"Bilo bi divno kada bi ponovo bio moguć neki novi talas"

Goran Živanović dugogodišnji je novinar i neko ko je karijeru posvetio muzici, prvenstveno rokenrolu. Uređivao je i vodio radijske emisije na temu rokenrola, pisao o muzici u više časopisa i portala. U svojoj privatnoj fonoteci danas ima više hiljada ploča i diskova, a u biblioteci više od hiljadu naslova iz oblasti pop, rok i džez muzike.

Nedavno je Goran Živanović objavio knjigu "Pesme iz džepova mog srca" o kojoj govori u intervjuu za nedeljnik "Ekspres" i otkriva kako je i koliko rokenrol muzika menjala izgled ne samo ovih prostora, već i cele planete.

Kako ste došli na ideju da napišete knjigu "Pesme iz džepova mog srca"?
"Ovo nije moja prva knjiga, već sam objavio 'Gramofonske priče', sada već davne 2010. godine. Ta prva knjiga je zbirka intervjua koje sam uradio dok sam vodio radio-emisiju, a druga je počela da dobija obrise dok sam pisao tekstove o muzici za više portala sa kojima sam sarađivao. Ako bih govorio o realnom vremenu u kome je pisana knjiga, onda je to period od nekoliko godina. Međutim, ako bi trebalo da navedem period u kome je ona nastajala, morao bih da se vratim u davne sedamdesete i moje tinejdžerske godine. Od tada sve te priče tinjaju u meni, ali je u poslednjih nekoliko godina to uobličeno i pretočeno u pisanu reč. Ovom knjigom sam, s jedne strane, hteo da pokažem koliko je tih davnih godina mladim ljudima muzika bila važna i kako se mnogo toga vrtelo oko nje. Ujedno sam hteo da sačuvam sećanja na neke ljude koji su bili veoma važni u mom odrastanju i mom životu uopšte, pa su tu i priče o nekim devojkama, prijateljima, ali sve je to protkano nitima muzike."

Da li je bilo teško napraviti selekciju pesama koje Vama lično znače, da li su neke morale da otpadnu iz knjige, a možda to nisu zaslužile?
"Mnogo je pesama koje i te kako zaslužuju da se nađu u knjigama iz ovog ili onog razloga i o mnogima sam i pisao. Što se tiče onih koje sam ja odabrao, to nije bilo teško zbog toga što su te pesme više pronalazile mene nego ja njih, bilo nekim životnim situacijama, emocijama, ili nekim saznanjima kroz brojne intervjue i razgovore koje sam uradio sa autorima i izvođačima, odnosno novinarskim istraživanjima, a najčešće sve to zajedno."

U knjizi je i zanimljiva anegdota o nastanku čuvene pesme "Bluz u parku" legendarne grupe "Smak". Možete li za naše čitaoce da ispričate tu anegdotu?
"Jednom prilikom, ranih sedamdesetih, dok je grupa 'Smak' još bila u nastajanju, Točak i basista Zoran Milanović su otišli kod bubnjara Slobodana Stojanovića Kepe u Kraljevo. Kepu je odgajila baka jer su njegovi roditelji bili hotelski muzičari tako da su retko kada bili kod kuće. Kako baka nikako nije volela 'čupavce', odnosno dugokose momke, što je tada bilo u modi, u jednom trenutku ljutito ih je izbacila napolje. Bilo je hladno, provejavao je sneg, pa su oni otišli u obližnju kafanu, ali kako novca nisu imali na kraju su otišli u gradski park i seli na klupu. Točak je već napisao neke kompozicije koje će se kroz godine koje slede naći u repertoaru grupe 'Smak', između ostalog i tu, a kako je sa sobom nosio gitaru, Zoran mu je rekao: 'Sviraj onaj bluz.' Kasnije, kada je grupa 'Smak' već formirana, Zoran je i dalje na probama često govorio Točku da 'svira onaj bluz iz parka' pa je tako i nastao taj naslov. Međutim, interesantno je da tekstopisac Mirko Glišić u ovoj priči takođe 'ima svoj park', odnosno i nastanak teksta za ovu kompoziciju vezan je za park, ali ovoga puta kragujevački. Poznavao je, odnosno imao drugara koga su mnogi u Kragujevcu znali kao Ivu Beskućnika koji je u takvu situaciju došao zbog nesrećne ljubavi. Jednom prilikom sreo ga je u Velikom parku i upitao ga kako je i šta radi, a ovaj mu je odgovorio: 'Sve je propevalo, sve je procvetalo, je..ote.' Tu se zadržao još malo s njim, a kada je došao kući pustio je kasetu sa kompozicijom 'Bluz u parku', odnosno demo snimak koji je dobio od Točka sa zadatkom da napiše tekst. Tu je Boris pevao samo ono 'la-la-la', a Mirko se slušajući muziku setio kako mu je Iva jednom pričao da je sanjao kako je u raju i odmah je napisao: 'Ptice, svako peva, čak i on.' Potom je iz te inspiracije došlo i ono ostalo."

Da li je ovo knjiga samo o muzici ili je i svojevrstan vremeplov u neka stara, dobra i srećnija vremena?
"Pa i jedno i drugo. Već sam rekao da se kroz svaku priču provlači nit muzike. Negde je to možda u većoj, negde u manjoj meri, a da li su ta vremena srećnija ‒ pitanje je. Svi smo mi skloni da idealizujemo vreme u kome smo odrastali, ono u kome smo bili mladi, što je i logično, jer svaka je mladost lepa sama po sebi. S obzirom na to da priče iz knjige ipak obuhvataju jedan širi vremenski period, tu je vidljivo da je ta 'sreća' i te kako bila varljiva. Na primer, u knjizi je ispisana priča o pesmi 'Budi kao more', grupe 'Indeksi', kroz životnu sudbinu mojih dragih prijatelja Svetlane i Dušana čija se sreća srušila kao kula od karata kada su stigle one devedesete godine, raspad Jugoslavije, ratovi i nemaština svake vrste. Mislim da je sreća relativan pojam jer niko ne zna šta ga sutra čeka, ali možemo govoriti da je kroz priče u ovoj knjizi predstavljena jedna drugačija mladost. Ona kojoj je muzika bila izuzetno važna, do te mere da je ta mladost za svoje glasnogovornike birala velike muzičke zvezde kao što su to recimo Bob Dilan ili na ovim našim prostorima Džoni Štulić i mnogi drugi. To je bilo vreme kada je kreativnost bila veoma poželjna, kada je različitost bila manje 'sumnjiva' pa nije bilo potrebno da budete deo ove ili one grupe da biste se iskazali, navijačke ili koje već. Tada je takav pojam bio vezan uglavnom za rok grupu, dakle onu koja je stvarala muziku, što je zaista bilo divno, a tadašnjoj mladosti to je bilo veoma važno, mnogo više nego danas. U tome je ta razlika."

Prošlo je 45 godina od pojave "novog talasa" na eks Ju prostoru. Kako ste Vi doživeli "novi talas" i da li takav umetničko-društveni pokret može još nekad da nam se ponovi?
"Uvek volim da kažem da u jugoslovenskoj rok muzici možemo naznačiti nekoliko trenutaka u kojima se ona po mnogo čemu izjednačila sa svetskom scenom. Jedan od tih trenutaka dogodio se u prvoj polovini sedamdesetih kada su se pojavili prvi albumi grupe Time, Korni grupe, YU grupe, Pop mašine, Josipe Lisac, grupe S vremena na vreme i prvi solo albumi Draga Mlinareca. To se takođe može reći kada je u pitanju 'novi talas' koji se ovde prelio iz Britanije. Da budem iskren, doživeo sam ga dvojako. Imalo je stvari koje mi nisu godile, bilo je onih koje jesu. S obzirom na to da sam u tom periodu već bio duboko u muzici, smetalo mi je to negiranje onog što je bilo pre, poprilično omalovažavanje svega što je rok muzika do tada donela. Kada se pojavio pank u drugoj polovini sedamdesetih, ti mladi ljudi su išli logikom ‒ uzmi instrument i sviraj, bez obzira na to da li njime vladaš ili ne, mnogo je bolje nego da slušaš neke matore rokere koji u pesmama pevaju jedno, a ovamo zgrću milione i žive u luksuznim vilama i zamkovima. To je bio bunt mladosti i to je svakako dobro. Manje je dobro što je tu bilo onih koji nisu znali da sviraju i koji su uzevši instrumente u ruke otišli pravo u studio na snimanje, gotovo bez ikakvog znanja i iskustva. Sve je to pratio i jedan potpuni restart medija koji su često pisali bajke o nekim od tih novih izvođača, a koje nisu imale nikakvo posebno utemeljenje u stvarnosti i istini, pritom često i vidljivo ignorišući one 'stare' bendove, da se tako izrazim, bez obzira na očigledno kvalitetan materijal koji su nudili. Vreme će kasnije pokazati da je to bilo i te kako pogrešno. Ipak, kada se sav taj bunt mladosti prelio u 'novi talas', neke stvari su se iskristalisale kako u kreativnom tako i u izvođačkom smislu pa su potom nastali neki albumi koji su veoma važni za celokupnu istoriju jugoslovenskog rokenrola. Teško je odgovoriti na pitanje da li se tako nešto može ponoviti, mislim da je to manje izgledno jer i društvene okolnosti koje su do toga dovele više neće biti iste, pa čak ni slične. Ako bismo govorili pošteno, i taj nekadašnji 'novi talas' trajao je jedva nekoliko godina i vrlo brzo je sve počelo da se rasplinjava i da nestaje. Od ideja tih mladih bendova za koje, ili bar za neke od njih, možemo reći da su zaista bile genijalne, do interesovanja publike koje je vrlo brzo krenulo u više pravaca. Na kraju, i pank i 'novi talas' su na neki način doživeli sudbinu hard rok bendova jer su i sami uplivali u mejnstrim. Mark P., jedan od najuticajnijih glasnogovornika panka, izjavio je da je 'pank umro onog dana kada je grupa Clash potpisala ugovor sa izdavačkom kućom CBS'. Hteo je reći da potpisivanje ugovora sa takvim koncernom svakako donosi mnoge privilegije, popularnost, novac, ali istovremeno oduzima dobar deo slobode u onom stvaralačkom pa i izvođačkom smislu, a to je za jedan takav muzički zamah ipak bilo najvažnije. U svakom slučaju, bilo bi zaista divno kada bi tako nešto bilo moguće."

Ima li rokenrol i danas snagu koju je imao nekada, pre pola veka ili deli sudbinu "starih dobrih vrednosti" koje nestaju u ovom "vrlom, novom svetu?"
"Naravno da nema. Mada, pravi odgovor na to pitanje morao bi biti poduži jer razloga za to svakako ima puno. Rokenrol danas ni u svetu nema tu snagu kakvu je nekada imao, očigledno je da je izgubio taj nekadašnji ekskluzivitet. Na prvom mestu, a to traje odavno, mnogo je onih oko rokenrola koji u svemu vide samo dobru zaradu, a istovremeno imaju veliki uticaj na autore i izvođače. Kada je gramofonska ploča izgubila prioritet na tržištu, odjednom je svako u kućnoj radinosti mogao da narezuje muziku do mile volje, tako da su autori naglo počeli da gube svoje tantijeme, a pojavom interneta i YouTube platforme gotovo je u potpunosti nestala i ta neka ezoterijska nit kakvu je donosila činjenica da neko ima određenu ploču, a neko ne. Sve je to doprinelo da današnje mlade generacije muziku doživljavaju kao jeftinu robu, nešto što se dobija sa nekoliko klikova na telefonu ili laptopu. Mi smo nekada muziku smatrali nečim uzvišenim, naravno, ima mladih ljudi koji je i danas tako doživljavaju, ali puno je više onih kojima je muzika tek pozadina dok nešto rade."

Na kojoj ste muzici Vi odrastali, ko su bili muzički heroji Vaše mladosti?
"Ključna muzika na kojoj sam odrastao je ona s početka sedamdesetih. S obzirom na to da sam '61. godište, šezdesete sam naknadno istraživao. Prethodno sam već pomenuo neke domaće grupe i albume da sada ne navodim dalje, a što se stranih izvođača tiče, prošao sam takođe sve faze. Svakako da su tada gotovo u svim kolekcijama ploča bili 'obavezni' izvođači kao što su The Beatles, The Rolling Stones, Cream, The Doors, Led Zeppelin, Deep Purple, Uriah Heep, Pink Floyd, Santana, Wishbone Ash, ali sam se ubrzo zainteresovao i za neka druga imena pa su se u mojoj kolekciji našli izvođači Colosseum, King Crimson, Soft Machine, Free, Jethro Tull, Steely Dan, The Allman Brothers Band, Emerson, Lake And Palmer, Genesis, Yes, Frank Zappa, Fairport Convetion, Simon And Garfunkel, Crosby, Stills, Nash & Young, Don McLean, Bob Dylan, Traffic, Bad Company itd., dakle jedna dosta široka lepeza izvođača."

Kako vidite novinarstvo danas, da li su klikovi na portalima i društvene mreže ubili kreativni žurnalizam i da li veštačka inteligencija preti novinarima?
"Verujem i znam da dobrih novinara i te kako ima, ali nedostaju mediji gde bi svoje tekstove mogli da prezentuju, a čini se da je i manjak čitalaca koji bi tako nešto čitali, što je zaista velika šteta. Prekrila nas je žuta štampa i svakakve trivijalnosti, dovoljno je videti samo naslove i odmah vam bude muka. Još je poraznije kada vidim koliki nivo nepismenosti i neznanja je vidljiv u pojedinim tekstovima, tako da mi nije jasno za šta tačno pojedini urednici primaju platu. Društvene mreže su na prvom mestu omogućile da svako može svašta da piše, što je samo po sebi manje zlo od činjenice da ima onih koji su spremni da sve to čitaju i da komentarišu. Ako pogledam stvari malo bolje, jasno je da je kreativnost i inače u krizi, možda manje zbog samih autora koliko zbog manjka publike koja bi želela da to prati. Istinska šteta je što novac u tolikoj meri gospodari svetom, dok su umetnost i nauka poprilično skrajnuti, negde manje, negde više, ali ipak skrajnuti. Nekada su ljudi ili organizacije koje imaju novac ulagali u umetnost, u kreativnost svake vrste, dok danas oni u tome sve više vide opasnost jer onu kreativnu iskru u sebi nose samo misleći i slobodarski orijentisani ljudi, što današnjem establišmentu po svemu sudeći nikako ne odgovara. Što se tiče odgovora na drugi deo pitanja, jasno je da veštačka inteligencija može veoma brzo da skenira činjenice pa i da izbaci tekstove koji podsećaju na novinarske. Ne znam šta će se u budućnosti dogoditi, ali za sada su to još suve informacije, a ne traganje za suštinom kakvo nosi kreativno novinarstvo, odnosno otkrivanje onog nevidljivog sloja priče. O novinarskim pitanjima koja zahtevaju hrabrost da i ne govorimo, verujem da toga još dugo neće biti. Da li će veštačka inteligencija u budućnosti moći da skenira ironiju, nepravdu, apsurd, atmosferu, ostaje da vidimo. Ako se to dogodi, novinarstvo kakvo danas znamo zaista će biti ugroženo, za sada je to samo promaja koja povremeno podigne prašinu u redakcijama."

Planirate li možda u doglednoj budućnosti dopunjeno izdanje ili drugi deo knjige "Pesme iz džepova mog srca"?
"Rano je o tome govoriti, knjiga je nedavno objavljena u ediciji Rock'oteka, a u okviru Kreativne koalicije koju su pokrenuli Brano i Anela Likić i Dragan S. Stefanović, uz svesrdnu pomoć velike izdavačke kuće Croatia Records. Ostaje da vidimo koliko će ova knjiga biti interesantna čitaocima, nadam se da hoće, pa bi se tek tada moglo razmišljati i o nekom dopunjenom izdanju ili drugom delu. Za sada sam fokusiran na promocije i medije kako bi što više ljudi saznalo da je knjiga objavljena."

Kada biste odabrali naziv jedne rok pesme, naše ili strane, da opiše sve ovo što se kod nas i u svetu trenutno dešava, koja bi to pesma bila?
"Ovo je interesantno pitanje. Ima više naslova kojih se sada prisećam i koje bih ovde mogao da navedem, ali ću se ipak odlučiti za Dilanovu Blowin' In The Wind koja je napisana još davne 1962. godine i koja počinje ovako:
'Koliki put čovek mora da pređe
Da bi ga nazvali čovekom?
Koliko će mora preleteti beli golub
Pre no što usni na pesku?
Koliko će metaka još biti ispaljeno
Dok ih zauvek ne zabrane?
Odgovor je, prijatelju moj,
Vetar odneo
Odgovor je vetar odneo...'
Ovde vidimo da se nakon više od pola veka od objavljivanja ove pesme malo toga promenilo, naprotiv, sve više je pitanja čije je odgovore vetar odneo, po svemu sudeći zauvek."