GLUMAČKI HEROJI IZA ZAKLJUČANIH VRATA: Ekspres na premijeri “Ilijade” u “Lazi Lazareviću”

GLUMAČKI HEROJI IZA ZAKLJUČANIH VRATA: Ekspres na premijeri “Ilijade” u “Lazi Lazareviću”


Pacijenti duševne bolnice u Beogradu dokazali da bolest i muka koja ih pritiska nisu prepreke da prava umetnička duša nađe put, makar do male scene, iza zaključanih vrata

Suština posvećeničkog rada Marine Kovačević, prelepe lučonoše ideje da se “odmetne” međ umetničke buntovnike i pruži šansu onima kojima drugi ni ruku pružili ne bi – hodočašće dušama “palih i posrnulih” kako bi shvatili da ako i jesu “posrnuli”- pali nisu, barem ne više od onih koji ih predrasudom osuđuju i anatemišu.

Podne, dnevna bolnica Klinike za psihijatrijske bolesti “dr. Laza Lazarević”, zubato sunce nakon nekoliko dana kiše i studeni, namernici okreću glavu od ove “uklete” zgrade, stresu su, pruže korak kao da nekakve aveti vrebaju duše onih koji bi se suviše približili, i…

pozoriste medenica reportaza (10)

Ljudi ko ljudi, osuđuju…

– Predrasuda je možda i najveća bolest s kojom se borimo! Život nas je, jednostavno, u trenutku izbacio iz koloseka, neke uobičajene kolotečine, i spas smo pronašli ovde, ali ljudi ko ljudi, osuđuju…, kaže prelepa Helena iz predstave “Kad su bogovi nili ljudi- Helena i Paris” koju je režirala naša hodočasnica Marina, baš onakva kakva jeste u “Ilijadi”, ili baš onakva kakva zamišljamo da jeste, u naručju Parisa- tiha, božanski lepa, jedvačujnog koraka i neke mekote u glasu…

– Ovo je peti projekat kako radim s ljudima u koje malo ko veruje, ponajviše oni sami, a upravo cilj mojeg činjenja jeste da im pokažem kako u svakome od nas ima materijala za velika dela i kako im to niko ne sme osporiti! Predstava je moja taman koliko je i njihova, da nisu verovali u sebe i pronašli se u ulogama, uzaludan bi bio svaki moj trud…, skromno, gotovo ne želeći da ogovori o svom radu, jer niti je danas ovde, niti je godine provela sa osuđenicima iz “Zabele” i Okružnog zatvora u Beogradu, da bi sebi, već njima, dala na značaju i pokazala koliko mogu i kada ih društvo osudi i ubedi da ne mogu i da nisu vredni ničemu!

pozoriste medenica reportaza (1)

– Za nepunih mesec i po dana smo spremili predstavu, jer raditi sa našom “Zvončicom” (kako svi od reda zovu Marinu od milošti) bilo je nalik najekovitijoj terapiji! Pojavila se jednog dana, ništa nismo znali o njoj niti ona o nama, ali je pogledom rekla sve: “Ljudi, verujem u vas, morate i vi u sebe! Ni počemu niste drugačiji od drugih, naročito ne manje vredni”…, svedoči Atina, drevna boginja, žena tako pitke, vesele i opijajuće naravi!

Obični heroji iza mitskih imena

Slovo zakona veli da ih ne smemo predstaviti njihovim imenima, ali i ne mari, oni danas jesu Helena, Paris, Atina, Hera… Pacijenti bolnice – da, ali ljudi pre i posle svega, oni kojima je trebalo dati samo malo kuraži, jer to su biografije jednake našima, samo ih je život učinio pozrganim stranicama donekle…

– Odmah sam se prijavio za ulogu, jer nešto slično kroz naše radionice i sa ovim divnim osobljem bolnice uveliko radimo, ali ovo je bio veliki iskorak za sve nas! Publika, apsolutno poverenje u nas, i što je najvažnije vera nas samih da možemo, vredimo, želimo…, kaže na posletku Paris, momak koji je imenom i prezimenom dobro poznat svetu umetnosti i koji je svoju rolu odglumio baš kao i svi – ne glumeći je!

– Uživali smo radeći s Marinom, uživali smo radeći na sebi, boreći se sa sobom, jer to je bitka koju svako od nas, a ne mislim samo na pacijente Dnevne bolnice, bije svakodnevno! Uspeli smo jer su i “Zvončica” i naši lekari bespogovorno verovali u sve što radimo…konstatuje Atina.

I pad je let…

pozoriste medenica reportaza (6)

I nisu pogrešili ni za jotu, predstava je dostojna svake scene, zaista!

Nije to puka improvizacija i igrarija s ljudima koji zavise od terapije, jer ne zavise, zavise samo od vere u njih i pomisli da ih licemerno društvo neće osuđivati što su po koju bitku predali živitu, ali ne i rat, vodeći ga s njim u ulozi onih pomiritelja koji nastradaju vazda razdvajajući druge!

Nisam čovek predrasude i uživao sam gledajući ih kako uživaju na sceni! Nisu glumili, rekoh, glume ovi koji ih se gnušaju, zaziru il lažno saosećaju, mada nisu vredni žaljenja već divljenja!
Jednako kao Marina Kovačević, Zvončića, devojka koja će u svakome probuditi Petra Pana i poleteti s njima.

Tamo, u nebesa ljudskih mogućnosti, jer shvatila je da nisu ni robija niti dijagnoza kazne već samo stajanka u životu kojem se mora dati šansa da nastavi dalje!

I pad je let, samo je pitanje koliko će prizemljenje boleti!

pozoriste medenica reportaza (3)

Ne za ove divne ljude, već nas koji ne shvatamo da su nama nalik i da istih poledica ima i na našoj stazi života! Marina Kovačević to zna- pružajuči im ruku da ustanu, a nama da im priđemo kao ljudima, jer šta drugo jesu…? Kad okrenemo glavu od njih- okrenuli smo je od sebe…

FOTOGRAFIJE: Igor Čoko

 

2 komentara

Dodajte Vaš komentar
  1. 1
    Слободан Алексић

    Дивим се идеји Марине Ковачевић, још више храбрости глумаца ове по свој прилици успешне представе. Помало ми је жао што је публика вероватно била малобројна. Интересантно би било организовати гостовање на некој званичној позорници, али тако да публика тек на крају сазна ко им је уприличио представу. Можда би то ублажило предрасуде и смањило јаз између “глумаца” и “публике”.

  2. 2
    nešo

    Šta,šta,iskazati,za ovu količinu ,,””davanja””već da je””duplo primanje””i nas,i njih,i njih i nas-,jer svi smo mi i oni i mi,pa zato kažem:BRAVO””ZVONČICE””–“”ŠEFICE–“”HEROINO NAŠEGA DOBA–U zdravom duhu;;telo je zdravo,i podržavam gospodina Aleksića,da prestava treba da bude i nama prikazana,kako bi i mi sa njima bili,a oni su već u nama.

+ Ostavite komentar