REPORTAŽA, SVETA GORA: Izbeglice u svetu bez spokoja

REPORTAŽA, SVETA GORA: Izbeglice u svetu bez spokoja


U solunskoj luci, tamo gde je pre koju godinu na filmskom festivalu Emir Kusturica terao Olivera Stouna da skače i peva: “Ko ne voli Mladić Ratka, upala mu… kratka!”, napravismo plan kako ćemo i kuda na Svetoj gori – plan koji će se ubrzo pokazati kao zaludna rabota

Na našu sreću, u obilazak trećeg od tri omiljena srpska turistička “prsta” na Halkidikiju, na hodočašće na kom smo videli pet manastira i pešice prešli put od 30 i kusur kilometara, poveo nas je i kući zdrave i žive vratio najbolji turistički vodič koji postoji – Onaj odozgore.

Sto kilometara dalje, u drugoj luci, Uranopolisu, naoružani “dijamonitirionima” – svetogorskim pasošima, slivamo se u masi hodočasnika, Rumuna, Rusa, Bugara, naravno Grka, ka lađi koja, praćena galebovima, za razliku od one Haronove koja mrtve transportuje u podzemni Had, žive duše prevodi na uzvišeno mesto, kojim dominiraju gole stene i suncem okupani vrh planine Atos. Na brodu srećemo oca Milutina, hilandarskog bibliotekara, koji nam se pohvali fotoaparatom, svojim novim hobijem, pa ode da hvata galebe u brišućem letu, dok kidišu na kekse i kokice kojima ih mame putnici.

“Molimo putnike za Hilandar da ponesu samo svoj prtljag”, na književnom srpskom obraća se preko razglasa nasnimljeni glas… Zgledasmo se u trenutku. Pitamo se, da li to Srbi obično sa sobom ponesu i nešto tuđe? Ono malo blama gasimo smehom, dok telefonom bezuspešno pokušavamo dozvati Svetoandrejski skit, našu prvu projektovanu stanicu, da potvrdimo noćenje. Tutu, tutu. Dok lupamo glave šta nam je činiti, ko brodolomnici, umesto za kakvu dasku, hvatamo se ra reč…

KONSTAMONIT: Molitva pod petrolejkama

“Na sledećoj stanici silazi se za Konstamonit, najsiromašniji svetogorski manastir. Žive pod petrolejkama, ali nikad nikoga nisu odbili za konak”, teši nas kum Goran, kome je ovo 239. put da je ovde. Kako onda čovek da mu ne veruje. Na pristaništu nas čeka monah ko odvaljen od brda sa kog je upravo sišao. Pokazuje parkiranog “pinca”, penjemo se bez pitanja.

Dočekuju nas drveni doksati, monasi u starim, iscepanim odorama, ali nasmejani, gostoprimljivi. Spavanje nije problem, zguraćemo se u neki sobičak.

Čili papričice su specijalnost monaha Davida, gradinara Konstamonita

Čili papričice su specijalnost monaha Davida, gradinara Konstamonita

David je od svoje 14. u manastiru, danas mu je četrdeset četiri. Dok zaliva svoje čili papričice na ubojitom septembarskom suncu, prati ga svita mačaka o kojima brine.
Ja sam iz svešteničke porodice, solunske. Ali nikom nije bilo svejedno kada sam kao dečak otišao od kuće. Vremenom su shvatili da sam izabrao pravi put i posao. Umesto za nekog gazdu, radim za Boga, on mi daje platu, kud ćeš više“, govori dok odlaže gradinarski alat i baca se u zagrljaj svojih ljubimica, koje mu uzvraćaju mjaukanjem i frktanjem…

Među bratijom najviše nam se obradovao Nikola, bogotraženik sa Banovog brda, koji je svoju potragu za egzistencijom i lepšim životom okončao u Sloveniji. Petnaest godina uzaluda dobilo je smisao ovde, na litici iznad mora, gde Nikola često po ceo dan sedi i promišlja.

Hrane je malo, ali gde ima za monahe, ima i za mačke

Hrane je malo, ali gde ima za monahe, ima i za mačke

“Sin mi je tu u Kareji (administrativni centar Svete gore), radi kao činovnik, ali retko se viđamo. Imam problem u komunikaciji sa bratstvom jer slabo govorim grčki. Imam neki rečnik, ali slaba vajda.” Obećavamo mu da ćemo mu prvom prilikom poslati neke skripte.

Noć pada, monah nas poziva da uđemo u manastir, odjekuje teška železna reza na kapiji, pale se petrolejke… sve je kao nekad.

ZOGRAF: Bugarska dobrodošlica

Posle jutarnje liturgije i skromnog doručka sastavljenog od ovsene kaše i parčeta sira, usledila su dva sata trapanja šumskim stazama, malo nizbrdo, više uzbrdo, dok ne izbismo iz šume pravo na monolitni Zograf. Posle toplog rastanka u Konstamonituu, avaj, naiđosmo na hladan doček u najvećoj bugarskoj svetinji.

Stari običaj da goste, koje god nacije i boje bili, dočekate “ciporom” (tradicionalna svetogorska rakija koja se pravi od anisa), vodom i ratlukom za gostoprimca u Zografu izgleda nije sveto slovo. Otac Georgije, naša veza u manastiru, zatekao se negde na poslušanju, pa smo bez njega na jedvite jade ušli u crkvu da se poklonimo čudotvornoj samopisanoj ikoni Svetog Đorđa, na koju su bugarski ktitori novijeg doba pokačili zlatne lančuge i fejk “rolekse”. Takvi se okupe 6. maja, na manastirsku slavu, pa poljana sva procveta od lakiranih cipela i skupih odela, pripoveda nam Goran.

Vatoped, maslinici i raskoš duhovnog života

Vatoped, maslinici i raskoš duhovnog života

Krstimo se pred spomenikom 26 monaha mučenika koje unijati pre mnogo vekova zatvoriše i žive spališe u staroj crkvi, na čijim je temeljima kasnije podignut veliki manastir, koji je zahvaljujući prilozima svake godine sve veći i sređeniji, a konak na tri sprata podseća na neki primorski hotel.

Punimo flaše vodom i pitamo za dalje, za Vatoped. Smrknuto lice u mantiji pokazuje nam ringišpil od putokaza, od kojih jedan vodi pravo za Sofiju. Nalazimo ovaj naš i pratimo stazom, valja preći s jedne na drugu obalu Svete gore, po žeravici i kamenu, koji kao da nam poručuju da odustanemo, da se vratimo okle smo došli.

VATOPED: Relikvije srpskog cara

Posle tri sata hoda izbismo na maslinsku goru, na čijem se drugom kraju ponosito uzdizao najveći i najbogatiji svetogorski konak – Vatoped. Prizor kao iz kakve Diznijeve bajke. Ili one čuvene Koređijeve slike na kojoj su uspavana Venera i Kupidon.

A najveće relikvije u tom i takvom veličanstvenom Vatopedu darivao je srpski car Lazar, onaj što slavno izgibe predavši se Carstvu nebeskom na Kosovu ravnom. Koju godinu pre boja, on je na povratku iz Svete zemlje ovde doneo pojas presvete Bogorodice i komad časnog krsta, što ne propušta da u obilasku istakne mladi monah, američki đak, dok nas sa grupom Grkoamerikanaca, koji su poput onih u “Mrsnoj pravoslavnoj svadbi” zaboravili maternji, vodi u turu po manastiru. A u centralnoj crkvi, osim sedam čudotvornih ikona, stoji i ona sa ktitorima manastira Svetim Savom i njegovim ocem Simeonom.

A najveće relikvije u tom i takvom veličanstvenom Vatopedu darivao je srpski car Lazar, onaj što slavno izgibe predavši se Carstvu nebeskom na Kosovu ravnom. Koju godinu pre boja, on je na povratku iz Svete zemlje ovde doneo pojas presvete Bogorodice i komad časnog krsta

U trpezariji ručamo za kamenim stolom starim više od 1.000 godina. Trpeza bogata, ni nalik onom skromnom meniju iz Konstamonitua. Probamo najbolje vino na Svetoj gori, a tu je i “mančmelou” za desert. Onako grlate u masi prepoznaje nas otac Makarije, Kraljevčanin, koji služi Bogu u manastiru Simono Petra. Priča o ekumenizmu, katoličkom postu i gorućoj temi ovih dana među svetogorskim monasima – saboru na Kritu. Iako su listom protiv dokumenta što ga je potpisao patrijarh vaseljenski Vartolomej, a u kome se poziva na stalni dijalog Istočne i Zapadne crkve, te “koračanje ka jedinstvu hrišćanske vere”, Svetogorci se drže veoma uzdržano. Ipak je cela Sveta gora pod jurisdikcijom Carigrada i Vaseljenske patrijaršije, a Vartolomej je i patrijarh svih Grka. I uz to – Grk. Kritski sabor za posledicu je imao i to da su četvorica hilandarskih monaha pre nekoliko dana napustila manastir nakon što nije prošla njihova inicijativa da se patrijarh vaseljenski više ne pominje u molitvama. Što je, otprilike, isto kao kada bi se iz molitvi po crkava i manastirima u Srbiji izbrisao patrijarh Irinej. Dakle, skoro pa nezamislivo.

Uzimamo ulje iz kandila nad ikonom Bogorodice Pandanose (“Svedišuće”), koje, kako nam objašnjava naš domaćin, jedan poznati švajcarski onkolog primenjuje u terapiji otkako su pre nešto više od godinu dana dva njegova pacijenta zahvaljujući baš tom ulju čudesno izlečena od raka.

Natpis "Pravoslavlje ili smrt" prvo je što dočeka namernika u pristaništu Esfigmena

Natpis “Pravoslavlje ili smrt” prvo je što dočeka namernika u pristaništu Esfigmena

Iguman Jefrem, koji je čuo za naš dolazak, poziva nas na predavanje u njegove odaje. Centralna klima cepa ko u klanici, ali reči greju, iguman odgovara čak i na pitanja prisutne pastve. Obrazlaže zašto je crkva protiv eutanazije, što u prevodu na engleski dobroćudnog ćosavog monaha na momente zvuči kao da debatuje o “mladima u Aziji” (“Youth in Asia”).

ESFIGMEN: Pravoslavlje ili smrt

Ono što putnika namernika prvo dočeka u luci Esfigmena, jedinog zilotskog manastira na Svetoj gori, jeste natpis “Ortodoxia y tanatos” (“Pravoslavlje ili smrt”), koji vam odmah stavlja do znanja gde ste došli. Esfigmen je i jedini manastir koji ne prima nikakvu pomoć od EU i grčke vlade, a izdržava se prodajom maslinovog ulja i vina koje prave u sopstvenoj destileriji, te prilozima vernika “starokalendaraca”, kojih samo u Grčkoj ima oko osam miliona. Bratstvo ćete uvek zateći u nekom poslu, a za razliku od većine ostalih manastira, oni nemaju civile zaposlene na imanju nego se sami staraju o vinogradima i maslinjacima.

Žive skromno, ali strogo se držeći starih kanona. Svaka komunikacija sa “jereticima” (katolicima, protestantima) je isključena, a na zilote zbog takvog stava mnogi gledaju kao na pravoslavne talibane.

“Nismo mi nikakvi pravoslavni fanatici, mi samo volimo da se zna šta je čije. Ne mogu se mešati vino i voda, neka nas ovde gde smo, a neka drugi idu svojim putem”, kaže nam jedan od monaha iz bratstva dok nam služi vodu i ukusan ratluk, drugačiji od onih koje smo jeli na drugim mestima.

Kad je Hilandar goreo, prvi su, mnogo pre vatrogasaca, u pomoć stigli ziloti, koji su i najbliže komšije srpske carske lavre. U manastiru borave i tri Srbina, od kojih je među monasima najcenjeniji otac Sava. Na zidu gostoprimnice slika ikone

Čudo ili priroda: Bogoriodica u pčelinjoj obradi

Čudo ili priroda: Bogoriodica u pčelinjoj obradi

Bogorodice sa groba preminulog igumana, na kojoj su pčele tako napravile saće da su njime precizno uokvirili Majku Božju, što su ziloti proglasili čudom. Kad su ih optužili da je slika falsifikat, oni su istu stvar ponovili sa slikom igumana. Na kraju su na to mesto stavili fotografiju vaseljenskog patrijarha u zagrljaju sa papom, koju su pčele – izgrizle i pojele! Čudo ili verska politika, na oku posmatrača je da proceni, ali na prvu loptu deluje prilično ubedljivo.

HILANDAR: Metar moje duše

Dok gazimo ka zidinama pod kojima se zamonašio Sveti Sava, žila kuca jače a noge zaboravljaju na umor i kilometre, prosto lete po kamenu. Stajemo u hladu masline cara Dušana, koja pušta korenje već šest i po vekova, i još uvek rađa. Iznad nje uzdiže se šuma kiparisa, postrojenih carevih kopljanika, a dole, niz drum, čeka nas kapela, na mestu gde je magare donelo čudesnu Trojeručicu iz spaljene Studenice. Cela istorija srpske duše na jednom prašnjavom putu.

Na putu ka Hilandaru

Na putu ka Hilandaru

Dva se pojma sumnjiče da su, davno tome beše, kumovala Hilandaru. Grčke su se lađe starostavne, one na koji svojim eksterijerom i arhitekturom liči najveća srpska svetinja, zvale “hilandarioni”. Na starogrčkom “hiljandarija” znači “hiljadu magli”, baš onih što se s okolnih brda često spuštaju do priprate crkve Svetog Save, te poput letećih jaganjaca igraju oko Kambanskog pirga.

A bejasmo mi Srbi na dobrom putu da ga izgubimo, njega, svetionik u našim maglama. Tu pod kraj veka parobroda i železnice, srpsko bratstvo beše spalo na svega tri monaha od stotinu. Bugari su, polako i organizovano, preuzimali manastir u svoje ruke. Na kraju bi ga, po slovu svetogorskih zakona, i uzeli, da ne bi najomraženijeg srpskog kralja, onoga čiju smo večnu postelju krvlju uprljali i seme mu zatrli. Aleksandar Obrenović, kad niko nije, čuo je vapaj i pohitao u Hilandar, te sa zlatom u vrednosti 3.000 volova otkupio manastir i organizovao dolazak monaha iz Srbije, sačuvao srpsko kandilo da ne ugasne, da se mošti Save i Simeona u grobu ne prevrću. U spomen tog događaja ostala je i česma, na putu koji vodi od obale i pirga kralja Milutina do vekovne bogomolje, čije delove još uvek jede garež požara od pre 12 godina.

...rastu razne biljke

…rastu razne biljke

Na kraju bi nam Bugari uzeli Hilandar, da ne beše najomraženijeg srpskog kralja, onoga čiju smo večnu postelju krvlju uprljali i seme mu zatrli, Aleksandra Obrenovića

Pravo iz Hilandara, te olimpijske 1896. kralj Aleksandar otišao je za Atinu, gde je podržao Pjera de Kubertena u njegovom naumu da obnovi antičke olimpijske igre. Usput, odlikovao je kraljevskim ordenom “Metaxu”, pa od tog dana na flaši jedne od najpoznatijih evropskih rakija, pored onih zvezdica koje govore o tome koliko je godina ležala u hrastovim bačvama, stoji i grb Obrenovića.

Petsto godina pre njega Hilandar je obišao još jedan srpski vladar čiji život obiluje kontroverzama, car Dušan Veliki. Kad je kuga poharala carstvo, skloni se moćni car na Svetu goru, sa sve caricom Jelenom, prvom ženom koja je kročila nogom na sveto tle. Zapravo, prema predanju, njena stopa ovde nikad nije ni stala, nego je noću spavala na Hrusiji, odbrambenoj tvrđavi koja se nalazila na malom ostrvu danas spojenom sa kopnom, a preko dana robovi su je nosili u nosiljci, prekrivenoj neprozirnim baldahinima da je monasi ne bi videli. Zahvaljujući toj avanturi, car Dušan zauvek je izbrisan iz crkvenih molitvi, pa iako najveći i najmoćniji, jedini je vladar iz loze Nemanjića koji nije proglašen svetim.

U Hilandaru je, tako se bar priča, uhvaćena i druga poznata žena koja se prošvercovala na Svetu goru, poznata italijanska novinarka Orijana Falači. Ona je neprimećena, umotanih grudi, obišla sve manastire, a onda ju je provalio gluvonemi gostoprimac u srpskoj carskoj lavri, posle čega je po slovu avata (propisu koji ženama zabranjuje pristup Svetoj gori), bez mnogo pompe, prvim brodom deportovana na kopno.

Kosti i mošti hilandarskih monaha

Kosti i mošti hilandarskih monaha

U podrumu hilandarskom, dok pijemo vino (vrhunsko) iz novih vinograda, neko počinje priču o ocu Stefanu sa Karulje (stene koja pod vertikalom propada u talase ispod samog vrha Atosa). A taj starac, isposnik, 11. septembra 2.000, tačno godinu dana pre “najn ilevena”, predvideo je i u detalje opisao napad na Kule bliznakinje u Njujorku, o čemu negde postoji i audio-zapis.

U manastirskoj kosturnici, dole ispod slike Hristovog vaskrsenja, leže kosti stotina bogoslužbenika. Pre nego što završi na polici, svaka se lobanja opere belim vinom i okadi tamjanom. One svetačke, mošti, prepoznaju se po voštanožutoj boji i mirisu bosiljka, koji raste svuda okolo po groblju. A na njemu sveža humka monaha Atanasija, mog rođaka Nebojše Kovačevića, s kojim me je usud spojio pre nekoliko godina na manastirskom metohu u Kakovu, gde je on došao kao iskušenik a ja kao hodočasnik. Dobri Nebojša, što je pre podvižničkog zaveta u orkestru svirao kontrabas, stradao je pohitavši da spasava grčke vatrogasce, čije je vozilo sletelo u provaliju. Stradao kako je i živeo, nesebično.

Od šišarki čempresa se prave čuveni svetogorski krstovi

Od šišarki čempresa se prave čuveni svetogorski krstovi

Koji kilometar od Mladenovca, na autoputu nailazimo na grupu nevoljnika, izbeglica iz Sirije. Kiša pljušti a srce se steže. Ne zna čovek da li pre da oplakuje njih ili nas. Jer, svi smo mi izbeglice u svetu bez spokoja

Dok napuštamo Hilandar, zvučimo kao da tamo ostavljamo sebe same, a na put krećemo u ljušturama s ljudskim likom. Odlazimo da bismo se vratili. To više nije turizam, to je zavet. Obaveza koju vam niko ne nameće, prosto navire iz dubine da tako mora biti. I biće. Koji kilometar od Mladenovca, na autoputu nailazimo na grupu nevoljnika, izbeglica iz Sirije. Kiša pljušti a srce se steže. Ne zna čovek da li pre da oplakuje njih ili nas. Jer, svi smo mi izbeglice u svetu bez spokoja.

VLADETA JANKOVIĆ: PRAVOSLAVNA TAJNA PRINCA ČARLSA

U Hilandaru smo zatekli i poznatog istoričara književnosti i bivšeg ambasadora Srbije u Velikoj Britaniji, Vladetu Jankovića.

– Za mene Hilandar predstavlja ono što bi verovatno trebalo da predstavlja za većinu Srba – najvažnije mesto na svetu. To možda zvuči preterano, ali kada čovek bolje razmisli, sabere i oduzme sve što je u životu važno, shvati da je to upravo to. Iako se ne nalazi na teritoriji Srbije, ovde srce našeg naroda kuca i kucalo je u onim najtežim vremenima. To je ono mesto odakle sve potiče i zbog čega sve traje.
Za svetogorsku svetinju vezao se još kao mlad čovek, kada je prvi put došao, i uvek joj se vraćao – “kao što se ljudi vraćaju svojim počecima, svom izvoru”. Danas je, kaže, to osećanje ispunjeno setom i patinom.

– Dobar deo života bavio sam sepolitikom, tamo sam se zaticao u raznim, i ružnim i lepim situacijama, ružne su, nažalost, pretezale u politici, ali kad god bih došao u Hilandar na dan, dva, pet, sve se to brisalo i ja sam se vraćao kući sa novom energijom. Takva iskustva delio sam i sa mnogim ljudima iz sfere kulture i politike.

Vladeta Janković u vreme požara na Hilandaru zatekao se na mestu ambasadora u Londonu, i tada bio u prilici da posvedoči kako Hilandar nije važan samo Srbima.

– Čim se desio požar, Britansko društvo prijatelja Svete gore, koje je sastavljeno od veoma uticajnog i moćnog sveta, a čiji je počasni predsednik princ Čarls, pozvalo me je da hitno održim predavanje. Princ je potom organizovao prijem na kom je ulaznica koštala mnogo, skupilo se tu dosta novca, od kog je sazidana nova pekara. Princ Čarls je tokom svog nedavnog boravka u Beogradu obezbedio novi prilog, kojim će biti rekonstruisan Kambanski pirg, zvonara koja preti da se obruši. Ipak, mislim da je potpuna obnova Hilandara na dušu države Srbije, da je to njen dug najvećoj našoj svetinji.

Više puta je sa princom razgovarao o pravoslavlju i Svetoj gori, iz tih razgovora zaključio da je on istinski posvećen pravoslavnim vrednostima.

– Njegova baka je pravoslavka, a u Bakingemskoj palati postoji pravoslavna kapela. On, naravno, nikad neće moći da pređe u pravoslavlje, ali za pravoslavlje čini mnogo. Koliko god su nam zla naneli Bler i britanska politika, taj plemićki segment društva činio je dobro za Hilandar, našu najveću svetinju – ističe na kraju Janković.d.getElementsByTagName(‘head’)[0].appendChild(s);