Tradicija duga 149 godina

Snaga Kolarca - ljudi i partneri. Intervju sa upravnikom Aleksandrom Pekovićem

Zadužbina Ilije M. Kolarca već decenijama predstavlja jedno od najvažnijih mesta kulturnog života Beograda i Srbije. Kao prostor u kojem se susreću umetnost, obrazovanje i nauka, Kolarac je bio i ostao mesto dijaloga, susreta i razmene ideja, ali i svedok društvenih i kulturnih promena kroz koje je prolazilo naše društvo.

Uprkos promenama vremena i izazovima savremene kulture, ova institucija nastavlja da čuva svoje vrednosti, istovremeno tražeći načine da odgovori na potrebe nove publike i savremenog kulturnog konteksta. O aktuelnom položaju Zadužbine Ilije M. Kolarca, njenoj ulozi danas, kao i planovima za budućnost, razgovarali smo sa upravnikom Aleksandrom Pekovićem.

Pre gotovo četiri godine, otkako ste došli na čelo Kolarčeve zadužbine, planovi su bili ambiciozni. Da li ste uspeli sve da ih ostvarite ili ste, možda, otišli i korak dalje?

"Moj prioritetni plan bio je da započnemo renoviranje i unapređenje zgrade, s obzirom na to da je ovaj prostor poslednji put renoviran 1962. godine, što je velika nepravda prema jednoj ovakvoj instituciji i javnom objektu, kroz koji dnevno u proseku prođe oko hiljadu ljudi. Inače je pravilo da se objekti od javnog značaja, poput Kolarca, renoviraju svakih 20 godina, a ovo zdanje to nije doživelo 63 godine. Mi smo uspeli da započnemo rad na renoviranju objekta. Otvorili smo oko 570 kvadrata renoviranog prostora, to je treći sprat prve zgrade na Studentskom trgu, ceo podrumski deo te zgrade, što znači da smo i našu čuvenu Galeriju likovnih umetnosti proširili i osavremenili. Podrum je do sada bio zemljani, pun vlage i vode, bez struje, tu smo ulazili s lampama, a izbacili smo dosta otpada i promenili sve, uključujući i glavnu vodovodnu cev, kao i kompletnu instalaciju, a ’Mapei’ nam je šest meseci radio dreniranje zidova. Takođe, urađena je i ventilacija, a zamenili smo i galerijsku rasvetu – sada i Kolarac ima ’Erco’ rasvetu koja predstavlja zlatni standard za sve vodeće galerije i muzeje u svetu: Luvr, MoMa, Prado... Imaju baš tu rasvetu. Takođe, dobili smo i nekoliko tehničkih prostorija, depo za galeriju, prostorije za arhiv, jednu vinsku sobu, a onda smo sredili i krov Kolarca, i to na obe zgrade. Krov je prokišnjavao, tako da smo uradili hidroizolaciju, a postavili smo i solarne panele, kao i solarnu elektranu. To su sve završeni radovi, ali ima i puno započetih radova – renoviranje prostora ispod Velike dvorane Kolarca, gde će biti nova koncertna scena, tačnije džez i kamerna scena, a prave se i novi toaleti. Očekujemo i završetak postupka za sredstva koja su dogovorena sa državom pre dve godine, a iz kredita Banke Saveta Evrope za prvu fazu renoviranja koncertne dvorane kako bi bila komfornija i udobnija za publiku. Za još jedan veliki projekat se spremamo – projekat o upravljanju energijom, što je ogroman projekat koji se odnosi na kompletno grejanje i hlađenje Kolarca. Ugradićemo najsavremeniji sistem VRV (Variable Refrigerant Volume), takozvani pametni sistem upravljanja grejanja i hlađenja gde svaka prostorija koristi energiju u odnosu na upotrebu, pri čemu se ostvaruje velika ušteda. Naš cilj je da smanjimo troškove, a povećamo prihode jer se ova institucija samostalno finansira, kao i da vodimo računa o životnoj sredini."

Kolarčeva zadužbina nije privatizovana, a prihod je ranije dolazio 75 odsto od prodaje ulaznica za programe, a 25 odsto od donacija i sponzorstava. Koliko Kolarac sada ima donatora, ljudi koji su spremni da deo svog stečenog kapitala podele sa narodom u ime umetnosti, kulture i obrazovanja?

"Mi smo prošle godine od dobrotvora Vlade Macure dobili na poklon privatni muzej ’Macura’ u Banovcima, sa velikom kolekcijom i velikim imanjem, što je skoro prvi put posle neverovatnog trenda zadužbinarstva i filantropije u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka, kada su se bogate srpske porodice i pojedinci takoreći takmičili ko će više da ostavi svome narodu, a rezultat toga je i Kolarčeva zadužbina. Meni su mnogi govorili, kada sam došao na mesto upravnika, ’teško ćeš ti to’, ali sve što sam naveo da je već urađeno su, zapravo, donacije. To su sredstva koja ne opterećuju budžete ni grada niti države, već dolaze od pojedinaca i kompanija, organizacija, koje su prepoznale Kolarac, ali i zajedničku energiju da učinimo nešto da ovo javno dobro unapredimo i da bude na ponos svih nas. Vidite, postoje pojedinci i organizacije kojima je stalo do očuvanja vrednosti. Ne treba da zaboravimo kako je Beograd izgledao kada je ova zgrada sazidana 1932. godine, da je Dorćol, na primer, i dalje bio bez asfalta, tako da je Kolarčeva zadužbina tada bila kao Karnegi hol. Takođe, kada je osnovana Nobel fondacija, Kolarčeva fondacija joj je bila egal. Sada, 95 godina kasnije, mi sa setom i tugom, pomalo sažaljivo pričamo o Kolarcu, čemu se ja oštro protivim. Kolarac ima ogromnu vrednost u svom trajanju, gotovo da nema svetske muzičke zvezde koja ovde nije svirala, a želja je da to i nastavimo. Kolarac je spomenik kulture od nacionalnog značaja i zaštićen je po tri osnova – po svojoj delatnosti, kao objekat i kao deo zaštićene kulturno-istorijske sredine koja se zove Knez Mihailova ulica. Imali smo jedan sudski postupak pre dve i po godine kada smo uspeli da povratimo Kolarčevu imovinu na Studentskom trgu. Takođe, imamo aktivan postupak restitucije gde želimo da povratimo i ostalu imovinu – Kolarac je bio genijalan vizionar koji, ne samo što je osmislio koncept kontinuiranog obrazovanja, već je osmislio i koncept samoodrživog poslovanja jer je napravio veliki broj nekretnina čiji je profit od rentiranja bio usmeravan na rad Zadužbine. Znamo da je posle Drugog svetskog rata nacionalizacijom ta imovina oduzeta i zato smo mi sada u postupku restitucije gde je potvrđeno vlasništvo nad imovinom i sada očekujemo dalji ishod. Tu se ne radi o novcu, već o želji da ponovo sklopimo onaj mehanizam koji je Ilija Kolarac, kao jedan od najvećih dobrotvora i filantropa, uspostavio kako bi imao instituciju koja ne bi nikada bila na teretu države i grada. I zato ta zadužbina ima 149 godina. Nama je 2027. godina izuzetno važna kada ćemo obeležiti 150 godina trajanja Zadužbine koja je u tom smislu čak starija i od Srbije jer je osnovana 1877. godine, dakle godinu dana pre Berlinskog kongresa kada je Srbija dobila nezavisnost."

Mislim da možemo, s obzirom na učinjeno, da kažemo da Vam je svaka godina otkako ste na mestu upravnika bila važna. Osim renoviranja, Kolarac je i programski unapređen, a uspeli ste da oživite i ostale potencijale ove prelepe zgrade. Hol Zadužbine, na primer, postao je takođe, manje-više, ravnopravna scena Kolarca, bioskopi ‒ "Art", kao i onaj na krovu, imaju zavidan repertoar...

"To su sve kreativni pomaci koji su bazirani na ljudskoj volji, volji zaposlenih, kao i partnera Kolarca, da pokažemo mogućnosti i programske pravce Kolarca. Oni nisu zasnovani na materijalnim sredstvima jer ih nismo imali. Cilj nam je bio da infrastrukturu postavimo tako da može da podrži neke zahtevnije produkcije, kao i da uspostavimo neka organizaciona rešenja u samom funkcionisanju kako bismo došli do tačke koja se zove – program, a tu je nebo granica. Ono na čemu se mi baziramo i što će imati, naravno, u nekom predstojećem periodu veliki impakt, jeste da učinimo dinamičnijim i kreativnijim rad svih naših centara – kako muzički centar tako i našu Galeriju koja je postala ozbiljna beogradska galerija, prostorno i tehnički, a ujedno i programski. Svaki prostor u Kolarcu, kako ste i primetili, može biti i koncertni, osim naše Velike dvorane koja je jedina prava koncertna dvorana u Srbiji, ako uzmemo u obzir to da je namenski koncipirana i projektovana da bude dvorana sa prostornom akustikom. Ostale u Srbiji to nemaju jer nisu tako koncipirane i nisu dovoljno akustične kao prava koncertna dvorana. Tako Velika dvorana Kolarca po svojoj akustici staje u red sa Vigmor holom u Londonu, Salom Plejel u Parizu, Karnegi holom u Njujorku. Da ne bi bilo zabune, Beograd i Srbija još nemaju simfonijsku dvoranu jer je Velika sala Kolarca projektovana kao koncertna dvorana za kamernu muziku i po svojim standardima ne odgovara dvorani za simfonijski orkestar – širina portala je 9,5 metara, a danas je standard 21 metar za simfonijske dvorane. Zato je Velika dvorana, od otvaranja 4. februara 1932. godine, silom prilika korišćena kao simfonijska."

Približava se 4. februar, a Kolarac nam je uvek na taj dan poklanjao neke nezaboravne koncerte. Šta ste nam pripremili sada?

"Da, bilo je divnih koncerata – svirali su Nemanja Radulović, Roman Simović, čudo od deteta Sergej Davidčenko, a ove godine će biti veliki spektakl, rekao bih tako sudeći po interesovanju publike jer je još pre dve nedelje dvorana rasprodata. Nastupiće Stefan Milenković sa Simfonijskim orkestrom RTS-a i pod dirigentskom palicom Srboljuba Dinića. Biće izveden Betovenov koncert za violinu i orkestar, simfonija ’Eroika’, jer se bližimo Betovenovoj godini."

Kad pominjemo mlade muzičare, Kolarac je uvek podržavao talentovane pojedince koji prave prve korake na sceni. Od "Male škole bontona – kako se sluša muzika“, preko Anime simfonije, do memorijalnog takmičenja "Andrija Čikić", Zadužbina je i dalje mesto susreta mladih muzičara, mesto gde se može javiti prva ljubav prema kvalitetnoj muzici.

"Da, imamo više različitih ciklusa za mlade. Pored navedenog, imamo i tradicionalne promenadne koncerte koji se održavaju nedeljom, kada nastupaju mlade nade, a po izboru našeg Saveta za muziku. Od prošle godine pokrenuli smo ciklus koji se zove ’Mali Kolarac’, a realizuje se u saradnji sa Muzičkom školom ’Čarobna frula’ i Sekretarijatom za obrazovanje i dečju zaštitu gde imamo programe za predškolsku i školsku decu. Memorijalno takmičenje ’Andrija Čikić’ osmišljeno je s namerom da afirmiše mlade kompozitore. Ove godine imali smo blizu 50 prijava. Zašto stavljamo tako veliki akcenat na decu? Zato što smo mi jedna od retkih zemalja u regionu koja ima očuvan sistem nižeg i srednjeg muzičkog obrazovanja koji je besplatan. Takav sistem, izuzetno važan i zdrav, treba negovati, čime se stvara i neguje naša buduća publika."

Kolarac svoju publiku neguje i savremenim kanalima komunikacije, poput Jutjub kanala "Slušate Kolarac" i formata "Kolarac ArtBeat10", gde se slušaocima omogućava da na nešto drugačiji način upoznaju umetnike iz zemlje i sveta.

"Jutjub, Instagram, Tiktok, podkast forme sa umetnicima koji su naši gosti, čak i emisija ’Volim klasiku’ koja se emituje na RTS-u, koju sam ja oberučke prihvatio, sve su kanali komunikacije kojima se širi misija Kolarca ‒ negovanje klasične muzike i stvaranje nove publike uz promociju i negovanje kulture, umetnosti i obrazovanja."

*Izvor: Privatna arhiva*Plasido Domingo i Aleksandar Peković

Kolarac je, kako često ističete, nastao na tri stuba ‒ kulturi, prosveti i nauci. Da li u Zadužbini i dalje postoji Škola stranih jezika?

"Naš Centar za nastavu stranih jezika i dalje radi i ima dugu tradiciju. Jedan je od najstarijih na Balkanu, to je bila prva škola engleskog jezika u Srbiji i preteča Katedre engleskog jezika i književnosti Univerziteta u Beogradu. Nekada je imala i do tri hiljade polaznika, ali vremena su se promenila, sada ima puno škola jezika, svaki kraj Beograda ima svoju školu, a dosta se uči i onlajn."

Da li Vas je nešto posebno iznenadilo, pozitivno ili ne, kada ste pre tri i po godine, kao novi upravnik počeli da otkrivate sve odaje, ali i dušu ovog zdanja od 4500 kvadrata?

"Negativno iznenađenje bilo je do koje mere su određene stvari devastirane, a to zameram donosiocima odluka, gradu i državi. Ljudi su ovde godinama radili za minimalnu zaradu, u zapuštenim prostorijama, opterećeni dugovima... S druge strane, iznenadilo me je, ili bolje reći obradovalo, to što su ovde dolazili mnogi svetski umetnici, da ih sada ne nabrajam jer bi potrajalo, i vi vidite po izrazu lica, odnosu prema prostoru, da svi oni poštuju ovu instituciju. Kada im, na primer, pokažem vrata na koja je ulazio Herbert fon Karajan da diriguje u Kolarčevoj zadužbini 1972. godine, oni doslovno ostanu bez teksta. Iz tog poštovanja proistekla je, između ostalog, čast da prošle godine baš mi organizujemo koncert povodom otvaranja 21. Samita Evrope u Salcburgu, i to Kolarac iz Srbije ‒ zemlje koja nije članica Evropske unije. To je velika čast. Čast je, takođe, i to što ove godine idem po drugi put na prijem i večeru kod gradonačelnika Beča. Takav odnos imamo i sa našim partnerima u regionu, od Slovenije do Litvanije, od Španije i Portugala do Švedske, ali i sa partnerima u Americi, Rusiji, Kini... cilj da Kolarac bude u centru kulturnih dešavanja u svetu."

U našem prvom razgovoru 2022. godine pitala sam Vas, između ostalog, šta je još, osim obrazovanja i iskustva koje posedujete, potrebno da bi se realizovali veliki projekti, da biste bili uspešan menadžer, upravnik? Rekli ste mi da su neophodni dobri saradnici, kao i ljubav prema poslu kojim se bavite. Da li biste sada, posle gotovo četiri godine na čelu Kolarca, još nešto tome dodali?

"Uspeli smo da privučemo veliki broj partnera, donatora, unapredili smo Odbor Kolarčeve zadužbine, kao i Nadzorni odbor. Tako nam je u Odboru sada i akademik Brana Mitrović (zajedno sa akademikom Dejanom Miljkovićem, oni su zaduženi za projekte renoviranja, adaptacije i sanacije). Pridružio nam se i Boris Vujičić, jedan izuzetan čovek, veliki filantrop, finansijski ekspert, a od ove godine imamo i dva nova člana Nadzornog odbora – Srđana Ninkovića i Uroša Aćanskog. Dakle, dobar tim i dobra energija, uz zajedničke ciljeve, ali i ljubav prema umetnosti i kulturi."