ZLATNA GENERACIJA 1981: Ceo razred otišao u lekare

Skoro svi maturanti jednog odeljenja novopazarske Gimnazije otišli su u lekare. Već duže od tri decenije brinu o zdravlju pacijenata u Novom Pazaru, Beogradu, Podgorici, pa i u Americi i Australiji, a ovih dana o toj zlatnoj generaciji priprema se i monografija

Novi Pazar, Gimnazija, kraj školske 1981. godine. Odeljenje IV/2 sitno broji. Laboratorijski tehničari za mikrobiologiju, prva generacija koja je upisala srednju školu po Zakonu o usmerenom obrazovanju i vaspitanju, prevedeno na srpski - po Šuvarovom sistemu. Najbolji su u školi, ukupan prosek 4,4! Odlikaš do odlikaša, sve sami vukovci, pripremaju se da se otisnu u svet odraslih. Devojke na fakultet, momci najpre u vojsku. Rastaje se jedna generacija, rasula se niska od 33 bisera koja će zauvek ući u anale ove škole i Novog Pazara. Ne samo zbog toga što će ostati najuspešnije odeljenje u istoriji pazarske Gimnazije već i što će iznedriti ni manje ni više već 23 lekara i dva farmaceuta! Oni danas rade u bolnicama od Novog Pazara, Beograda, preko Podgorice, Smedereva, sve do daleke Amerike i Australije. Kuriozitet vredan i monografije, koju ovih dana pedantno završava jedan od bivših učenika, pogađate, s titulom „dr". Reč je o doktoru Šefadilu Spahiću, direktoru Zavoda za javno zdravlje u Novom Pazaru, koji je imao veliki motiv da sačini knjigu o svojim školskim drugovima i profesorima.
- Kao učenik odeljenja IV/2, najuspešnijeg u istoriji Gimnazije, osećao sam obavezu da napišem knjigu o tom odeljenju i tom vremenu. Da ostavim mladim generacijama da čitaju i da to bude jedna vrsta motivacije da u budućnosti neko napiše knjigu o još uspešnijem odeljenju. Dobra je, a mogla je biti i bolja. Ima grešaka, ali su nenamerne. Ima propusta, ali su bezazleni - kaže dr Spahić za „Ekspres".
Trideset tri životne priče, od kojih čak 23 vezane za stetoskop, skalpel, mikroskop... Dr Spahić ih ređa po azbučnom redu, baš kao onomad u dnevniku. Otvorena knjiga, slika jednog vremena.
Svaki bivši đak dao je mali pisani doprinos monografiji. Reč-dve o sebi, gde sada radi, i poneko sećanje, kristalno čisto, izmešteno iz vremena i otrgnuto od zaborava i patine starenja. Tako se vukovac Mihrija Bejtović, koja se posle završenog Medicinskog fakulteta u Beogradu obrela u SAD, gde u Nju Džersiju radi kao lekar, i danas s ponosom seća kako su je izabrali za nosioca Titove štafete.
„Kao učenica osnovne škole, u ime grada Novog Pazara, nosilac sam Titove štafete. Bila je to velika čast. Osećala sam strah i tremu dok sam čitala poruku voljenom Titu. Bila sam svesna da je to privilegija zaslužnih i najboljih", poslaće ovu crticu Mihrija svom školskom drugu za monografiju.

Niko nije nespreman
Sabina Duraković danas u novopazarskom Domu zdravlja radi kao lekar opšte prakse. Za lekarski poziv opredelila se posle bolnog porodičnog iskustva.
„Želja da budem lekar u meni se javila u drugom razredu srednje škole, kada je zbog nedostatka kadra operacija moje majke u novopazarskoj bolnici umalo ishodovala smrću. Reforma školstva započeta u momentu mog srednjoškolskog obrazovanja olakšala mi je i utrla put ka ostvarenju želje da postanem lekar i pomažem ljudima. Osamdeset odsto mojih drugova i drugarica iz tog odeljenja ostvarilo je svoj gimnazijski san i okončalo studije medicine i farmacije. Svi oni rade u struci, kako u našoj ustanovi, tako i u drugim zdravstvenim ustanovama širom bivše Jugoslavije", napisala je Sabina.
Nataša Đoković se posle studija medicine u Prištini zaposlila u Pazaru. Danas je u tamošnjem Domu zdravlja načelnica službe opšte medicine.
„Šta reći o odeljenju IV/2? Najbolji đaci, najuspešniji, najambiciozniji, svuda i u svemu prvi. Dnevnik pun petica, drugih ocena gotovo i da nije bilo, a svi sa istim ciljem - da upišu i završe medicinu. I eto, uspeli smo, skoro sve sami lekari i dva farmaceuta. Nije bilo lako boriti se za odličan uspeh u takvom odeljenju, ali vredelo je. Zapamtila sam jednu situaciju koja verno oslikava o kakvom je odeljenju reč. Profesor hemije Husno Sebečevac ušao je u učionicu i onako s vrata pitao: 'Ima li možda neko da nije spreman i da ne želi da odgovara?' U učionici tajac. A onda pitanje: 'A ko hoće da odgovara?' Naravno, podigle su se skoro sve ruke. Profesor je bio poznat kao duhovit čovek, i na to je rekao: 'Šta je, dragi moji đaci, imam ja preča posla nego da slušam vas kako briljirate u svojim odgovorima. Danas predajem i tačka.' Bilo je još mnogo lepih događaja koje će možda neko od mojih drugova i kolega opisati, kojih se naravno i ja sećam, a one retke, ružne svi smo zaboravili. Ne znam da ih je uopšte bilo", priseća se Nataša.
Fetija Karišik tehničar je mikrobiologije i vodi Službu za higijenu i humanu ekologiju u Zavodu za javno zdravlje u Novom Pazaru. U monografiji se prisetila bežanja sa časa biologije kod profesora Nestorova.
„Imali smo dva vezana časa biologije, i to prva dva. Ja namerno ne odem na ta dva časa, a odem na treći i na ostale časove. Pitao je profesor za mene jer je trebalo da odgovaram. Rekli su drugovi da sam bolesna. Dolazim ja na treći čas, a profesor me kao iz zasede čeka. Kad ga videh, počnem da se smejem, a on će: 'Mnogo si mi brzo ozdravila, Fetka?' Bilo je jasno da sam pobegla i zato sam morala puno da učim. Sledećeg časa bila sam prva koju je profesor ispitao."

Ajša Kijevčanin je ginekolog. Sećanje na školovanje i drugove ujedno je i sećanje na jedno vreme:
„Bili smo dobri đaci i dobri drugovi. U tom periodu učili su nas da treba da budemo prvo časni i pošteni ljudi, a posle toga, naravno, i dobri učenici", napisala je Ajša svojim drugovima.

Stid zbog jedinice
Sead Ličina, specijalista ortopedije i traumatologije u Opštoj bolnici u Novom Pazaru, tokom školovanja isticao se u svim aktivnostima škole. Zidne novine, foto-klub, nijedan važniji događaj nije prošao bez njega.
„U vreme školskog raspusta, posle druge, treće i četvrte godine, učestvovao sam na radnim akcijama u Beogradu sa ORB „Ramiz Koča" iz Novog Pazara. To je bilo 1979, 1980.  i 1981. godine. Prva smo generacija koja je po završetku srednje škole otišla u vojsku. Bio sam u Bileći, Škola rezervnih oficira, a zatim sam prekomandovan u Vojnu policiju u Pančevu, pa u Beograd, gde sam šest meseci bio komandir straže generalu Ljubičiću", priseća se Ličina.
Ređaju se biografije, sećanja, utisci. Goran Mihajilović radi kao ginekolog u Domu zdravlja u Novoj Varoši i u Opštoj bolnici u Priboju.
„Prvo čega sam se setim iz srednje škole je moje utrčavanje na čas kod profesora Draga Milanovića sa zakašnjenjem i sa duksom vezanim oko vrata. Profesor me je prekorno pogledao pa onda nazalnim glasom rekao: 'Mihajiloviću, sledeći dan ćeš s jorganom doći u školu'", piše Mihajilović.
Mirsada Nokšić, specijalista opšte medicine, kaže da je ponosna što je bila učenik odeljenja koje je dalo 23 lekara i dva farmaceuta:
„U svakoj službi Doma zdravlja i odeljenju Opšte bolnice svakog dana susrećem nekog od mojih drugara iz IV/2", naglašava Mirsada, a mladima poručuje da poštuju vitalne vrednosti i da traže put u budućnost kroz rad i učenje.
Jusuf Nuković je načelnik radiologije u Opštoj bolnici u Novom Pazaru. Najupečatljivija su, kaže, sećanja, na radne akcije širom stare Juge, gde je zaradio tri udarničke značke.
„To drugarstvo je posebno vredno danas, kada znam da su svi postali, pre svega, dobri ljudi, ali i vrsni stručnjaci u svojim oblastima", kaže Nuković.
A nekad i sećanje na dobijenu jedinicu može da bude lepo. Doktorki Muniri Osmanović bio je to prvi čas u tadašnjem III/2. Drugarica joj je šapnula nešto, pokušala je da obuzda smeh, međutim... Ispostaviće se da će to dovesti do sudbinskog susreta s njenim budućim mužem.
„Nasmejala sam se glasno. Profesor Gilić me je prozvao da kažem šta je smešno i, naravno, da odgovaram. Dobila sam jedinicu. Užasno me je bilo stid. Prva ocena jedan, kao da mi se svet srušio. Zaplakala sam i nastavila da plačem i u školskom dvorištu za vreme odmora. Dragana, Kumrija i, naravno, Fetija pokušale su da me uteše. Tada mi je prišao dečko iz odeljenja. Nisam ga ranije poznavala. Rekao mi je da ga zovu Dok (Doktor). Govorio je vragolasto i nežno u isto vreme želeći da me uteši. Nasmešio se! Bio je to najlepši  i najšarmantniji osmeh na svetu. Kao da mi je srce stalo. U trenutku sam znala da je to ljubav, prva, prava i najveća. Prepoznala sam je i u njegovim očima. Još više sam briznula u plač. Naišao je profesor Gilić, zagonetno nas pogledao i nasmešio se. Mnogo godina kasnije rekao je Seadu da je od tada nekako znao da ćemo biti zajedno. Hemija mi je postala glavni predmet i uvek sam imala peticu, a profesora Gilića izuzetno cenim. Nije uvek loše dobiti jedinicu.

Dragi moji đaci, imam ja preča posla nego da vas slušam kako briljirate u svojim odgovorima. Danas predajem i tačka, govorio je profesor hemije novopazarskim odlikašima

Srđan Pedović danas je tehničar u službi patologije u Opštoj bolnici u Novom Pazaru. Kada se vrati u školske dane, zna jedno:
„Postojale su pravda i pravičnost, nagrada i kazna. Četvrta godina, i par nas drugara rešilo je da pobegne s jednog časa. Silazimo mi pobednički niz stepenište, prolazimo dostojanstveno pored portirnice. Kad ne leži vraže! Moj otac Pedo portir, a ja zaboravio... Izlete Pedo iz portirnice sa šipkom u ruci i podeli nam po dve tri vaspitne, kako kome stiže. Na to će naš predsednik odeljenske zajednice: 'A što meni udari četiri?', 'Pa zato što si predsednik!' Pitam se šta bi se desilo kada bi ta pravda važila danas?"

Vreme kojeg više nema
Dragana Simonović specijalizirala je fizikalnu medicinu u Beogradu i radi u Domu zdravlja Podgorica. Naviru, kaže, sećanja protkana samo pozitivnom energijom.
„Učionica IV/2 ispunjena zvonkim smehom zadovoljnih osamnaestogodišnjaka: energičnim koracima Sonje, treptajima krupnih plavih okica Mihrije (zanosna Hasanaginica), Alme, Nelice, ozbiljnošću i odgovornošću Enise i Juska, žamorenjem u našem desnom ćošku crnokose Munire. Jasmina sa obaveznom pletenicom, uvek buntovne Kuce, mene (utrčavanje u zadnji tren na čas zbog odbojke, stonog tenisa), Tuleta s njegovim 'ja, ja'... i da nekoga ne izostavim! Mešaju se sećanja, prvi pogledi i uzdasi zaljubljenosti, male tajne, poneka suza izazvana nezadovoljstvom zbog ocene, sneni pogled Aiše, vizija Šeleta, planovi Etka, sva naša nadanja... ozarena lica s pogledima u budućnost, planovima, iščekivanjima...", u skoro poetskom tonu završava doktorka Simonović.
Svoj mali doprinos monografiji dala je sećanjem na školske drugove i iz daleke Australije Aiša Šabanović, koja je završila specijalizaciju opšte medicine i radi u jednoj privatnoj klinici u zemlji kengura... Ona je bila svedok rađanja jedne velike ljubavi.
„Pogled mi je pao na novog druga u razredu, Seada, koji je u Muniru gledao sa zanosnim izrazom na licu. Bilo mi jasno da se desila ljubav na prvi pogled. Ta srednjoškolska ljubav je kasnije krunisana brakom i srećnim zajedničkim životom", prisetila se Aiša u dalekoj Australiji.
Autor monografije slavnog IV/2, dr Šefadil Spahić, specijalista mikrobiologije s parazitologijom, magistar medicinskih nauka, direktor Zavoda za javno zdravlje, kaže da je Gimnazija uvek bila izraz zajedničkog života, tolerancije i multikulturalnosti.
- Biti gimnazijalac ili profesor u gimnaziji, to je uvek bila privilegija i izazov. Ovoj školi su mnogi njeni nastavnici darovali svoje najbolje godine i prešli put od mladalačkog entuzijazma do zrelog nastavničkog doba. Najveću vrednost u svim vremenima predstavljali su đaci, nekadašnji i sadašnji. Na njih je Gimnazija ponosna, kao što su oni ponosni na nju. Odeljenje IV/2 generacije 1980/81. najbolji je primer za to - kaže za „Ekspres" dr Spahić.
Monografija IV/2 zapravo je monografija jednog vremena kojeg više nema. Vremena u kojem su neki mladi ljudi, rešeni da ostvare svoje snove, hrabro zakoračili u svet odraslih, oslanjajući se, najpre i povrh svega, na svoje znanje i trud, noseći iz kuće lepo vaspitanje, čojstvo i dobru nameru prema drugome. Ređale su se petice, padao je i poneki kec. Iz stidljivih pogleda na odmoru rađale su se ljubavi života, sa omladinskih akcija, uz koju značku, ostajala su i verna prijateljstva. Bez toga, priča o 23 vrhunska đaka i danas odlična lekara bila bi samo statistički kuriozitet. Zanimljiv, doduše.

RAZREDNI PONOSAN

Profesor Redžep - Fane Halilović, razredni starešina IV/2, makar ne mora da brine da će čekati kod lekara. Na koja god vrata ordinacije u Pazaru da zakuca, dočeka ga osmeh njegovog bivšeg đaka. Ponosan je na njih.
„Danas, kao penzioner, rado se družim s njima i drago mi je da ih vidim. I dalje sam ja njihov razredni starešina, a oni su moja deca. Nema šta, dobri su", napisao je profesor za potrebe monografije.