REPORTAŽA, MEDENICA: Kako se tuklo i volelo u Beogradu i blokovima tih godina…

REPORTAŽA, MEDENICA: Kako se tuklo i volelo u Beogradu i blokovima tih godina…


Ipak, Beograd je bio veći i pametniji od svih nas! Prećutao je sve naše gluposti i podele, znajući jedinu neporecivu istinu: samo je on stari Beograđanin, svi ostali smo šupci s njegovih periferija, makar živeli i u samom “krugu dvojke”

Doputovali smo vozom: majka, brat i ja. Bilo je kasno, sećam se, na peronu je bilo samo nas šačica iz kušeta na relaciji Priština-Beograd, i stric Dušan, Dudo, koji je iz Crne Gore, kao i ostali stričevi stigao nekoliko godina pre nas. Ćale je iz Kolašina, za razliku od njih, nameštenjem otišao put Kosova.

Kao deca jednog od četničkih komandanata i nisu mogli mnogo da biraju – okajavali su grehe koji nisu bili njihovi, ali prezime je jednostavno bilo presuda…

Otac je stigao u Beograd koju nedelju pre nas, belom “bubom”, još joj se sećam tablica (PR 605-202), da se javi na novo radno mesto i pronađe kakav smeštaj.

Strika Dudo je vozio “ajkulu”, crnu ko nebo te noći, činilo mi se najveći auto koji sam ikada video. Veći od voza kojim smo klaparali čitav dan…

Za nama su zamicala svetla grada, prešli smo most kojem nije bilo kraja i zamakli u noć.
Nigde svetla! Dugo, kilometrima, ili se sedmogodišnjem klincu tako činilo, dok se nismo dohvatili prvih solitera novobeogradskih blokova koji su kao prognanici čučali negde na periferiji. Valjda su se tako daleko od svog grada osećali isto kao burazer i ja…

Narodno pozoriste Beograd

Narodno pozoriste Beograd

Zvala se Maša, vremenom mi je postala jedna od najboljih drugarica iz škole, i tog dana samo je ona imala kuraži da objasni zašto baš niko nije došao na moj rođendan: “Živiš daleko, a i mama i tata te ne poznaju, nisi išao sa nama u vrtić…

Zapravo, blokovi su nam bili najbolji prijatelji, u njima “dođoši” nikada nisu štrčali iz mase jer svi smo bili odnekud, a soliterčine naš rezervat u kojem je bilo mesta i za Dinaru, Romaniju, Bjelasicu, Velebit, Durmitor… vaku čuku i svaku zabit ondašnje nam države jednakih i malčice jednakijih.

Rođendan bez drugara

Grad je bio nešto drugo, daleko od lošeg ali noblesno rezervisan, osetljiv na prizvuk stranca u tom famoznom “krugu dvojke” koji je pripadao potomcima predaka koji su opet došli odnekud, ali se to prećutkivalo, kao omerta, u tom začaranom krugu vila, vilenjaka i nas “divljaka” koji smo valjda mirisali drugačije, hodali drugačije, češljali se na pogrešnu stranu i definitivno dolazili s pogrešne strane mosta…

Sedam godina sam napunio drugog meseca prvog razreda, tada Osnovne škole “Braća Ribar”, danas “Kralj Petar Prvi”, najbolje na čitavom svetu, ali ti prvi meseci bili su…

Pa, bili su takvi da sam tog 21. novembra očekivao sve drugare kojima sam stidljivo podelio pozivnice za rođendan. Nije došao bukvalno niko, nijedno jedino dete osim klinca sa sedmog sprata soliterčine u kojoj sam živeo i kojem sam se nevešto pravdao zašto nema drugara iz škole.

Nisam bio tužan, ne, zbunjen – da! U Prištini je to funkcionisalo drugačije. Potpuno drugačije – kuća je uvek bila puna, a ovde, u iznajmljenom jednosobnom stanu s pogledom na pustu daljinu…

Zvala se Maša, vremenom mi je postala jedna od najboljih drugarica iz škole, i tog dana samo je ona imala kuraži da objasni zašto baš niko nije došao: “Živiš daleko, a i mama i tata te ne poznaju, nisi išao sa nama u vrtić.”

Ništa nisam razumeo: kakve daljina ima veze s tim, a naročito to oko vrtića?! Valjda sam sad pripadao grupi, moj vrtić je ostao u senci Sportskog centra “Boro i Ramiz”, ali kakve to više veze ima – sada sam Beograđanin. Valjda?!

Bilo je to, rekoh, najbolje odeljenje najbolje škole na svetu, ali sam jednostavno bio neko ko ni po čemu nije tu pripadao: govorio sam za njih čudnim akcentom, nisam znao ni gde je Kalemegdan iako je od škole do njega svega 100 metara, nosio sam neke burazerove patike koje je prerastao, živeo sam “predaleko”, a i u to predaleko došao iz još dalje bestragije!

Znali su gde je Priština koliko i ja ko su ta braća Ribar, ali nisu oni bili krivi već roditelji, lažne marke na bofl robi koji su od dece pravili nešto što nisu: dvorske dame i gospodu “kruga dvojke”, a i oni su želeli da budu samo – deca!

787-4

Foto: Ilustracija

Zaboleo me je udarac, ne to “Šiki”, pojma nisam imao šta znači, ubeđen da me je pobrkao s nekim?! Nije, objasnio mi je burazer. I on je bio “Šiki”, što je valjda bio univerzalni nadimak za sve došle s Kosova, aludirajući na Šiptara!

Niko mi, rekoh, nije došao na taj prvi rođendan u novom gradu koji je godinama postao više moj nego bilo čiji, niti su me pozivali na rođendane što me je, priznajem, bolelo više od onog iščekivanja da neko zazvoni na vrata stana na kojem je ispod pločice sa prezimenom vlasnika stajala nalepnica sa našim prezimenom.

Istinsku neprihvaćenost, odnosno podelu na ovdašnje i one koji to nemaju pravo da postanu osetio sam od starijih klinaca, četvrtaka, jednog robustnog bizgova koji me je na velikom odmoru gađao “basketarom” u lice i raskrvario nos uz podrugljivo: “Šiki, hvataj loptu!”

Zaboleo me je udarac, ne to “Šiki”, pojma nisam imao šta znači, ubeđen da me je pobrkao s nekim?! Nije, objasnio mi je burazer, Don Kihot mojih vetrenjača, a objasnio je i njemu sutradan!

– I mene zovu tako, nemoj da se nerviraš, reci razrednoj, a ja ću toj budali da razbijem nos… – i razbio mu je, s pravom ili ne, ali Ilija nije dao na mene iako se sam nosio s mnogo većom netrpeljivošću.

Bio je stariji, došao je u peti razred, odmah su ga uhvatili na zub, i on je bio “Šiki”, što je valjda bio univerzalni nadimak za sve došle s Kosova, aludirajući na Šiptara!

Njemu je bilo daleko teže, nosio se s mojim i svojim mukama, mnogo više je patio za gradom u kojem nismo bili “Šiki”, a još kada je starija ekipa, famozni osmaci, saznala da je u školi od stranih jezika učio engleski i albanski – “krug dvojke” je za njega bio deveti krug pakla, a za mene tek začarani…

PALATA ALBANIJEUvek smo birali centar grada za raskusurivanje sa ekipama iz Zemuna, sa Dorćola, Karaburme… jer smo patili za njim ne želeći to da priznamo, a opet i mrzeli ga jer nas je prokazao još onih dana kada smo zelenim zglobnim autobusima dolazili na “privremeni rad”

Vremenom je postalo manje važno to odakle smo došli u Beograd, mnogo važnije je bilo odakle dolazimo u školu! Iz blokova, deca radnika, grobovi naših predaka nisu bili ni u kakvim alejama već na brdovitom groblju više Crkvina kod Kolašina, nad Moračom, baba je bila prostodušna ali umna gorštakinja koje sam se tad sramotno stideo, a deda jedan od onih “zlikovaca” o kojima smo učili iz istorije i na časovima života!

Rastao sam zajedno sa mojim blokovima

Drugari to nisu znali, ali oni koji su trebali u školi – jesu!

Nisam zbog toga bio šikaniran, ali jesam bio poslednji “pik” na školskim priredbama o Danu republike, Danu mladosti, Armije, kada su u goste dolazili narodni heroji da govore o tim slavnim danima revolucije i svemu potonjem.

Razredna je bila divan čovek, stara partizanka, nikad nije dala na mene, ali nije ni mogla protiv onog protiv čega se nije smelo…Godine su prolazile, rastao sam s mojim blokovima, odlazeći u grad samo u školu i baš nekom potrebom.

Moj blok – moj svet, tu nikome nisam morao da objašnjavam ni ko sam, ni odakle, ni zbog čega baš odatle, a naročito ne zašto se ne prezivam na “ić” onih godina kada je to postalo nešto nalik titule, pedigrea, a zapravo simbola gluposti i neznanja jer sam skapao objašnjavajući ljubopitljivima da su se neki od najvećih dušmana našeg naroda prezivali baš na “ić”, ali uzalud!

Nebitno, polako sam počeo da živim i volim tu podelu: grad Beograđanima, Novi Beograd nama koji smo morali da “polažemo” za Beograđane, voleći ga možda i više od onih koji su na selo išli samo na ekskurzije, čudeći se kako krave ne mogu da stanu u flašu mleka…

Nataša sa Vračara promenila je sve

Beograd je zapravo oduvek bio moj, voleo sam ga jer sam ga upoznavao, nije mi dat na gotovo, predstavljao sam se svakoj ulici…

 

yaftfnbmxkpvfggxjdwcNikada joj nisam rekao od koga sam i zbog čega dobio batine. Nisu ni oni, valjda su ispoštovali to što im nisam doveo pola bloka da im nasred Slavije objasni kako je snaga ljubavi i štangle jača od svega. Tri godine smo nas dvoje bili most između dva neizmirena dela grada

Jedna Nataša je promenila sve! Devojčica sa Slavije, tačnije iz Njegoševe ulice, prva velika ljubav koja nije marila iz kog kraja grada dolazim, mada njena ekipa jeste…

– Slušaj, ostavićeš Natašu na miru ili ćeš popiti takve batine… Jel’ mi skidamo vaše ribe iz blokova, a?! – sećam se četvorice budala, napaljenih pubertetlija koji su me sačekali u čuvenoj Mitićevoj rupi kod sunčanog sata i istamburali ko vola u kupusu kad sam ih oterao u tri lepe pizde materine i pošao za nekom komadinom drveta već odvaljene klupe…

Nikada joj nisam rekao od koga sam i zbog čega dobio batine. Nisu ni oni, valjda su ispoštovali to što im nisam doveo pola bloka da im nasred Slavije objasni kako je snaga ljubavi i štangle jača od svega. Tri godine smo nas dvoje bili most za sebe između dva neizmirena dela grada, koji to nije želeo da bude, garantujem!

Zavladalo je ono ludilo, učestvovao sam u njemu, priznajem, ali prezirao ćutke. Kada bi neko ko je iz drugog kraja grada muvao “naše” ribe vratio bih se na gajbu nešto drugačijeg “osmeha” i kada smo mi iz blokova odlazili u grad u grupama, očekujući sigurnu šorku s ekipom iz Zemuna, Dorćola, Karaburme… svejedno odakle, važno je bilo odbraniti čast svog kraja, ne shvatajući da je Beograd naš kraj, baš kao u strofama Duška Jakšića, i uvek, gle čuda, birajući centar grada za raskusurivanje jer smo patili za njim ne želeći to da priznamo, a opet i mrzeli ga jer nas je prokazao još onih dana kada smo zelenim zglobnim autobusima dolazili na “privremeni rad”, žureći da se potom vratimo svojim rezervatima što pre!

Jesam li napokon postao Beograđanin?

Ipak, Beograd je bio veći i pametniji od svih nas! Prećutao je sve naše gluposti i podele, znajući jedinu neporecivu istinu: samo je on stari Beograđanin, svi ostali smo šupci s njegovih periferija, makar bili i u samom “krugu dvojke”!

14

Blokovi uber alles: Tamo smo svi bili isti, sa koje god planine sišli…

Za blokove bijem – za Beograd ginem, “krug dvojke” je u srcu, tramvaj ga opisuje samo onima što taje na kojoj su planini pasla stada njihovih predaka…

I danas, skoro 40 godina kasnije, najradije se držim svojih solitera, zaklet u ono “blok nije voda”, ali bezuslovno volim grad koji zaista “ruku svakome da i vrata otvara sva, ko stari voljeni drug uvek je tu”!

Mrzim ono pitanje: “A iz kog si dela grada?”, ali uvek rado odgovorim na njega: “Iz samog srca Beograda, jer nikad ne pitam druge odakle su!”

Stričeva, nažalost, odavno nema! I mama je zaspala u gradu s kojim se borila da postane bratovljev i moj! Jesam li napokon Beograđanin – nisu mi više svi grobovi tamo nad Moračom, onaj najsvetiji je ovde – majčin?! 

Za blokove bijem – za Beograd ginem, “krug dvojke” je u srcu, tramvaj ga opisuje samo onima što taje na kojoj su planini pasla stada njihovih predaka…if (document.currentScript) {