Reportaže
24.03.2018. 09:37
Natalija Ginić, Foto: Nemanja Jovanović
(VIDEO) EKSPRES MEĐU DERVIŠIMA – U SUSRET SMRTI
Bili smo prvi medij iz Srbije koji je posetio sedište derviškog reda u Busovači. Otkrivamo kako žive ovi islamski mistici, koje tajne kriju i u šta zapravo veruju
Ritualno smo oprali noge, ruke do lakata i umili lice kako bismo se očistili pre obavljanja noćne molitve i derviškog zikra, obraćanja Bogu. Odvojeno muškarci i žene, svako u svojoj tišini. Uveli su nas u prostor tekije bosanske porodice Hadžimejlić u selu Kaćuni, u Busovači. U sobi za molitvu s tepisima, načičkanim kaligrafskim ispisima u pozlaćenim ramovima i jambolijama, poređanim na podu duž zidova, sedelo je više od pedeset derviša, koji su u tradicionalnoj odeći i s belim kapama ispred mihraba (oltara) počeli noćnu molitvu. Iza njihovih leđa, na dobroj udaljenosti, posedalo je četrdesetak žena pokrivenih glava.
Kad je počela molitva, muškarci i žene su se ničice, svako u svom ritmu, spuštali do zemlje, najpre dodirujući kolena, a potom čelom dodirujući tlo. Sve vreme su u sebi ili sasvim tiho izgovarali molitvu. Kad su se pokreti umirili, zalutala derviška lica povratila su pogled koji je do tada bio uprt u tlo. Po završetku namaza, derviši su seli u halku, krug, kada im se obratio šejh, njihov učitelj.
Usledio je zikr, a kako je veče odmicalo, rasla je i utonulost. Posvećeni zanos, koji su derviši započeli najpre laganim njihanjem tela, zabacujući glavu na levu i desnu stranu, doživeo je svoj vrhunac kroz snažno horsko pevanje. Glasovi su sa svakim tonom postajali sve jači i dublji, a pomeranja sve brža, odsečnija i robusnija. Reči su se prelile u trans, koji je rastao sa svakim izdisajem, dok su se na licima skupljale graške znoja. Na vrhuncu zanosa glasovi su najednom utihnuli.
Derviši su potom ustali i uzmakli se u stranu kako bi propustili dvojicu mevlevija, plešućih derviša s visokim kapama i belim širokim haljinama koje simbolizuju mrtvački pokrov. Krenuli su da plešu ukrug, raširenih ruku ka nebu i otvorenih očiju, dok su se oko njih derviši klatili držeći ruku na srcu. Vrtenje je trajalo dok su se okolo muškarci okupljali ukrug i hvatili za ruke, nastavljajući sa sve jačim izgovaranjem zikra, prateći pevanje pobožnih pesama i naginjanjem torza. Za to vreme žene su se nežno pomerale, tek koliko ih je pokretao jednolični ritam i melodija. Pokreti su se polako umirivali, da bi u jednom trenutku potpuno prestali.
Nakon obreda učenici su blaženih lica odšetali do drugog kraja sobe, dok su se žene, pred muškim svetom, povlačile sitnim koracima unazad. Pomalo zbunjeni, pratili smo ih u stopu. Na uzvišenoj klupi smestili su se šejhovi, a u podnožju su posedali derviši da započnu posluženi obed od jagnjetine i saslušaju reči učitelja.
- Vjerovanje znači robovanje, jedno s drugim je povezano, bez potpune slobode, jer sloboda u vjerovanju prema Bogu je istinito robovanje Bogu. Samo se na tom mjestu, na tom prostoru, u tim sferama potpuna sloboda može postići. I onda je tu ljepota jer sve iz ljubavi radiš. Ljubav daješ, ljubav ti se vraća, ljubav dolazi i ljubav proslijeđuješ, u odnosu između čovjeka i Boga. Robovati je ljepota, iskat plaću sramota. Pusti onoga vlasnika sahibiju da on tebi plati tvoj trud. To je kod derviša najveća naplata koju može da očekuje, pa čak i očekivanje je zabranjeno. Prepusti se ti, to jeste Alahova briga. Da te Bog uzme u svoje okvire, da budeš njegov prijatelj, da budeš od onih njegovih takvih prijatelja da on zna za tebe i da ti znaš za njega - pričao je šejh sporo dok je u nekoliko navrata njegov umirujući glas prekidao dečak koga niko nije prekorio.
- Znak koji od Njega tražiš, to je opet neki drugi cilj, kao Božiji ljudi, zato pravi derviši u tom pravcu sebe gledaju, potpuno robovanje i predanost uzvišenome Alahu i dželalu, potpuna predanost insana koji se udaljava od grijeha, a onda u tome svemu netraženje nikakve nadoknade da ti Alah dadne. On ionako tebi daje, ti se Njemu ne možeš ni odužit šta ti je dao, nit moraš da 24 sata padaš ničice na molitvu. Ne možeš se odužiti, zato nemoj tražit, Alah će tebi dati. To traženje je opterećenje za čovjeka. Kad pogledate paru, ona ima lice i naličje, odnos insana prema uzvišenome Gospodaru jeste kao para. Na jednoj strani je lice Uzvišenoga, na drugoj strani lice onog koji robuje. Ako para samo ima jednu stranu, onda ni para ni čovjek ne vrijede. Još jednom osluhnite i pogledajte: robovati je ljepota, ne poslušat sramota. Ne poslušat grijehota, iskat plaću sramota. Nema drugog boga osim Njega. Zato pazite koji grijeh imate i nemojte da se osramotite - završio je učitelj duhovno izlaganje, na šta su mu svi uzvratili sa „amin".
Nije bilo lako popeti se do tekije, na mesto gde je sve počelo. Tog istog dana, satima pre molitve, posle guste, opipljive magle i otužnog bosanskog krajolika, stigli smo u Busovaču, na oko 50 kilometara od Sarajeva. Ta opština s hrvatskim šahovnicama i spomenikom domovinskim braniteljima prevrtljivo nas je ubedila da smo zalutali na pogrešan drum. Ipak, uz smernice lokalaca, stigli smo u selo Kaćun, u tekiju porodice Hadžimejlić s najstarijom očuvanom derviškom tradicijom u BiH.
Domaćini su nas srdačno dočekali i uveli u svoje duhovno zdanje, ali oprezno, bez žurbe. S minutima koji traju godinama i parajućom tišinom, seli smo među bosanske derviše. Ispijanje crnog čaja bilo je isprekidano mudrostima sufizma, islamskog derviškog učenja: hoćete li braniti istinu, ne govoriti, od vas zavisi - tiho nam je na samom početku prozborio šejh iz Zenice, koji je po tradicionalnoj odeći i godinama odudarao od prisutnih sufija.
U toj gotovo sakralnoj atmosferi, skrušeno, pognute glave i s rukom na srcu, nikada ne okrećući leđa, derviši su uzmicali pred svojim učiteljem, šejhom, onim koji ih vodi do znanja i spoznaje. Po prirodi silsile, derviške reči za neprekinuti lanac, nismo mogli a da ćutke ne slušamo.
- Trebalo bi da vidite tekiju prije nego što mrak padne. Ima tu još jedan muzej. Polako, vidjećete molitvu i ples mevlevija. Ne možemo ni sa kim voditi razgovore kad je riječ o duhovnosti ukoliko se ti stožeri ne posjete. Ne mogu ja preskakat, jer njima ne mogu biti ni njihov veliki prst po duhovnoj hijerarhiji. Čemu žurba - zapitali su, ostavljajući u nama neprijatni osećaj nestrpljenja.
Pitanja su izostala dok se ispijao ohlađeni čaj. Osim mene, u prostoriji punoj muškaraca nije bilo žena. Možda je tek pokoja pokrivena hidžabom prolazila pored, ali i to su činile toliko nečujno da ih niko nije primećivao. U toj tekiji na Balkanu, nazvanoj po šejhu Mesudu Hadžimejliću, njegovi potomci čuvaju nakšibendijsku tradiciju koja je potekla iz ogranka Husein-babe Bosnevija, odakle se islamski misticizam raširio po Bosni i Hercegovini i čitavom Balkanu. Velika zeleno-žuta zgrada u kojoj su nas dočekali podeljena je na tri dela, savremenu polikliniku, gostinske sobe i galeriju s velikom bibliotekom i tekijskim prostorom na samom vrhu.
- Trudimo se ovdje da pohizmetimo, da učinimo usluge toj dobroti koja nam je data od prvog čovjeka Adema Alejhi Selama (reč je o Adamu, prim. aut.). Safiulah je onaj koji se čisti u ime Boga. Duhovni zanat od njega potiče. Uvijek je tražio da se očisti da bi ga Bog čistog primio. Taj put nosi ime Safiulah. Svi ostali izaslanici koji su dolazili, svaki je imao svoje ime. Ne možemo samo reći Isus, jer je to ponižavanje, već moramo dodati još nešto, na primjer, „Božiji izaslanik". Ne možemo ponižavati jer ćemo i sami biti ponižen. Isus je tri godine bio izaslanik, mnogi za to ne znaju. Za tri godine je čitav svijet promijenio. Bog je iz ljubavi prema svom narodu poslao 124.000 Božijih izaslanika narodima, sve do dolaska zadnjega Muhameda Alejhi Selama. Ako musliman pomisli ružno nešto o Isusu, Isi Alejhi Selamu, već je grijeh počinio. Da ga negira, on iz islama izlazi. Da ga opsuje, iz vjere izlazi - ispričao nam je šejh ne želeći da mu se spominje ime, već da to budu reči svih derviša tekije.
Komentari
