Beogradski muzeji: Zašto je knez gradio konak

Gradnja konaka kneginje Ljubice predstavlja prelomni trenutak u beogradskoj arhitekturi, jer svojim spoljnim oblikovanjem i dekorativnim elementima nagoveštava uticaj evropske arhitekture koji je došao u Srbiju nakon Hatišerifa 1930. godine.

Zgradu čine podrum, prizemlje i sprat, dok je 1836. dozidan i amam, kao i neke sporedne prostorije, što čini ukupnu površinu od 1400 kvadrata.

Konak kneginje Ljubice podignut je na uglu ulica Kneza Sime Markovica i Kralja Petra, na mestu gde se pre toga nalazio stari dvor koji je srušen zbog oronulosti.Za gradnju je bio zadužen neimar Hadži Nikole Živković, a knezu Milošu se toliko žurilo da mu je gradnju naručio rečima : "Ili ćemo peći vola ili zaljuljati konopac".

Razlog ovolikoj žurbi bila je, prema nekim pričama, želja kneza da što pre suprugu Ljubicu smesti u posebno domaćinstvo jer su imali burnih svađa oko njegovih viđanja sa drugim ženama.S obzirom da je Ljubica bila veoma temperamentnog karaktera, knez je želeo da je što pre odvoji u zaseban konak.

I pored razmirica sa knezom kneginja Ljubica je želela da se ne štedi u opremanju konaka.Pokućstvo je bilo veoma skupoceno, od nameštaja do opreme.

U muzejskoj postavci može se videti i servis za ručavanje koji je pripadao Petriji Obrenović,najstarijoj kćeri kneza Miloša i kneginje Ljubice koji je poručen 1824. za Petrijino venčanje sa baronom Teodorom Bajićem iz Baradije.Servis je izrađen od belog porcelana, delovi su ukrašeni pozlaćenim ukrasnim trakama sa inicijalima PO i krunom.

Od ličnih predmeta kneginje Ljubice sačuvana je i kutija postavljena plišem i svilom.Na kutiji je pozlaćeni ornament, a u kojoj se čuvaju ukosnice od kornjačine kore.Na gornjem delu ukosnica nalaze se sitni dijamanti.