stolom učtivo gledaju i očekuju da nastavim priču da čuju šta time hoću da kažem, i tu već padne prvo seme nesporazuma, ali naručimo još jednu turu.

Jedne večeri, Mihajlo je čuo kako majka na mađarskom grdi svoga sina. Ukočio se, a kad su ga domaćini pitali šta mu je, zbunjeno je promucao: „Da niste i vi Šiptari?”

kosovo (16)Đavo, međutim, kad nekog naperi, taj je gotov. Tako i ja, da počnemo o nečemu drugom priču, pomenem gužvu na graničnom prelazu, i kako je policajac ispustio moj pasoš… Kao da je naš sto zapahnuo ledeni vetar! „Pasoš? Kakav pasoš?”, istisne Munja iz stegnutog grla. „A je l’ nemaš ličnu kartu?”, pita drugi. U to su vreme Albanci tražili da ispunite nekakve formulare ako prelazite s ličnom kartom, i ja počnem da objašnjavam da mi je to gnjavaža, i što više pričam, to se oni više mršte… U zlo doba shvatim da oni ni za živu glavu ne bi dali pasoš jer bi time priznali da je Kosovo država…
„A kad date ličnu kartu – nije država?”, okrećem na šalu, ali samo je meni smešno. Posle nije bilo smešno ni meni, pale su teške reči, i teške šake su lupale po stolu, a ja sam se uzaman pozivao na činjenice koje su, ispostavilo se, samo meni bile očigledne.

Poverenje, porok najstariji
A ti pasoši, inače, koje oni dobijaju u Srbiji, samo su naizgled istovetni s pasošima koje imaju stanovnici Srbije! Imaju posebne serijske brojeve i za njih ne važe vizne olakšice u Evropi koje je naša država dobila.
I uopšte, to s dokumentima posebna je priča. Do pre nekoliko godina, zvanični Beograd podsticao je Srbe na Kosovu da ne prihvataju lične karte Republike Kosovo, i taj je zahtev, bogami, nailazio na dobar odziv. Isto je bilo i sa automobilskim tablicama: niko nije hteo na branike da stavi Unmikovu tablicu sa slovima KS između trocifrenih brojeva, iako je bila „statusno neutralna”. Vlada u Prištini malo je podmićivala: svi građani Kosova – dakle posednici kosovske lične karte! – stariji od 65 godina dobijali su mesečnu nadoknadu od pedeset evra, malo pretila… ali su Srbi ostajali verni zahtevima iz Beograda. Onda je Priština jednog dana prosto zabranila srpske registarske tablice, a Srbi su, da bi preregistrovali automobile, prethodno morali da povade kosovske lične karte. Naravno, stvorile se gužva pred šalterima, a dok sve to nije završeno, ambulantna vozila iz srpskih domova zdravlja nisu mogla na ulicu, đački autobusi su stajali, o privatnim automobilima da i ne govorimo. A Beograd se ućutao… Munju sretnem ispred Šilova, hoda uskom zemljanom stazom dok vozila s kosovskim tablicama vitlaju prašinu.
„Ko je verovao Srbiji, taj sada ide peške”, objasnio mi je.
Sada svi Srbi na Kosovu imaju te tablice, ali kad uđu u Srbiju, moraju da plate dodatno osiguranje, oko sto evra godišnje. Jesmo braća, ali nam kese nisu sestre…

Srbi, Tačijevi i beogradski
To s manifestacijama priznavanja i nepriznavanja kosovskih institucija ume da zbuni došljaka. Vladala je prilična zbrka jer su sve opštine imale po dve administracije u kojima su radili „ovi” i „oni” Srbi. Oni koji su se na neki način uključili u organe kosovske vlasti, bili su „Tačijevi Srbi”, a oni koji su radili u institucijama povezanim s Beogradom, smatrali su se „pravim”.
Zbrka je podignuta na viši nivo „napretkom” briselskih pregovora, pa je, na primer, u Štrpcu, na mesto predsednika i „Tačijeve” i „beogradske” opštine došao isti čovek!
Ili ovo: srpske škole u nadležnosti su beogradskog, ali i prištinskog ministarstva prosvete. To znači da oba ministra – ali svaki za sebe! – postavljaju direktore škola pa svaka srpska škola ima dva direktora, oba Srbina! Istina, prećutno je dogovoreno da se „Tačijev” direktor ne meša u svoj posao. Oba ministarstva, takođe, izdvajaju sredstva za plate nastavnika, s tim što je „prištinski” spisak zaposlenih obično dvostruko kraći od onog koji se vodi u ministarstvu u Nemanjinoj. I škole, i domovi zdravlja, i sve ostale institucije na Kosovu koje plaća Beograd zapošljavaju radnike preko realnih potreba, jer drugih radnih mesta, osim u njima, nema.
I ova priča ima naličje: zbrinjavanje partijskih kadrova koje se pretvorilo u nepotizam. Ima porodica koje mesečno raspolažu sa po nekoliko hiljada evra – otac direktor, majka nastavnica, snaja učiteljica, sin koji nije završio školu domar… i još ako su na spiskovima oba ministarstva i primaju plate i iz Beograda i iz Prištine, nakupi se ihaha! I ima onih drugih porodica, koje žive samo od „Tačijeve” penzije za sve starije od 65 godina, koja je u međuvremenu porasla na 75 evra.

Mihajlo, moj mali brat
Oni su ostali da žive u selima za koja nikada nismo čuli. Do njihovih kuća vode putevi što ih nikada nijedna vlast neće asfaltirati jer u jednom selu živi jedva tri ili četiri glasača. Kuće su im niske, njive male, a krave sitne… jedino su psi veliki, pošto moraju da se nose s vukovima.
I njihove su škole prazne. U jednu učionicu stanu sva četiri razreda: u prvu klupu prvi, do nje pola drugog, i tako redom… Dok se pored peći na drva suše džemperi i tanke jakne, đaci uče da je glavni grad Srbije Beograd, da je to grad na ušću Save u Dunav, da je u njemu aerodrom… i takve stvari.

Srpske škole u nadležnosti su beogradskog, ali i prištinskog ministarstva prosvete. To znači da oba ministra – ali svaki za sebe! – postavljaju direktore škola pa svaka srpska škola ima po dva direktora, oba Srbina

kosovo (4)U Kosovskom Pomoravlju živi oko 2.300 dece, uzrasta od jedne do dvanaest godina. Šta njima znači „dva miliona stanovnika u Beogradu” kad ih u školi, u svih osam razreda, ima desetoro, a više od pedesetak ljudi ukupno ne vide do svoje petnaeste godine? Da nije Munje, mnogi od njih ne bi se makli iz svojih sela. Od 2004, svakog leta „Dečja radost” njih dvadesetak na sedam dana vodi u Suboticu, a stotinak ih letuje na Tari, družeći se s vršnjacima iz drugih krajeva Srbije.
Pre neku godinu, jednog Mihajla ugostila je mađarska porodica. Dočekali su ga kao rod najrođeniji, a kad su mu pokazali gde se pali svetlo, Mihajlo ih je gledao začuđeno: „Vi imate struju i u klozetu?” Je li to na Kosovu za Srbe vreme stalo? Pre gotovo pedeset godina, moja se porodica iz Banjske – „netko beše Banović Strahinja iz malene Banjske…” – doselila u Beograd. Prvog dana u novoj školi, mog brata, učenika drugog razreda, posle dužeg traženja našli su u školskom toaletu. Nije mogao da odvoji pogled od zidova popločanih do tavanice belim keramičkim pločicama…
Jedne večeri, priča mi Munja, u kući čiji je gost bio, Mihajlo je čuo kako majka na mađarskom grdi svog sina. Ukočio se, a kad su ga domaćini pitali šta mu je, Mihajlo je zbunjeno promucao: „Da niste i vi Šiptari?”

Srećna Nova godina!
Išao sam jednom s Munjom, Sašom Dimitrijevićem i pokojnim Živkom Stanojkovićem (neka ostanu zapisana njihova imena!) kad su uoči Nove godine delili paketiće. Donekle kombijem – neka bude pomenuto da je to vozilo „Dečjoj radosti” pre nekoliko godina poklonio, bez pompe i vesti za novine, Milan Popović, danas javnosti poznat kao „Severinin muž” – a kad se ispred kombija put izgubi u kršu ili blatu, onda pešice… do Boževca, Zebinca, Makreša, Kršljana i ko zna kojih još sela na koja nikada ne mislimo kada su nam usta puna Srba s Kosova.
Živko, obučen u kostim Deda Mraza, čekao je da prvo mi preko ograde pozovemo domaćina i decu, a onda je gegajući se prilazio i on, ali ga nijedno dete nije dočekalo! Sva su, uplašena, bežala u kuću, jer nikada do tada nisu videla trbušastu bradatu priliku u crvenom, niti su znala šta ona predstavlja!

IGRA LOPTOM
Kololeč je lepo ime za selo. U Kololeču žive sestre Marija (13), Anastasija (11) i Sofijana (8) Fremić. Njihovi roditelji, Irena i Živko, smatrali su da je škola u deset kilometara udaljenom selu Bosce bolja od kololečke, i svakog dana ih voze na nastavu i vraćaju s nastave.
Sestre su do sada osvojile dvadesetak nagrada na takmičenjima iz srpskog, matematike, biologije, crtanja, pisanja pesama… što na Kosovu, što u Nišu i Beogradu.
Kako provode dane? Škola, domaći zadaci, internet, televizija… U selu ima malo njihovih vršnjaka, nekad se okupe na poljani i dobacuju loptom.
Uvek je tada neko od starijih s njima – na straži!

PESMA, IPAK
Spavam, posle dana provedenog s Munjom u selima Kosovskog Pomoravlja, u Vranju.
U hotelskom restoranu proslava, tridesetak osamnaestogodišnjaka slavi rođendan svog vršnjaka. Cika, vriska, pesma, podignute ruke, znoj i alkohol… Malo kolo, malo cupkanje i uvijanje ženskinja, Seka, Ceca, Aca Lukas i taj rad.
A onda pesma koju nikada ranije nisam čuo. „Žene plaču, deca pište”; „Oj Kosovo, oj Kosovo, doći ću ti ja ponovo”; „Metohijo, Metohijo, nisam te zaboravio”… peva muškarac u roze sakou s mrljama od znoja ispod pazuha, a refren je: „Oj, Srbijo, zemljo mati, što je tvoje, ti povrati.”
Svi u sali stoje, kao u molitvi! Ko sam ja da o ovome bilo šta kažem?

+ Ostavite komentar