MADE IN PRELJINA: Kako se u Srbiji šije za Putina i englesku kraljicu

Dok se nisu uverili na licu mesta, Italijani mi nisu verovali da na svili povlačim linije slobodnom rukom. Moric Montero, naslednik velike kompanije „Montero", počeo je doslovno da mi se klanja videvši moje crteže

Do Preljine, kao do večnog Rima, svi putevi vode. Krenuli do Jadrana plavog ili Kosova ravnog, a i šire i dalje, moraćete Ibarskom putanjom preko Preljine. Ovo čačansko naselje se celo svilo oko magistrale, a i moralo je jer kud god pogledaš, nadvijeno je planinama: Ovčarom, Kablarom, Jelicom, Vujnom i Rudnikom. Protiče im tu i reka neobećavajućeg imena - Čemernica.
A opet, kao da nema kontrasta koji u Preljini nije prisutan. Imaju više od 1.500 stanovnika, ali na to i 150 registrovanih privrednih društava. Teško da takav prosek ima na njujorškom biznis svetilištu - Menhetnu. Imaju i vazduhoplovnu luku Ravan, koja prima i otprema sve motorne avione težine do tri tone. Od prošle godine otvorena je deonica autoputa Ljig-Preljina, i ko će sad s njima.
Ali sve to do sada nabrojano još nije razlog zašto je novinarska ekipa „Ekspresa" ovih dana bila u poseti Preljini. A, videćete, razlog je pravi.
U toj Preljini živi i radi i Mara - Maruška Topalović. Ona što godinama pravi kravate za ruskog predsednika Putina i marame za englesku kraljicu Elizabetu Drugu!
Domaćinstvo i umetničko-poslovno carstvo Topalovića na jednome mestu. A i jednostavno, od kružnog toka ka Milanovcu, pa prva desno. Tu, u studiju „Maruška", pravi se aksesoar koji nose kineski predsednik Si Đinping, nemačka kancelarka Angela Merkel, doskorašnja prva dama SAD Mišel Obama, teniski genije Novak Đoković, princ Čarls i vojvotkinja Kamila, filmska diva Katrin Denev, ali i srpski predsednik Aleksandar Vučić i crnogorski „prešjednik" Filip Vujanović, kao i legenda košarke Vlade Divac... I sad računajte još čitavo more ministara spoljnih poslova, visokih funkcionera i ambasadora za koje ste čuli i za koje niste. Nepregledan je spisak Maruškinih manekena!
I svima njima zajedničke su bar dve stvari. Visoki top stil u odevanju i naša Maruška Topalović iz Preljine!
Kako je to moguće i da li je to, ipak, slučajno? Moguće je i teško da je slučajno. I genetika je tu svakako odigrala svoje.
- Direktan sam potomak Lazara Mutapa, po kome je i moje devojačko prezime Mutapović. Reč je o srpskom vojvodi, jednom od najpoznatijih megdandžija tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka. Istakao se u Bici na Ljubiću, a skoro sam pronašla podatak da je učestvovao u više bojeva od Karađorđa i knjaza Miloša zajedno. Ali osim što je bio junačkog srca, bio je i dobar u mutavdžijskom zanatu, pravio je čuvene torbe od kozje dake. Eto, nije sve slučajno. Ponekad pomislim da sam upornost i borbenost koju posedujem nasledila od pretka. Možda mi je i zato životni moto: „Nema neosvojivih tvrđava, samo loših osvajača" - reče nam na početku razgovora kroz osmeh Mara Topalović.

Težak početak
A nije joj počelo lako, kako to kod velikih umetnika najčešće i biva.
- Kada sam završila srednju tekstilnu školu, želela sam da upišem kostimografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. U to vreme, na taj smer je primano samo pet studenata iz cele bivše, velike Jugoslavije. Ali ni posle petog pokušaja nisam prošla u tu petorku, i uvek sam bila prva ispod crte. Ali nisam se predala. Još dok sam bila u Beogradu, počela sam da šijem ukrase za kosu od svile i tako sam finansirala studije. Danju sam studirala, a noću šila. Ta navika mi je ostala i danas. Tako je počeo moj rad sa svilom - priseća se Maruška.
Još dok je išla u tekstilnu školu, bila je na praksi u obližnjoj modnoj konfekciji „Rudnik" u Gornjem Milanovcu, priča Maruška o svojim počecima.

Korak po korak, i sve uz formiranje porodice, a to tek nije lako. Počela je da oslikava marame na svili po motivima narodnih šara, oslanjajući se na maštu. Naravno, i prateći modne trendove i potrebe tržišta. Profilisala je svoj umetnički dar u jedinstvenoj igri četkicom i bojama.
- Onda sam na poklon dobila veću količinu restlova. Zapravo, to su bili otpaci iz modne konfekcije „Rudnik". U početku sam samo bojila svilu, nisam oslikavala, a marame su se prodavale u prodavnici „Narodne radinosti" u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici. Iznenadila sam se kada sam jednom otišla i videla da su sve do jedne prodate. Onda sam nabavila šeme iz Nemačke i radila po njima. Tada sam odlučila da crtam iz glave. Na primer, Italijani mi nisu verovali da na svili povlačim linije samo slobodnom rukom, bez lenjira, uglomera i ostalih pomagala, dok se nisu uverili na licu mesta. Nisam smatrala to posebnom veštinom, ali je Moric Montero, naslednik velike kompanije „Montero", počeo doslovno da mi se klanja videvši moje crteže. To je, inače, najveći italijanski proizvođač svile, iz grada Komo, koji tamo ima i veliku fabriku - priča dalje Maruška Topalović i naglašava da je svaki proizvod koji je izašao iz njenog studija originalan jer je oslikan rukom.
- Svaka naša marama i ešarpa je jedinstvena i različita, uvek vođena drugačijom inspiracijom i dezenom, kao i željom klijenta da za njega uradimo nešto prepoznatljivo. Svakom klijentu posvećujemo se s posebnom pažnjom. Mene su napravili klijenti, da se razumemo. A danas mi je velika satisfakcija to što u poslednje vreme klijenti žele da im isporučujemo isključivo artikle s našim logom jer žele da poklone „marušku" kao brend - s vidnim ponosom priča nam Maruška.

Porodica pre svega
U proizvodnju je sada uvela i najsavremeniju opremu za digitalnu štampu i mašine najnovije generacije. To je otvorilo mogućnost širenja asortimana na proizvode kožne galanterije. Mala porodična firma rasla je iz godine u godinu. Klijenti su s vremenom počeli da traže da im oslikava i kravate, i dobili su ih. Ne zaboravlja da kaže da u poslu aktivno učestvuju svi članovi njene porodice: suprug Miroslav, glavni oslonac, sin Radenko, koji je dizajner, i ćerka Milica, diplomirani pravnik sa advokatskim ambicijama. Studio „Maruška" godišnje izradi više od 30.000 unikatnih marama, ešarpi, kravata i proizvoda od kože. Njene marame i kravate stigle su do Indonezije, Tajlanda, Kanade, Amerike, Francuske, Rusije, Švajcarske, Švedske, Grčke, Kine...
Slušamo Marušku pažljivo, ali... Daj, molim te, ispričaj ti nama malo to za Putina. Traži čitalac, to mora da se pita. Elem, prva kravata za Vladimira Putina napravljena je još pre desetak godina kao poklon koji je iz Privredne komore Srbije poslat u Rusiju.
- Kada je stigao zahtev da kreiramo kravatu za Putina, odlučili smo se, naravno, za crvenu boju! To je boja koja simbolizuje moć. Naše kravate od tada nose i Medvedev i Lavrov. Pošto se njima dopalo, onda smo planirali širenje na rusko tržište, a obavljeni su i ozbiljni pregovori - ponosno će Maruška, jer odatle uz njeno ime stoji i epitet „najveća srpska slikarka svile".
Pozivi iz sveta da kod njih živi i radi stižu joj odavno. Priznaje da je pomišljala na to, ali da se na to nije odlučila zbog neraskidivih veza s porodicom.
- Da sam otišla, mislim da bi moji proizvodi bili dosta cenjeniji u svetu, pre svega zato što su svi rađeni rukom. U Srbiji je teško dobiti bilo kakvo priznanje da je ono što radite izvanredno, dok se stranci svaki put oduševe i prosto ne veruju da je svaka marama drugačija od prethodne. Ali onda sebi kažem, ko zna zašto je dobro što sam baš ovde, jer ma koliko da je teško, borim se i radim ono što volim. Iskreno, volim kada odem u inostranstvo i kada ljudi saznaju da sam iz Srbije - priča Maruška.
I najbolje je da je tako. Neka bude svetska, ali da ostane naša. I reč po reč, kao da nikada kraja priči s Maruškom. U domaćinskoj atmosferi Topalovića odocnismo, jer takvog sagovornika bi svaki reporter poželeo. Dugo se pozdravljamo i zakazujemo neka nova viđanja. S povodom, jer kod Maruške je toga uvek u izobilju.

KO TO BEŠE LAZAR MUTAP?

Beograđani uglavnom znaju gde je na Vračaru Mutapova ulica, ali ne i ko to beše. Lazar Mutap Čačanin bio je čuveni vojvoda iz srpskih ustanaka. Rođen u Prislonici pored Čačka, pre rata se bavio mutavdžijskim zanatom, pa je po tome i dobio nadimak. Bio je vojvoda u Prvom srpskom ustanku. Pripisuju mu se zasluge za oslobađanje Čačka 1804. godine. Jedan je od retkih viđenih ustanika koji posle sloma ustanka nije pobegao iz zemlje. Bio je i saradnik kneza Miloša u podizanju Drugog srpskog ustanka. Poginuo je 1815. braneći šančeve u borbama oko Čačka. Sahranjen je u manastiru Vujan, gde se i danas čuva njegov barjak.

ITALIJANSKI MANIRI

Maruška Topalović posebno naglašava da sa Italijanima ima veoma uspešnu saradnju iz mnogo razloga.
- Otišli smo kod njih da odaberemo materijale za kravate, a dočekali su nas kao da smo najbolji partneri i najveći kupci. Italijani izuzetno cene porodične firme jer znaju da neće nestati tek tako, kao one osnovane preko noći. A ima još nešto što bih najradije presadila i u naše krajeve. To su maniri poslovanja. Recimo, ako kod mog stalnog dobavljača trenutno nedostaje neki deo robe, on mi, dok još sedim u njihovim kancelarijama, zakazuje sastanak u firmi u okolini gde to mogu da dobijem, takođe kvalitetno, ali i povoljno. E, to je manir, to je zdravo poslovanje. To bih najradije prenela u ove naše krajeve - priča Maruška.

PONOS DO SUZA

U razgovoru, Maruška se priseća i detalja kad su nedavno kod nje u Preljinu doputovale supruge 14 ambasadora akreditovanih u Beogradu.
- Nisu krile oduševljenje gledajući na izvoru kako nastaju ovi naši modni biseri, kako se svaka marama oslikava unikatno, slobodnom rukom. Da sam imala dovoljno prostora, tim gospođama bih omogućila da same na svili nacrtaju šta požele i tako ponesu prvorazrednu uspomenu iz Srbije! Dok sam slušala pohvale, recimo baš supruge američkog ambasadora, na račun radionice iz jednog šumadijskog sela, prepravila su me osećanja pa sam okrenula malo glavu u stranu da mi ne vide suze - priča Maruška.