Beogradski muzeji:Nadrealistički zid

Nadrealistički zid Marka Ristića se može smatrati za prvu instalaciju u istoriji umetnosti 20. veka na ovim prostorima, a kao autonomno umetničko delo bio je uključen u novu stalnu postavku Muzeja savremene umetnosti 2002. godine.

Marko Ristić je u svom radnom kabinetu realizovao ambijentalnu celinu, koju je sačinjavalo više raznorodnih elemenata, inspirisan onim što je video kada je prvi put, u decembru 1926. godine, posetio stan Andrea Bretona, sa kojim je, putem prepiske, već nekoliko godina bio u kontaktu.

O ovoj svojoj poseti Bretonovom stanu, Marko Ristić je kasnije napisao: "Javio sam mu se kad sam došao u Pariz, i on mi je zakazao sastanak jednim "pneumatikom". Bio sam kod njega 23. decembra uveče, našao sam ga samog u tom njegovom čudnom ateljeu, pri vrhu jedne visoke kućerine na Montmartreu, na uglu ulice Fontaine i Place Blanche, tu gde se bio uselio četiri ili pet godina ranije, i gde će provesti čitav svoj život, u toj nemogućnoj karauli koja će tokom decenija postati sve bogatiji, sve basnoslovniji muzej čudesa.

Usred tih Picassovih, Chiricovih, Max Ernstovih slika, tih oceanijskih maski i fetiša, tih neobičnih predmeta koji kao da su direktno, odjednom materijalizovani, iz guste dubine sna izronili, sedeo sam pred jednim čovekom čija je teška, izvanredna glava odavala neku predodređenost za dominaciju nad ljudima oko sebe, ali čije je svečano, autoritativno čelo bilo osenčeno brižnim preokupacijama koje su mi samo delimično mogle biti dokučive."