POSLEDNJA TAJNA RAVNE GORE: Gde je nestao Čičin ađutant, kapetan Radosavljević

POSLEDNJA TAJNA RAVNE GORE: Gde je nestao Čičin ađutant, kapetan Radosavljević

Foto: Saša Dzambić


Otac je Čiču, ispostaviće se, ispratio baš na taj put gde ga je, kako vas uče, Kalabić izdao… Ne znam za to, ali ono što znam jeste da se o ocu od tog dana više ništa nije čulo niti saznalo do dana današnjeg! Ni reči, nit tela, ni groba…ništa do tišine evo sedam decenija

Samotna i pomalo zaboravljena, daleko je Ravna gora od onih dana masovne histerije za njom i na njoj, dok je u izmaglici pečenja i podvriskivanju šatorskih pevaljki Vuk Drašković telalio o četništvu i prvom gerilcu porobljene Evrope…

Danas bronzani Čiča tihuje, zagledan u daljine do kojih su sezale kolone poklonika, čuje se tek vetar i vetrom nošena pesma s razglasa vikend četnika, mada…

– Što je valjalo to je ostalo verno ovoj Svetoj gori i dolazi joj! Nije, dabome, ni nalik onim godinama, ali i to što dođe jal za Markovdan, jal danas, dobrodošlo je i drago senima đenerala Draže i ideji ravnogorstva…, dobrodržeći i razgovorljivi Vladan Radosavljević, starina u devetoj deceniji korača planinom, kojom mu je i otac Miloš, legendarni komadant Valjeskog četničkog korpusa, gazio, boreći se za ono što je sinu ostalo samo da besedi.

– Prvo, nije istina niti da je Čiča došao na Ravnu goru na Markovdan ’41. niti pet dana kasnije, odnosno, 13. maja, već u noći između 10. i 11. maja sa dvadesetak oficira koji su odbili da priznaju kapitulaciju…, šetamo mirisnom livadom, puca pogled do Ovčara i Kablara čak, blagovesna tišina…

Susret sa ocem u Čičinom štabu

– Čuvši da se Čiča izdigao ovde sa grupom istomišljenika 16. maja se i otac, kao oficir Drinske divizije “odmetnuo”, ne želeći ni po koju cenu da prizna kapitulaciju i sa legendarnim Neškom Nedićem pridružio četnicima…, pamti starina življe nego da je juče bilo, pokazujući naniže, dalekim livadama, gde je bio glavni štab đenerala Mihailovića i gde se posle dve godine prvi put sreo s ocem.

– Pet kilometara odavde, dole u potoku, pred pećinom su bile oficirske barake i glavni štab. Tu sam za Malu gospojinu ’43. došao ocu u posetu, video ga posle dve godine, a majka u logoru na Banjici sirota! Bio je to gotovo vojnički susret, nije tu bilo ni vremena ni prilike za neko maženje i igranje s ocem! Zagrlio me i poljubio, više kao kakvog mladog vojnika nego dete, proveli smo dan zajedno, a onda su me njegovi borci vratili u Valjevo i od tada…, godinu dana kasnije upravo je čuveni kapetan Miloš Radosavljević bio pratnja đeneralu Draži kada se iz Srbije uputio ka Bosni, na poslednje putovanje, ispostaviće se…

Foto: Saša Dzambić

Foto: Saša Dzambić

Kalabića sam video na Ravnoj gori, jedanput i nikad više. Otac je Čiču, ispostaviće se, ispratio baš na taj put gde ga je, kako vas uče, Kalabić izdao… Ne znam za to, ali ono što znam jeste da se o ocu od tog dana više ništa nije čulo niti saznalo do dana današnjeg! Ni reči, nit tela, ni groba…ništa do tišine evo sedam decenija…, pogledom blizu, a tako daleko, dole, ispod zadnjih planina na horizontu je Drina, jedini svedok stradanja kapetana Radosavljevića, ali i ona ćuti, prećutkuje Vladanu samo reč bez koje mu je majka neumirena otišla mužu, a porodica propatila previše za jedan život.

Ako je šta čuveni četovođa dugovao, oni su platili i preplatili

Foto: Saša Dzambić

Foto: Saša Dzambić

– Kao da je malo bilo što je majka robijala na Banjici tokom okupacije, progonjena od Nemaca kao žena četničkog komadanta, nego odmah po oslobođenju odmah sirotu nove vlasti u zatvor, pa konfiskacije, progon, svakodnevna isleđivanja kad je puštena s robije, ali je sve podnela i podigla nas trojicu braće, ponosna i nepokoriva ko ova naša planina…, rastajemo se s starinom sraslom s Gorom, pred portom malene crkve i nekoliko sveća što dogorevaju pred njom.

Za dušu đeneralu i onima koji su verovali u ideju borbe za krunu…

Redenici izašli iz mode

Tek po koja tezga pod bagremovima, četnička ikonografija po rasprodajnim cenama.. od šajkača, šubara, gunjeva, rakije, do barjaka i fantomki… mada teško da spadaju u deo vojne opreme ondašnjih boraca za ideju i ideale. Aktuelnija je u ove dane.

Majstor Mile opravlja na polurashodovanoj mašini redenike, remenje, futrole za noževe, bajonete i resto potrebština onih koji su od Ravne gore načinili paradu pijanstva, kiča i gluposti. No, posao je posao, a mušterija vazda u pravu.

Foto: Saša Dzambić

Foto: Saša Dzambić

Kalabića sam video na Ravnoj gori, jedanput i nikad više. Otac je Čiču, ispostaviće se, ispratio baš na taj put gde ga je, kako vas uče, Kalabić izdao… Ne znam za to, ali ono što znam jeste da se o ocu od tog dana više ništa nije čulo niti saznalo do dana današnjeg!

 

– Naiđe po neko…Nekome treba opravka, a nekome skrojim novo. Nemam, bre, vremena za priču mnogo, nego ako imate jednu cigaretu, pa polako nogu pred nogu…, nije to ljut, već nenavikao na priču, više bi samovao iza te šikare u koju se smestio daleko od pogleda ljubopitljivaca i ispraznih priča. Pamti godine kada nije stizao da skroji sve, za razliku od ove kad može i kuso i tesno i komotno ponajviše…

Više njega, uz breg, na granama hrasta otimaju se s vetrom dva barjaka!

Novinar, samo nemoj da nas nagrdiš…

Pod njima četvorica delija, zasad mala ali odabrana ekipa iz Ugljevika. Kusuraju sate i ljutu u bukliji.

– Pomaže Bog, braćo, izvolte, pozdravljaju i pozivaju da sednemo s njima na čašicu razgovora. U svakome i visine i širine dovoljno da zasene to malo sunca što se kolebljivo promalja kroz oblake.

– Ako ćete pisati samo pišite pravo, onako kako vidite i čujete, a ne kao neki kad nas nagrde i napišu kao da se ovde okupio čopor zveri koji pije, jede i zaurlava…, moli, zaista ljubazno, Ljubo Simić, baš kao što mu i ime veli, komandir ove skupine prekaljenih ratnika i lučonoša vere u ideju ravnogorstva preko Drine.

-Svi smo deo slavne specijalne jedinice “Vojvoda Manda” koja je krvarila za Republiku Srpsku i ideju srpstva po načelima đenerala Mihailovića, pa tako svi zajedno i dolazimo ovamo, evo već 20 godina! Dolazimo jer poštujemo ovo sveto mesto, legendarnog đenerala i u amanet našem komadantu, stradalom vojvodi Mandi…, veli mirno, glasom čoveka koji je prošao i video muka, ali veruje u…

Foto: Saša Dzambić

Foto: Saša Dzambić

– U ujedinjeno srpstvo, mada nam se večito kao usud ispreči ta naša prokleta nesloga, đavo je poneo, pa ni sami sebi ne valjamo! Borili smo se za ono u šta verujemo, svako od nas je najmanje jedanput ranjen, stotinu je naše braće iz brigade poginulo, skoro toliko ih se vodi kao nestalo i danas, ali mi ne damo da se zaboravi ideja za koju su postradali i ime naše dične jedinice…, za Ljubom opet Ljubo, ali Đukić, drugi po starešinstvu. Krupniji, ali nekako pitomiji. Uz njega i Dragan Petković, naoko ljut, prekaljena “sablja” takođe…

– Dođu, odu i napišu svašta, a pogledajte: pokosimo, sakupimo đubre u kese i ponesemo za sobom, nismo ovde da divljamo planinom, već da je slavimo i poštujemo! Nego, ajmo po jednu, valja se, a i dobra je…, nazdravljamo Gori, njima, idealima za koje su padali oni pre sedam i kusur decenija i za koje su ratovali oni pre dve i kusur!

Pamte i oni dane kad se Ravnom gorom skoro pa nije moglo do gužve, ali ne mari, vraćaju joj se oni kojima nešto znači i koji njoj znače sve. Jer, šta je bez njih i njima nalik do – udovica ideje i ideala bez poroda i potomaka?

Foto: Saša Dzambić

Foto: Saša Dzambić

Ravna gora pobediti mora, ili pak ne mora, ali je na dobitku dok god pokloništvo na nju nije odlazak na vašar, već u mimohod prokleto divnoj i doveka sputanoj planinskoj zabiti i zadužbini.} else {

+ Ostavite komentar