Da li razumemo Marinu?

Da li razumemo Marinu?

EPA/JORGE ZAPATA


U Beogradu je, viđena je na ulicama, kupovala je kofer, javila se nekim ljudima. Čekanje Marine na trenutak liči na pomisao o upoznavanju preko interneta ili na ugovoreno viđenje provodadžije. Videli smo je, znamo ko je, znamo čime se bavi, a opet ne znamo šta nas čeka i hoće li nam se dopasti i jesmo li spremni za “čišćenje”.

Zašto u stvari toliko čekamo Marinu? Verovatno iz istog razloga iz kojeg se ona čudila što dela Vladimira Veličkovića viđa u Parizu, a ne u Beogradu. Sigurno zato što imamo pravo da vidimo umetnicu koja je otišla odavde da bi stvorila nešto što je oduševilo svet. Možda jer nas  zanima o čemu se tu zapravo radi i zašto je ona toliko bolja od drugih. Verovatno i zato što pošto-poto želimo da pokažemo da se i mi divimo svemu što svet uvažava samo do sada nije bilo prilike.

Šta očekujemo od Marine? Da nam pokaže da joj poreklo nije ni pomoglo ni odmoglo da bude svoja. Da nam dokaže koliko smo svi deo univerzuma koji se može i drugačije sagledati. Da nas podseti da su umetnici najbolje što imamo čak i kad nas ne zanima njihova umetnost. Da budemo deo sveta i kad nismo u tom svetu.

EPA-EFE/Tytus Zmijewski POLAND OUT

EPA-EFE/Tytus Zmijewski POLAND OUT

Koliko smo spremni za Marinu? Da, spremni smo da vidimo šta radi jer ona neće biti tu svaki dan. Spremni smo da pokušamo da razumemo jer ne želimo da rizikujemo da ispadnemo glupi u društvu. Sve drugo je stvar doživljaja koji je veoma diskutabilan. Jer koliko nas je spremno da “prođe kroz zidove” kao što je ona učinila i zapita se u čijim mi to stanovima zapravo živimo. Koliko nas je spremno da inspiraciju za ono o čemu razmišljamo tražimo u bolu. A bol je veliki deo univerzuma. Trpeti bol tuđih ispaštanja je više od značenja reči humanost ili plemenitost. To je istrajavanje umetnice u dokazivanju da je patnja naša realnost bez obzira na ličnu predodređenost.

Šta ćemo pokazati Marini? Da ovaj deo sveta još nije spreman da se očisti od prekora, želje za mržnjom, neizmirenih istorijskih računa (kao da se oni mogu nekako namiriti). Da kulturu definišemo po potrebi, a tako je i konzumiramo. Sve je to lepo, ali rijaliti je rijaliti. Čitaj, gledaj, misli? Ne, samo gledaj! Da se još ponegde mogu naći one kravlje kosti koje je ona tri dana čistila, samo što ih ovde niko ne čisti, uporno ih zatrpavamo, da smo se odrekli onog komunizma (svi imaju ponešto) a sačuvali one koji su navikli da imaju sve i još više ako može, da su nam i dalje važnija tuđa vrata od sopstvene kapije, da nam niko ne može ugoditi koliko mi sebi možemo naškoditi.

Povezane vesti – Izložba Marine Abramović najavljuje katarzu srpskog društva

Ko će razumeti Marinu? Niko i svi! Zapravo svi već znamo o čemu se tu radi, samo niko neće hteti da prizna šta je zapravo video. I šta će tu biti počišćeno? Odavno se ni metla ni đubrovnik kod na nas ne koriste za kućevne poslove, a za veliko spremanje uma i duha se nikad nisu koristila (čak ni u epskim pesmama). Sve ostalo je umetnost. Kako je vidimo, želimo da je doživimo, da razmišljamo, da se prepoznamo. I nikako nije dovoljno da je samo gledamo. Nerazumevanje nije izazov. U ovom doživljaju realnosti to je poziv da prevaziđemo ono što očekujemo od ljudi, prihvatimo njihovu nesavršenost, oprostimo sebi jer ne možemo da budemo bolji, ne kažnjavamo ih jer streme onom što ne razumemo.

Dakle, hoćemo li zaprositi Marinu? Ne naravno! Ne možemo mi nju obgrliti jer ona je od ovog i onog sveta. Ne bismo je tako radoznalo iščekivali da je svakog dana gledamo. Njena postojbina je ipak umetnost, sve druge adrese su nevažne. Ona pripada svima koji žele da je spoznaju. Ona ima pravo na to. Njena publika su ljudi nesputanog uma i duha. Mislimo o tome čekajući Marinu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar