EKSPRES NA LICU MESTA: Sivi dom crvene boje

EKSPRES NA LICU MESTA: Sivi dom crvene boje


Ekipa “Ekspresa”, pojačana rediteljem Darkom Bajićem i protagonistima “Sivog doma”, glumcima Branislavom Lečićem i Andrijanom Videnović, odnosno Crnim i Lolikom, posetila je Vaspitno-popravni dom u Kruševcu u kojem je pre više od 30 godina snimana kultna serija. Ko su današnji sivodomci, po čemu se razlikuju od Šojke, Crnog, Šilje od pre tri decenije?

– Dođe mi da nešto zgrešim i da za kaznu dođem ovde – našalila se glumica Andrijana Videnović, Lolika iz serije “Sivi dom”, koja je prvi put posle snimanja kultne serije kročila kroz kapiju Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu. U pratnji Crnog, partnera iz serije, glumca Branislava Lečića i reditelja Darka Bajića Lolika se vratila na “mesto zločina”.
Umesto u kazamat opasan bodljikavom žicom i visokim zidinama koji je autentično prikazan u svakom kadru serije o maloletnicima koje je odbačenost od porodice i društva vodila u delinkvenciju od koje su prevaspitavani u kruševačkom popravnom domu, ušli smo u dvorište koje je više podsećalo na park banjskog letovališta nego na dvorište koje je nekada ličilo na zatvorski krug u kojem su nezgodni Šilja, dvolični Robija, cinični i razmaženi Šojka, zbunjeni Matić i ostali otpadnici iz serije krali bogu dane čekajući slobodu.
Vaspitno-popravna ustanova koja 11. juna slavi 70 godina postojanja dobila je potpuno novo ruho, a zatvorski eksterijer i enterijer, sivi pansioni sa oronulom fasadom, danas su okrečeni u crveno. Na licima reditelja i glumaca iznenađenje onim što su zatekli u “sigurnoj kući za neobuzdane”, kako su Kruševljani prozvali ustanovu koja je posle dve godine renoviranja dobila potpuno novo lice, a u čemu su veliki doprinos, kako saznajemo od upravnika VP doma u Kruševcu Ivana Mijailovića, dali i štićenici doma.
– U susret našem jubileju renovirali smo celu ustanovu i u svim radovima su učestvovali štićenici: od krečenja, pravljenja staza, postavljanja podova… Pre svečane akademije osveštaćemo krst kojim označavamo početak gradnje crkve u okviru ustanove koju ćemo graditi zajedno sa štićenicima. Zahvalićemo i prijateljima, posebno Kruševljanima, koji su u protekle četiri godine izdvojili skoro 10 miliona dinara u građevinskom materijalu i kroz angažovanje u radovima što, takođe, mnogo košta – kaže Mijailović koji je iskoristio priliku da reditelju Darku Bajiću zahvali što je sredinom osamdesetih promovisao Vaspitno-popravni dom, stanicu za posrnule maloletnike.
– Kad me pitaju gde radim, najlakše mi je da objasnim i kažem “sivi dom”, iako više nije tako siv. Nisam se libio da učim od legendarnog Žarka Antića, koji je najduže bio upravnik doma, mada je danas drugačije, drugačiji su štićenici, drugačiji uslovi, drugačiji zahtevi, čak i zakoni. Vaspitna služba koja ovde radi i ljudi koji ih uče zanatima, rade to sa željom da stvore rezultat i da kasnije od njih učinimo nešto bolje. Ono što smo nastavili da radimo i otišli možda korak napred je ta naša glumačka sekcija koja je uradila nekoliko humanitarnih predstava, ovde su dolazile glumačke škole i iz Belgije i Beograda. Želeli smo da, osim toga što će prikazati umetnost koji su ovde stvorili, osete i potrebu da nekom pomognu, kao što je Centar za osobe sa invaliditetom ili Prihvatilište za decu u Beogradu – čujemo od upravnika koji nas vodi u obilazak renoviranog doma u kojem danas nema ničeg sivog.
U jednoj od učionica škole Bajić je evocirao uspomene na saradnju sa upravnikom Žarkom Antićem bez kojeg, kako kaže, ne bi nastala serija koja je razbila tabu temu o kojoj se nije govorilo i razne optužbe da se povećala delinkvencija zbog prikazivanja serije.
– Pozitivno je što novi upravnik pominje Žarka i što su na iskustvu prethodnika uspeli da stvore bolje uslove za štićenike, a za mene je najvažnije što su entuzijazam i energija zaposlenih da pomognu mladima isti kao tada. Žarko nam je omogućio da vidimo kako dom funkcioniše, kako se ovde živi… Svugde smo mogli da zavirimo, ništa se od nas nije krilo, mogli smo da osetimo atmosferu i nismo lagali i to je u stvari blago ove serije. Bata Živojinović i ja smo prisustvovali čak i kada je Žarko izricao kazne ili naređenja i učili kako upravnik treba da se ponaša prema štićenicima. Ono “gotovo” čime bi Bata završio svaku rečenicu, ukrao je od Žarka, to je bila njegova uzrečica: “Ovaj u zatvor, ovaj vamo, gotovo”… Sećam se da sam pitao Žarka kako ih tako brzo ocenjuje, a on kaže: “Ma vidim, bre, ovaj gleda gore, ovaj drugi me laže”… On je bio dan i noć ovde i bio nam je od velike pomoći, kao i tadašnji direktor škole Jagoš Vlahović koji nam je ustupio svoju kancelariju u kojoj smo imali probe pred snimanje. Ova prostorija odiše duhom glumačkih velikana. Tu su sedeli svi glumci, od Bate, Dragana Nikolića, Miloša Aligrudića, Miše Janketića…

Neka nova moderna serija trebalo bi da skrene pažnju na narkotike koji su se ozbiljno zapatili u svetu mladih, pogotovo tamo gde nema neke alternative, kaže Branislav Lečić

Poseta bivšeg domca
Priča o napuštenoj deci koje je nedostatak ljubavi terao u agresiju i prepuštao ulici na kojoj bi potonuli u kriminal, ukazivala je, po mišljenju Bajića, na socijalizaciju kao ključni problem – socijalizaciju koje tadašnje društvo nije znalo kako da reši.
– Pitao sam jednom prilikom vaspitače koji je procenat domaca koji se prilagode i budu prihvaćeni kada izađu odavde i saznao da je to svega oko 10 odsto. Tu je nastala osnovna ideja serije, da maloletnike po odsluženju kazne napolju čeka gori zatvor nego što je onaj iz kog izlaze, a sve zbog našeg ponašanja prema njima. Ko će da zaposli nekog ko je bio na robiji? Iz toga je nastala priča o Šilji koji pokušava da izađe na pravi put i legendarna scena sukoba Crnog i Šilje u ciglani kada Crni pokušava da mu objasni da će ga, šta god da uradi, društvo smatrati kriminalcem i da je zato bolje da nastave istim putem. A Žarko Antić mi je ispričao zanimljivu anegdotu kada se na kapiji pojavio momak u “mercedesu” i rekao stražarima da hoće da razgovara sa upravnikom. Žarko je prepoznao štićenika kojeg je, kako mi je u šali rekao, dobro izmaltretirao dok je boravio u domu. Međutim, dečko ga je zagrlio i zahvailo mu što ga je izveo na pravi put. A detalj na koji mi je Žarko ukazao bio je da je vozio “mercedes” milanske registracije – prisetio se Bajić.
Upravnik Mijailović se nadovezao na rediteljevu priču navodeći da VP dom čini sve napore da pomogne štićenicima da se socijalizuju i budu društveno prihvatljivi kada napuste ustanovu.
– Trudimo se da prepoznamo koja su to deficitarna zanimanja i da mogu da dođu do ozbiljnog posla. Trebalo bi da dobijemo sredstva preko japanske ambasade, jedan deo se tiče sertifikovanog varioca što je deficitarno zanimanje u Srbiji, a dobro je plaćen posao – priča Mijailović, a kao pozitivan primer prevaspitavanja navodi bivšeg domca iz Kraljeva koji je u domu otkrio talenat za glumu.
– Došao je ovde 2012. godine, nekoliko meseci pre mene, ali je iskoristio prvo odsustvo kući i nije se vratio. Policija ga je pronašla posle godinu i po i vratila ga u vreme kad smo mi uveliko počeli sa renoviranjem. Prišao nam je dok smo radili staze i pitao može li da pomogne. Kasnije se zainteresovao i za fudbal, pošto smo oformili klub, a ubrzo se uključio i u dramsku sekciju pošto je kao dete učestvovao u školskim predstavama u školi. Malo-pomalo i dogurao je do vrha. Izvodio je monodramu “Led” Radoša Bajića, zatim i “Kneževu večeru”. Nije to na visokom profesionalnom nivou, ali je interesantan i brzo savladava nešto što traje pola sata ili sat. Prošle godine smo organizovali humanitarnu predstavu u Kruševcu za slepu i slabovidu decu, pojavio se njegov otac koji se rasplakao i prišao da se upoznamo: “Celog života sam imao problema sa njim, brukao me je, policija ga je hapsila, a sad sam doživeo da moj sin u zatvoru nauči da bude human”. Nije mogao da veruje kakav je aplauz dobio njegov sin.

Tek 10 odsto domaca se prilagodi i bude prihvaćeno kad izađe iz doma. Tu je osnovna ideja serije, da maloletnike po odsluženju kazne napolju čeka gori zatvor nego što je onaj iz kog izlaze, kaže Darko Bajić

Od 1947. godine i prvog prestupnika koji je doveden na prevaspitavanje jer je ocu ukrao dvogled, kroz “sivi dom” je prošlo više oko 10.000 štićenika. Na prevaspitavanje se najčešće upućuju prestupnici zbog krivičnih dela, kao što su teške krađe i razbojništvo, a manji broj zbog ubistava.
– Uvek je bilo dvadesetak štićenika koji su u domu zbog ubistva, recimo u saobraćajnoj nesreći ili lovačkim oružjem u dečjoj igri, i taj trend se ne menja poslednjih 20 godina. Broj delinkvenata se smanjuje iz godine u godinu, trenutno je oko 200 štićenika ovde, a kada sam došao pre pet godina bilo ih je oko 250. Smanjuje se i broj punoletnih štićenika, ranije ih je bilo oko 70 odsto, sad ih je oko 60 odsto – navodi Mijailović.

Fudbal sa stražarima
Mnogo toga se promenilo u “sivom domu”, pa i odnos stražara i štićenika koji se ne gledaju ispod oka kao smrtni neprijatelji.
– Naravno da štićenici i danas imaju otpor prema stražarima koje doživljavaju kao policajce i uniformisana lica s kojima su godinama pre dolaska ovde imali problema. Da bi prevazišli animozitete između njih, mislio sam da bi trebalo da što više ostvaruju zajednički kontakt i da zajedno preživljavaju i rešavaju određene probleme jer samo tako mogu da dođu do nekih rezultata. Zato, na primer, igraju fudbal zajedno. Uspeh našeg fudbalskog kluba je u tome što je to najveći neformalni sistem u domu, kad imate 30 štićenika koji moraju da budu u pozitivnoj fazi da bi igrali fudbal, a to je za njih velika motivacija, a isto toliko navijača koji idu s njima na utakmice. Ako jednom padne na pamet da napravi glupost, ostali su tu da ukažu da zbog njega neće moći da igraju utakmicu. To se pokazalo kao pozitivno. Ostvarili smo 30 pobeda u nizu – pohvalio se Mijailović na šta je Darko Bajić šaljivo dobacio: “To je zato što imate najbolji karantin”.
On dodaje da su u VP domu u protekle dve godine formirane i psihološke radionice kako bi se pomoglo prestupnicima koji većinom potiču iz disfunkcionalnih porodica, a koji su se suočavali sa raznim strahovima i izazovima pre nego što su postali domci.
– Ti problemi su najčešće kontrola stresa, alkoholizam, narkomanija… Mislio sam da treba da prepoznamo šta je to što ih je dovelo ovde, da izgrade svest o tome i kad izađu odavde da prepoznaju probleme koji ih mame i da umeju da ih izbegnu. U profesionalnom smislu, to je možda i najbolje što smo uradili u prethodnom periodu, jer je najveći problem kad izađu odavde to što ih širokih ruku dočekuje ulica koja ih je ovamo i poslala – kaže Mijailović.
Na putu do pansiona čije su sobe uređene kao u hotelu, Bajić se prisetio i snimanja scene masovnog bekstva na kraju poslednje epizode.
– Postojala je opasnost da se među statiste ne umešaju i štićenici, a i glumci su bili u uniformama stražara. Upravnik je strahovao da ne izgubimo kontrolu jer 300 ljudi trebalo je da učestvuje u sceni. Bilo je pravo opsadno stanje i haos, nije se znalo ko su statisti, ko su domci i Antić je u jednom trenutku sve zaustavio da bi posebno obezbedili štićenike. Inače, čuvena bekstva Crnog iz samice bila su inspirisana pričom o momku koji je, na primer, svakog maja bežao iz doma i odlazio u Pariz, ali bi se vratio posle 15 dana. Uprava i stražari su znali da će to da se desi, smišljali su načine kako da ga spreče i zatvore sve prethodne puteve, a njemu je čak uspelo da pobegne preko metalnih ravnih vrata preko kojih se uspuzao kao pauk, a stražari su bili zapanjeni tim podvigom – prisetio se reditelj.
Upravnik kaže da domci vole da gledaju seriju “Sivi dom”, a u kojim se likovima prepoznaju obično drže za sebe.
– Najvažnije je što nismo imali nijedan incident otkako je počela repriza, dok to nije bio slučaj kada je na jednoj drugoj televiziji emitovan serijal o žestokim momcima iz devedesetih. Tada smo imali ozbiljne probleme, nekolicina njih je pokušala da pobegne, onda smo ih okupili i pričali smo s njima o tome u čemu je problem ako se trudimo da im poboljšamo uslove života i shvatili smo da im je serijal dao inspiraciju da budu Giška ili Arkan i to kako su bežali iz zatvora – priča Mijailović.
Glumac Branislav Lečić, protagonista jednog od najomiljenijih likova u seriji, smatra pozitivnim što je stvorena bolja atmosfera za štićenike VP doma u Kruševcu.
– Sve je promenjeno i renovirano što je jako dobro. Seriju koju smo napravili sredinom osamdesetih pokazala je da u društvu postoje maloletni delinkventi sa raznim problemima i da očekuju pomoć od nas kao društva i to je bilo jako važno da prenesemo. Međutim, danas među štićenicima ima i onih koji imaju problema sa narkoticima i to daje novu dimenzija ove ustanove. Neka nova moderna serija trebalo bi da skrene pažnju na narkotike koji su se ozbiljno zapatili u svetu mladih, pogotovo tamo gde nema neke alternative kao što je karijera, porodica ili bilo kakva projekcija za budućnost – smatra Lečić za kojeg, kako kaže, nije bilo teških scena za snimanje.
– Sve sam radio sa uživanjem, od trčanja po vozu do skakanja s mosta. Snimanje serije vezujem za početak jedne generacije koja se na RTS profilisala zahvaljujući toj seriji i nije slučajno što ona traje. Tekst je bio odličan, a Darko je bio fokusiran na glumce i uspevao je da stvori među nama tu komunikaciju. I mi smo posle nekog vremena počeli da se osećamo kao ti likovi, naravno, nismo pravili prekršaje, ali smo se osećali kao glumci koji su nešto postigli. Ljudi to i danas prepoznaju kao nešto kvalitetno.

Nismo imali nijedan incident otkako je počela repriza “Sivog doma”, dok to nije bio slučaj kada je emitovan serijal o žestokim momcima iz devedesetih, kaže upravnik Ivan Mijailović

Lečićeva partnerka u seriji, glumica Andrijana Videnović, koja je igrala buntovnu Loliku, snimanje pamti po hladnoći i smrzavanju.
– Radilo se u jesen i zimu da bi se dočaravala atmosfera sivila i to je dalo kvalitet seriji. Uslovi domskog života nisu bili nimalo svetli kao danas, još se sećam onog ustajalog mirisa menze, ali da nismo radili u autentičnoj scenografiji, serija ne bi imala efekat koji je postigla – skretanje pažnje na probleme maloletne delinkvencije. Prijatno sam iznenađena onim što je urađeno za ove mlade ljude koji su ipak još uvek deca, a među kojima ima i kriminalaca, ali većinom su deca koja treba da dobiju još neku šansu. A u tom smislu se nije mnogo promenilo, još uvek je mnogo dece koja nemaju šansu za život ili vrlo često ne umeju da je iskoriste ili se sretnu napolju sa društvom i taj drugi filter je mnogo teži – kaže glumica koja je nastojala da razume domce i njihove probleme, a lik Lolike gradila je posmatrajući štićenike i uslove u kojima su boravili.
– Nije nam bilo dozvoljeno da komuniciramo sa štićenicima, a u građenju lika bazirala sam se na unutrašnjem inatu i besu, uz nekoliko spoljašnjih efekata. Ošišala sam dugu plavu kosu jer sam smatrala da je preraskošna za ulogu Lolike, smršala sam na svoju inicijativu, a iz svog ormara izvukla onaj teget džemper koji je ličio na haljinicu – seća se Andrijana.

Bodovanje štićenika
Svaka epizoda “Sivog doma” počinjala je prikazivanjem glavnih glumaca dok se u pozadini čuo ozbiljan glas Žarka Radića, jednog od vaspitača, koji je nove domce dočekivao rečenicom: “Da, nisam ti rekao najvažnije! Koliko ćeš slobode imati, to najviše zavisi od tebe. Ako si u otvorenom, a to je najbolje, možeš izlaziti u grad sa dozvolom! U poluotvorenom je malo strože! U zatvorenom je najgore! Tamo je mrka kapa”. Međutim, od načelnice službe za tretman u VP domu Radmile Zečević saznajemo da se u ustanovi od 2006. godine primenjuje bodovni sistem, što znači da se maloletnici u toku vaspitne mere boduju i ocenjuju se njihovo vladanje i ponašanje.
– U svakom trenutku znaju na kom su nivou, čime su to zaslužili i šta treba da urade da bi napredovali na viši nivo kako bi zaslužili da se pošalje predlog za obustavu vaspitno-popravne mere. Kada dođu u dom, smeštaju se u prijemno odeljenje za ispitivanje ličnosti gde borave mesec dana i navikavaju se na život i rad u ustanovi, s njima rade psiholog, pedagog, socijalni radnik i na osnovu raznih izveštaja radi se individualni plan tretmana. Posle mesec dana dolazi u vaspitnu grupu gde se nastavlja rad sa vaspitačem, dete dobija radionicu koju pohađa u zavisnosti od prethodnog školovanja, njegovih želja i intelektualnih potencijala, kao i škola u skladu sa postignućima i stručnom spremom pre dolaska u dom. Tako da je njihov dan organizovan od jutra do večeri – kaže Radmila.
Dok u seriji Crni i ostala banda zbog kršenja pravila i neprimerenog ponašanja često završavaju iza rešetaka u samici, ovaj vid kažnjavanja danas se ne primenjuje.
– Samica ne postoji u zakonu o maloletnim izvršiocima krivičnih dela, postoji izdvajanje u posebne prostorije gde mogu da budu najmanje dva štićenika, postoji disciplinski postupak za prestupe koje učine, maksimalna kazna je sedmodnevno izdvajanje u posebne prostorije. Najčešći prestupi su nasilno ponašanje prema drugima, krađe, zloupotreba pogodnosti kad ih pošaljemo na odsustvo a ne vrate se… Od početka godine došla su 34 maloletnika, a obično je između 70 i 80 štićenika na godišnjem nivou. Donja granica je 14 godina, a gornja 23. Prosek boravka je između godinu i dve, nekada je to bilo duže jer je mera obuhvatala period od jedne do pet godina, a sada je smanjeno na šest meseci do četiri godine – objašnjava Zečević.

DOMAC SA GLUMAČKIM TALENTOM
Štićenik M. D. iz Šapca ima 19 godina, a u dom je smešten u novembru 2015. godine zbog počinjenog ubistva iz nehata.
– Nisam pripadao kriminogenoj sredini, nisam krao, nisam bio nasilnik pre nego što sam dospeo ovde i zato sam imao strahove, ali mi znači boravak ovde. Završio sam srednju školu, izučio sam metaloglodački zanat, pitanje je da li bih to uradio da sam napolju. Trenutno učim za pekara, mislim da će mi to mnogo značiti kad izađem i zbog zaposlenja i zbog mog ponašanja. Bio sam ishitren, hiperaktivan, previše brz, a ovde me vaspitači usporavaju, uče me da ne srljam, da ocenim šta je dobro, a šta loše za mene. Rekao sam sebi da moram da se pokažem u najboljem svetlu pred vaspitačima, ali i da balansiram između njih i ostalih štićenika u krugu. Nisam razmišljao o bekstvu, ali sam imao krizu prvih devet meseci jer nisam video porodicu za to vreme, ali znao sam da bih u slučaju bekstva izgubio sve pogodnosti i ostao ovde najduže što se može, a to nije rešenje. Radim sve što mogu da svojim ponašanjem pokažem da se zaista menjam, koristim redovno izlaske u grad i odsustvo kući, učlanjen sam u dramsku sekciju i učestvujemo na srednjoškolskim festivalima, na Timfestu smo osvojili prvo mesto sa predstavom “Ordinacija”, a sad spremamo “Pevaj, brate” – priča nam M. D. koji ne propušta seriju “Sivi dom”.
– Pričali su mi i roditelji o seriji pre nego što sam došao ovde, ali ne može da se poredi kako je to nekada izgledalo i funkcionisalo, a kako danas. Sve je drugačije i bolje nego tada. Omiljeni lik mi je Crni, zanimljiv je, privlači pažnju na sebe, brz je kao i ja – kroz osmeh kaže M. D.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar