REPORTAŽA: Hajka na vukove, one u šumi i one u nama

REPORTAŽA: Hajka na vukove, one u šumi i one u nama

Foto: Dijana Stanković


Sa Jastrepca, pre zime – kad im vreme nije, spustili se vuci. Jedan od njih, stari delija, nameračio se na kraj u kome je pre vek i po poginuo Nikolaj Nikolajevič Rajevski, ruski “polkovnik”, baš onaj koji je Tolstoju poslužio kao inspiracija za grofa Vronskog, ljubavnika Ane Karenjine, u najprevođenijem romanu svetske književnosti

Kad te neko pozove u hajku na vukove, logično je da na put poneseš karabin, redenike, maskirno odelo, eventualno neki zajeban šešir, ali ja sam u gepek mog “rumuna” spakovao gajbu “zaječarskog” i današnju štampu. Valjda zbog onoga ko me je pozvao, dojučerašnjeg kolege, novinarskog vuka koji je iz profesije pobegao glavom bez obzira nakon što mu je Arhitekta, onaj odozgo, poslao poslednju opomenu – infarkt iz kog je slučajno izvukao živu glavu.

Do tog dana Aleksandar Stanković bio je jedan od najpoznatijih beogradskih fotografa, old skul, u četrdeset i nekoj već veteran, taj vam je na nogama okadio sva ratišta i ulične revolucije, a onda kiksao u “mirnodopskim uslovima”. Pojeo ga posao. Dočekuje me na kapiji sa dva kavkasca, naoko pitome zveri koje su, kad je stani-pani, u stanju medveda da obale. Pitam ga za oružje, su čim će pred kurjaka, a on upire prstom na ovu dvojicu.

– Što da trošimo municiju – kez G16 uramljen bradom i konjskim repom. Ko da gledam na TV onog Grizlija Adamsa iz detinjstva.

– Aj dani malo, popij ovu mučenicu, pa ćemo uzbrdo, da ga tražimo – oštri mi čula za bliski susret sa četvoronožnim povodom našeg okupljanja. Uzroci su, tek, druga i duga priča.

Dva brata jednog aparata

Reportaža Aleksandar Stanković

Srpski heroj, Tolstojeva inspiracija    Foto: A. Kovačević

Selo Gredetin, atar aleksinački, ne spava mirno još od Male Gospojine. Sa Jastrepca, čiji se obronci uzdižu na horizontu, pre zime – kad im vreme nije, spustili se krvoloci. Jedan od njih, stari delija, nameračio se na kraj u kome je pre vek i po poginuo Nikolaj Nikolajevič Rajevski, ruski “polkovnik”, baš onaj koji je Tolstoju poslužio kao inspiracija za grofa Vronskog, ljubavnika Ane Karenjine, u najprevođenijem romanu svetske književnosti.

Upravo sa brda gde stoji crkva Svete Trojice, ozidana na kamenu gde je dušu pustio Rajevski, iskeženih očnjaka kreće u noćne pohode riđi samotnjak. Omrsi se svaki put kad siđe. Strada stoka, jagnjad, koze. Nijednom nije omanuo, do poslednji put, kad su ga omeli komšijski kerovi. Besan što će ostati gladan, dograbio je štenca, najmanjeg u kotu, protresao ga i odjezdio uz potok.

Selo ostaje za nama. A dole, u njemu, jedan kraj drugog, u dve kuće koje deli samo drveni plot, odrasla su dva ponajbolja srpska fotografa, Peđa i Saša. Braća po tetkine linije. Kad pogledaš okolo, skapiraš i odakle im pelcer…

Krećemo. Pred nama je još par sati vida, a posle pada tama u kojoj kaliraju Naše, a rastu Njegove šanse. Usput beremo jabuke, crvene i sočne praskaju međ zubima. Kerovi nešto njuše, pratimo trag… Selo ostaje za nama. A dole, u njemu, jedan kraj drugog, u dve kuće koje deli samo drveni plot, odrasla su dva ponajbolja srpska fotografa, Peđa i Saša. Braća po tetkine linije. Kad pogledaš okolo, skapiraš i odakle im pelcer… U zlatno-zelenim bojama talasaju se polja kukuruza i deteline, ispresecana modrim gajevima, ispod kojih kipe nepresušna vrela. Ovde je teško ne postati slikar, fotograf u najmanju ruku.

Saša je u novinarstvo, kako to obično biva, skliznuo nehotice. Otac, čovek sa sto zanimanja, imao je jedan hobi. Fotografiju. Ali njega ta priča i nije nešto zanimala. Kada ga je na ekskurziju u Ohrid poslao sa ganc novim “kanonom”, mislio je da mu je ogadio fotografiju za vjek vjekov. Dok su ostali maturanti cirkali i zezali se, on je umirao od straha da mu se nešto ne desi, njegovom veličanstvu fotoaparatu. Tri dana nije spavao, a kad se vratio kući i stavio kameru na sto, zarekao se da je više neće uzeti u šake. Kakva zabluda.

Foto: Antonije Kovačević

Nikolica na straži, koze na kukuruzu                                                                               Foto: Antonije Kovačević

– Peđa, koga je takođe zarazio moj ćale, prvi je ušao u posao, i pozvao me 1991. da radim u Borbi. Trebala mi je kinta, a on je znao šta me pali, pa me je u početku stalno slao na koncerte. Potrefilo se da je prvi bio baš koncert “Partibrejkersa”. Rokenrol je bio moja viza za ulazak u novinarstvo. Posle sam krenuo da slikam i druge stvari, da čitam i pratim politiku jer je počela strašno da mi se meša u život – otpuhuje i zastaje na proplanku, vadi i pripaljuje jednu “smešnu”, redovnu terapiju otkako je sebe iz betonske džungle oterao u dobrovoljni kantri azil.

Snajperska avlija

Sa setom se seća “onih dana” kada je sa 70 pfeninga u džepu, tadašnjom celom platom, zapucao u Bosnu, pravo na prvu liniju fronta, sarajevsko naselje Grbavica, u društvu jednog britanca iz Rojtersa, koji je posle nekoliko dana zapalio dalje. A on je ostao. Nije bio fotograf, bio je jedan od njih. Tako je mislio da treba.

– U stanu smo spavali nas četvorica. Antisnajperski tim i ja, kao pridruženi član. Straže na smenu, dežurstva, radio sam što i oni, samo nisam nosio pušku. U jednom trenutku pomislio sam da sam ogluveo od zolje koja mi je pukla pored glave, tri dana mi je zujalo u ušima. Tamo sam upoznao bosanski humor… Jedan od ovih mojih zove telefonom svoju gajbu, koja je ostala sa druge, muslimanske strane. Javlja se neka riba. Isprva ga napušava, psuje, a on sve polako s njom, smiruje je, kaže joj da ne brine, da se neće vraćati u stan. U jednom trenutku veli: “Slušaj, bona, mislio sam se da li da ti kažem, ali ajde… u kupatilu, ispod pločica, zakopao sam tri milje maraka. Ja ih sigurno više neću vidjet, pa eto, nek se bar tebi nađu.” Sutradan zove riba: “Odvalismo sve pločice, bolan, al nigdje para!” Tad već nije izdržao, prasnuo je u smeh. Kad je skontala da je ložio, prvo mu se najebala “majke ćetnićke”, a posle se i ona sita ismejala. Sarajevska škola. I ja sam ubrzo postao lokalac, čak počeo da zanosim po njiški, na ijekavicu. Ljudi u takvim okolnostima, kad glava visi u torbi, brže postanu “svoji”. U Beogradu možeš da živiš vrata do vrata sa nekim godinama i da sve ostane “zdravo za zdravo”. Ovde jok. Tamo sam bio i na najluđoj svadbi u životu. Okićeni cvećem napravljenim od zavese, sa mladencima smo iz improvizovane kancelarije matičara pod kišom metaka pretrčavali “snajperskom avlijom”, sve do kuće u kojoj je bio dernek. Tako običan, neobičan dan.

Foto: Antonije Kovačević

Detelina, treća košnja. Večera za koze uskoro će biti servirana                                        Foto: Antonije Kovačević

Ja skamenjen, sluđen, sedam za “broving”, u onoj panici zaboravim da ga pitam kako se uopšte puca iz tog čuda. On odlazi, a ja ostajem da zveram u daljinu, širim zenice pokušavajući da ukačim odakle nadiru “beretke”. ‘Ladan znoj curi niz kičmu. Jbt, šta ću ako ih stvarno ugledam…

Kao, uostalom, i ovaj pred nama. Sunce nemilice prži dok se uz neke njive penjemo ka oboru gde je kurjak prošle subote preklao domaćinu kozu. Domaćica proviruje kroz kapiju, pita je li kuja, ova Saletova kavkaska, skotna. Bukira odmah jednog štenca, za ne daj bože, ako ih dogodine opet pohodi “ovaj vampir”. Eto i neke vajde od jebenoga vuka, sto evrića, neće se baci.

– Jednog dana zapucam na to famozno Jevrejsko groblje u Sarajevu, koje je bilo pod kontrolom jedinice vojvode Slavka Aleksića. Kad sam se nekako, zaobilazno, dovukao tamo, braća “četnici” dočekaše me na nož. “Kažeš iz Borbe, te izdajničke novine…”, provocirao me jedan grmalj sa bradom do pasa. Nije vredelo da objašnjavam, mada me je bolela ta etiketa. Za tih nekoliko meseci na frontu čovek, u kakvom god da je fazonu ranije u civilstvu bio, nekako prirodno postane nacionalista. I traje tako podjebavanje, kad ujednom ustaje neki što se sve vreme smeškao, i kaže: “Ajde, pružićemo ti šansu da pokažeš ko si i šta si.” Ispostaviće se da je to bio vojvoda Aleksić. Uskoro sam sa jednim mlađim borcem otišao na liniju. Preko cevi “brovinga” pokazuje mi ovaj gde su “balijske linije”, a onda odjednom povika: “Eno ih, majku im, krenuli su!” Uzalud sam gledao u tom pravcu neću li spaziti bilo šta, ali ništa. Moj vodič mi je uporno nišanio prstom ka mestu odakle su, navodno, nadirale “zelene beretke”, a onda se okrenuo ka meni, rekao da mora da ide po ostale, a da ja ostanem tu i pripucam kad ovi priđu bliže. Ja skamenjen, sluđen, sedam za “broving”, u onoj panici zaboravim da ga pitam kako se uopšte puca iz tog čuda. On odlazi, a ja ostajem da zveram u daljinu, širim zenice pokušavajući da ukačim odakle nadiru. ‘Ladan znoj curi niz kičmu. Jbt, šta ću ako ih stvarno ugledam… U nekom trenutku čujem iza sebe kikotanje. Iza mene se postrojila cela četa i smeje se, prilazi mi Aleksić i kaže: “Mali, položio si test!” Ni dan-danas ne znam kako se puca iz “brovinga”, da li rukama, da li nogama…?

Foto: Antonije Kovačević

Posle košenja, kosu valja otkovati       Foto:A. Kovačević

Tih dana platu bi mu inflacija pojela pre nego bi je spakovali u koverat, pa je poručio u Beograd da se ne muče i ne šalju, već da popiju po pivo u njegovo ime. Radio je samo za filmove koje bi pokupio jednom u dve nedelje, kada bi došao da se presvuče. A onda je jugoslovenska muka postala interesantna belom svetu, počeli su da kaplju i prvi ino-honorari, strane agencije su dobro plaćale. Otišao je na Grbavicu 27 puta, uvek istim putem, pešice sa Pala, tačno 27 kilometara. Poslednji put bio je i najteži.

– Poginuo mi je brat, saborac, cimer sa prve linije. Došao sam u pres-centar na Palama po akreditaciju, zatekao Sonju Karadžić sa nogama na stolu. Samo mi je pokazala rukom ka susednoj prostoriji, u drugoj je držala slušalicu, psovala nekom nešto. Ostavio sam aparat na revers i otišao da izjavim saučešće.

Po povratku u BG, jedno vreme pretrčavao sam ulicu tražeći zaklon iza tramvaja i autobusa. Navika sa Grbavice. Sve dok me jednog dana nije preseklo na stepeništu. Samo sam seo i nisam se pomerio, dugo. Uzalud me je u bolnici čekala žena sa bolesnim sinom. Nisam mogao da joj pomognem. Meni je trebala pomoć. Doživeo sam nervni slom…

Posle toga je krenuo dalje, po Bosni i Krajini, ali na Grbavicu, onu sa koje sam ja otišao koju godinu pre, nikad se više nije vratio. Oštrelj, Gornji Biljani, Maslenica… njega je daleki vodio put. Kod generala Miće Vlaisavljevića i zvanično je postao borac Drugog krajiškog korpusa, sa sve slikom u vojničkoj knjižici. Kad je ovaj čuo da je Sale sa rancem na leđima prešao 90 kilometara pešice iz Knina, naredio je da mu serviraju večeru u njegovoj kancelariji, ostavio je oficire nad mapom i došao lično da mu nasluži rakiju.

Vijetnamski sindrom

Krstimo se pred oltarom iznad koga freskoslikan stoji Tolstojev Vronski, srpski dobrovoljac Rajevski, plemenita ruska duša što je, pre nego što će život dati, tu, u priprati buduće crkve, poručio saborcima da mu srce sahrane u zemlji koju je došao da brani od turskog zuluma. Kasnije će mu ga, istina samo u knjizi, ukrasti ona Karenjina. Kada tužna heroina završi pod šinama, Vronski/Rajevski odlazi za Srbiju da se bori, baš ovde, u adrovačkom ataru, gde se prepliću književnost i istorija. I gine u boju koji je bio toliko krvav da je polje na kome se odigrao posle nazvano jedinim prigodnim imenom – Krvavac. Na kamenu uklesana godina 1876. Koju godinu kasnije, iz Ukrajine dođe sestra Marija, plemićkoga roda, odnese zemne ostatke i podiže crkvu bratu u pomen. A srce osta u manastiru Đunis, nedaleko odavde.

– Rat je prestao, a mene po povratku u Beograd kreće da drma “vijetnamski sindrom”, naša verzija – nastavlja svoju priču moj kolega Grizli. Posle smrti kojoj je toliko dugo gledao u oči, na poznatom asfaltu sačekali su ga kriminal i politika. I depresija. Klasika.

– Jedno vreme pretrčavao sam ulicu tražeći zaklon iza nekog tramvaja ili autobusa. Navika sa Grbavice. Takvo stanje je potrajalo, sve dok me jednog dana nije preseklo na stepeništu. Samo sam seo i nisam se pomerio, dugo. Uzalud me je u bolnici čekala žena sa bolesnim sinom. Nisam mogao da joj pomognem. Meni je trebala pomoć. Doživeo sam nervni slom.

Reportaža Aleksandar Stanković

Najbolji drugovi: Saša sa kavkascima Zirom i Grgom u potrazi za samotnjakom Foto: A. Kovačević

Nema goreg vuka čoveku nego što je čovek sebi sam, niko ne može tako da te pojede, oglođe do kostiju – parafrazira Hobsa dok mi objašnjava kako je i zašto napustio Beograd i novinarstvo, zašto više ne uzima fotoaparat u ruke

Dođosmo najzad i do Rupskog potoka. Tu su “vuju” najčešće viđali poslednjih dana, pokazuje mi Sale čestar podno brda. Kad priđosmo na nekih stotinak metara, psi zarežaše, zalajaše, pa se stuštiše ka šumarku. Mi za njima. Gusto rastinje šiba po licu, a lavež nestaje i javlja se, čas s jedne, čas s druge strane. Izađosmo na čistinu, baš u trenutku kad nešto riđe izlete iz čestara i uteče preko doline, u vinograd. Netom za njim pristaše i psi. Sale ih zviždukom dozva da se vrate. Da ne troše snagu na lisicu.

Foto: Antonije Kovačević

Foto: Antonije Kovačević

– Nema goreg vuka čoveku nego što je čovek sebi sam, niko ne može tako da te pojede, oglođe do kostiju – parafrazira Hobsa dok mi objašnjava kako je i zašto napustio Beograd i novinarstvo, zašto više ne uzima fotoaparat u ruke.

– Nije to od juče, trajalo je, vuklo se. Odlazak na šljaku postane rutina, pa onda i mučnina. Nije tu više bilo radosti, izazova. Nema odlaska na teren, kancelarijska čamotinja ubija, internet kao majka i maćeha novog novinarstva. A kad igrači ne istrče na teren, nego igraju oko stolova, u tom muvanju i muljanju ne pobedi uvek najbolji, najtalentovaniji, neki su drugi “kvaliteti” na ceni. I nepravda, mnogo nepravde, čuka strada, ko je ima. Srećom, dobio sam infarkt i evo me ovde – kaže, pola u šali, pola u zbilji.

Kad se tog jutra osvestio u bolnici, nakon što je kolabirao na putu do posla, znao je da je došao kraj. Život ili novine. Zajedno više nije moglo. Prodao je opremu da mu ne bi palo na pamet da se vrati. Ne kaje se. Ne nedostaje mu. Žao mu je što nije i pre.

Foto: Antonije Kovačević

Crkva Svete Trojice, u spomen na pukovnika Rajevskog, koji je poginuo na tom mestu  Foto: Antonije Kovačević

Krstimo se pred oltarom iznad koga freskoslikan stoji Tolstojev Vronski, srpski dobrovoljac Rajevski, plemenita ruska duša što je, pre nego što će život dati, tu, u priprati buduće crkve, poručio saborcima da mu srce sahrane u zemlji koju je došao da brani od turskog zuluma. Kasnije će mu ga, istina samo u knjizi, ukrasti ona Karenjina

– Nekada je biznis služio novinarstvu. Danas je novinarstvo u službi biznisa. I svi ti marketinški menadžeri, pablišeri, ponekad se pitam čemu služe. Jer, što ih više ima u Srbiji, novinari i fotoreporteri lošije žive. A trebalo bi da je obrnuto. Što sam postajao poznatiji fotograf, sve sam manje zarađivao, standard mi je bio sve niži – konstatuje dok oštri kosu i ulazi u otkose, kozama servira večeru, a ja oblećem okolo pokušavajući da ga uhvatim u objektiv, uradim njegov posao. Pardon, njegov bivši posao.

Selo umire, čuvaj dušu

Gredetin poraste kad ga gledaš sa visine. Selo od 150 kuća, mahom opustelih, ostarelih. Škola je nekada radila u dve smene, danas jedva da ima nekoliko đaka od prvog do četvrtog razreda. Saleta u selu gledaju kao osmo svetsko čudo. Dok mlado i ono najmlađe beži za Niš, Beograd, on se vratio na dedovinu.

Foto: Antonije Kovačević

Prvi put sa ocem na međama                                                                                                Foto: Antonije Kovačević

– Neki dan me je otac vodio okolo da mi pokaže međe, da znam gde je naše, ako se njemu nešto desi. A meni suze krenule na oči, pa se sve nešto izvijam, krijem od njega. Selo polako umire i kad-ad će opusteti, neću ga ja spasti. Ali možda spasem dušu – lamentira dok isteruje koze iz zemljane šupe, metar debelih zidova, u kojoj uskoro planira da siri ementaler, pravi pravcati, ko u Švici.

Pitam ga šta će, kako će, od čega će živeti? Stado od osam koza za početak. I nešto kokica. Keruša je skotna, za dva meseca stižu i štenci, koji su već na ceni zahvaljujući besplatnom marketingu što ga je napravio riđi samotnjak, kog smo, ispostaviće se, zalud vijali po proplancima.

– Tu je bašta, prodaću i neki kukuruz, biće da se preživi, da se dočekaju gosti. Više mi i ne treba. I džaba me tako upitno gledaš, ne, ne mislim da se vraćam u ono sivilo i beton, fala lepo, nagledao sam ga se.

Mrak pada preko Jastrepca, senke prekrivaju aleksinačke dolove dok iz daljine odzvanja urlik, zavijanje, isprva tiho, pa sve jače i jače. A mi, onako zarakijani šljivkom iz rastovog bureta, ćutimo, gledamo u daljinu preko ožutelog jasena, i nismo baš sigurni: Da li to mi jurismo vuka ili je on sve vreme terao nas?

Od nas samih.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);