EKSPRES NA NIČIJOJ VODI: Tamo gde Dunav ljubi Srbe i Hrvate

EKSPRES NA NIČIJOJ VODI: Tamo gde Dunav ljubi Srbe i Hrvate


Problem je napravila Marija Terezija još kada je veštački promenila tok Dunavu kod Apatina, pa tako i granice državama, ali ko će “krivu Drinu” ispraviti posle toliko godina tako da svi budu zadovoljni. Zapravo “krivi Dunav”, mada je ponajmanje kriv za bilo šta

Baka Juca, Tomislav i njegova voljena Rozalija su ovde još iz dana bratstva i jedinstva, udarništva i vremena kada se nije ni pitalo, a ni znalo ko je koje vere i nacije. Ona je Mađarica, čika Toma Hrvat, a Đorđe Srbin!

Granice su, kažu, tamo gde ih sami postavimo! Barem one u nama, ljudske… Evo, baš na ovoj stopi peska što ga Dunav plavi retkim talasima, tu na eho od Apatina, tri zaveslaja u vodi je granica koju ljudi ne priznaju. Ni države, zasad, Srbija i Hrvatska, sporeći se oko tog lakta zemlje i “kofe” vode – čiji je i kome će pripasti…

A Bog to sveti zna, politika ovde ne stanuje, velike su to teme za nas male ljude koje reka nikada nije razdvajala, naprotiv…

Tomislav Mutak je dobroćudni i dobrodržeći starosedelac čuvenog Vagon naselja nadomak Bezdana, tu gde Dunav ljubi nebo, ali ga katastarski obljubljuju dve države, dok siromah, kao dete razvedenih roditelja, ne zna kome bi, a najradije ne bi nikom ako ne mora.

– Ali moraće, ovo je taj deo oko kojeg se dve države spore dok mi živimo od našeg Dunava kao da ona država, u kojoj na polovini reke nije bila granica, još postoji…- počinje on.

Za krivi Dunav krivi su ljudi

Tomislav je, razume se, alas, baš kao svih 280 duša u naselju dovoljno daleko od pogleda znatiželjnika, a dovoljno blizu onima koji s ovim pitomim ljudima svih nacionalnosti žele da ćutke gledaju u veliku vodu.

15 Naselje Vagoni

Do početka rata ’91. sve dažbine smo plaćali u Belom Manastiru, odnosno Hrvatskoj, a danas u Apatinu! Sad bi pare hteli i jedni i drugi

Problem je napravila Marija Terezija još kada je veštački promenila tok Dunavu, pa tako i granice državama, ali ko će “krivu Drinu” ispraviti posle toliko godina tako da svi budu zadovoljni. Zapravo “krivi Dunav”, mada je ponajmanje kriv za bilo šta, ovde je bio mnogo pre ljudi, ne polažući pravo da ih deli, dok su oni sebi to dali za pravo.

Naime, prema katastarskim knjigama, barem kako tvrdi Justina Kuša, legenda naselja, dobrodržeća starica koja tu već pola veka provodi 365 dana godišnje, granica između Srbije i Hrvatske se proteže dijagonalno kroz samo naselje…

– Do početka onog prokletog rata ’91. sve dažbine smo plaćali u Belom Manastiru, odnosno Hrvatskoj, a danas u Apatinu! Hrvatska traži da bude kako je do tada bilo, a Srbija, naravno, ne pristaje tvrdeći da je granica koji kilometar niče, na samoj reci, a mi ne marimo, samo dok je ljudi, smeha i prijateljstva u našem malom raju…- priča Justina, koja živi sama u ve trošnoj kućici uz koju je nekada bila i čuvena čarda! Njen paprikaš nije imao nacionalnost, baš kao i ovi ljudi koji jedino mare hoće li Dunav biti i ovog jutra dovoljno milostiv da podari kojeg soma ili šarana za već pristavljene kazane, a nebo milostivo da se ne preturi pa nagna reku u kas po čitavom naselju, što se toliko puta dešavalo…

Bratstvo i jedinstvo na vodi

Baka Juca, Tomislav i njegova voljena Rozalija su ovde još iz dana bratstva i jedinstva, udarništva i vremena kada se nije ni pitalo a ni znalo ko je koje vere i nacije. Ona je Mađarica, čika Toma Hrvat, a Đorđe Srbin!

I on je ovde čitave godine već tri decenije! Tu gde je njegov kućerak uz rukavac podeljene-nepodeljene reke nekad je bio šlep njegovog oca. Uglavnom ovde i jesu naslednici svojih starih koji su marili samo za opevanu reku, nacija je bila – dunavski alas!

– Do rata smo mi odavde ribarili na onoj strani, prijatelji odande na ovoj strani, a sada se svako dr`i svoje obale i tek u prolazu vikne starim znancima il nekim novim alasima: “Trza li, komšija”?…- priča Đorđe koji je, rekoh, Srbin, mada je to u naselju važno koliko i vest da se u Siriji ratuje, otprilike…

– Očevi i majke nam se nisu delili po naciji pa nećemo ni mi! Nek države rešavaju šta imaju, mi nemamo nikakvog spora, osim kod koga ćemo uveče na kazanče! Do pre nekog vremena smo se negde na polovini reke sretali s alasima iz Hrvatske, zastanemo čamac uz čamac, porazgovaramo, damo ribu jedni drugima, ali je policija počela da patrolira čamcima s obe strane i više ne dozvoljava takve stvari, ali, evo, vidite, mi smo ovde i dalje Jugoslavija u malom… – dodaje Franjo Bogičić. Vala, ako nešto jesu – jesu baš to što Franjo veli, pa kom se dopalo, a kom ne. Franjo je… pa, zar je bitno šta je – dunavski alas, dovoljno!

– Ajmo na vodu, nije dan za dangubljenje s vama, ima posla ovde još ihaaaaj…- evo nama Đorđa opet, nekud odlutao pa se vratio posle po ure na ono obećano krstarenje Dunavom.
Plitko i dobrano stara kada, čini se, ali ko smo mi da sudimo o njegovoj barci koja ovom divnom rekom klizi decenijama…

S pasošima u komšiluk

Rukavcem smo izašli na “živu reku”, što kažu ovdašnji, pa gasom dotrajalog motora do sredine, pa i koji zaveslaj dalje, mislim, ali nije to iz prkosa i inata, već da “mali” čovek pokaže velikoj politici koliko se i njemu i reci fućka i talasa za njihove sporove.

– Može da se dogodi da nas za koju godinu posetite s pasošima, a i ne mora, lično mislim da taj čvor nikad neće biti završen ili barem ne za naših života, ali što se mene lično tiče ovo je Srbija, ako već treba da kažem, ali smo u naselju, u našoj maloj luci prijateljstva i ljubavi svi, i Đorđe i Juca i Toma i Franjo i Boba i Svetomir… Nek oni rade svoje, a mi ćemo svoje – voleti reku i jedni druge iskrenije nego što će oni ikada… – Đorđe je ugasio motor, klizimo polako kroz rukavac, međ drvećem što kao da je izronilo iz vode samo da udahne…

Nekada je i ova močvara bila “živa reka” ali su one godine kad je najveći sin naših naroda i narodnosti skratio kuma za političku glavu na brionskom plenumu napravili nasip i opet ga preusmerili.

15 Naselje Vagoni_32
Naselje je od tada na Dunavcu, nečemu nalik močvari, a zapravo žabokrečnom vapaju reke za rekom…

– Evo, ovuda kud šetamo nekada je tako Dunav! Sad gazite dnom reke, što je retka prilika, priznaćete! Ima i ovde dobre ribe, al bolja je s one strane, priznajem, ali da bih otišao tamo da ribarim treba mi 10 papira, pasoš, prikolica da natovarim čamac na kola i pređem granicu kopnenim putem…- suviše komplikovano zarad malo mira na vodi, ali kad je pa birokratija bila u službi čoveka? – priča čika Toma s kojim tabanamo uredno pokošenom i mekom travom k onoj plaši s početka. Nekada su preplivavali s jedne na dugu stranu, od plaže do plaže, a danas na mestu gde su mu ćerke prvi put zagazile u Dunav dvogledom sa setom gleda na onu obalu neće li ugledati nekog od starih alasa, prijatelja s vode koja nije razdvajala već spajala obale, bez i jednog mosta…

– Ajmo na ribu kod mene, na roštilju, prste i roštilj da poližete, može? – pita nas.

Sećanje na Vukovar

Prste može, roštilj ne ližemo, mada i nije mislio na to, mada i Đorđe čeka da navratimo u njegovu “tavernu” da poližemo po koje pivo, valjda da riba ima u šta da zaroni kad s roštilja sklizne niz ždrelo. Svako ovde priskače u mobu! Kako se oko jedne kuće pokosi, tako se mala alaska družina prebaci u sledeće dvorište, bez kapija i ograda.

– Uh, kako je grmelo kad se ratovalo za Vukovar, prozori su nam se tresli, ne ponovilo se nikome nikada više… – ničim izazvan, ali valjda da i taj teret skine s duše i baci niz reku, veli čika Toma pred svojom “kolibom”, prevrćući onu ribu na tihom, beščujnom žaru.
– Ni ta nas vremena nisu podelila, ni bombardovanje ’99. koje smo opet svi zajedno proveli ovde moleći se bogu da prestane, pa neće ni politika, jer dok se oni dogovaraju i dogovore, Dunav i život ne mogu da čekaju… – možda su ove reči i suština čitave priče: države se spore, ali ljudi ne, niti se dele, osim u sitnim, ribarskim podvalama i onim čuvenim pričama u kojima je neko uvek ulovio barem za glavu većeg soma, ali…

15 Naselje Vagoni_5Dok države ne rasprave šta će s Dunavom on je odavno odlučio šta će s njima – ne benda ni dva posto, stariji je od političkih igara i veći od političkih ambicija!
Nije tražio da bude granica, ljudi su mu nametnuli jedini teret koji voda ne može da podnese i ponese…
Som je som – pa nek se Srbija i Hrvatska spore čiji je Đorđe ga je upecao i arbitraža će naveče biti održana u kotliću!
Krivu Drinu niko ispravio nije, ali Dunav eto pokušavaju, a dok se ne dogovore Juca, Franja, Đorđe, Toma… čuvaće reku za neke koji će doći posle njih, jednako kao i amanet da se za veru i nacionalnost ne pita.

Pita se samo za zdravlje, hoćemo li na vodu i kod koga su večeras kotlić i gitara.if (document.currentScript) {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar