Da li je Netflix otišao predaleko sa Edom Ginom?

I ne, buka u medijima i na društvenim mrežama nije se podigla zato što je reč o još jednom kvalitetnom ostvarenju koje pokreće zdravu raspravu o bolesnim društvenim pojavama, kao što je to bio slučaj sa „Adolescentom“. Naprotiv, ovaj put pažnja je usmerena protiv još jednog prepoznatljivog potpisa poznate striming platforme.

Da li je ovoga puta pređena granica između prikazivanja zločina i njegovog romantizovanja?

Ako uzmemo u obzir broj gledalaca, jasno je da se radi o hit seriji. Međutim, pitanje da li je ova priča uopšte smela da bude realizovana kako bi postala hit ostaje otvoreno i upravo je to tema koja je mnogo značajnija.

Izgleda da je eksplicitnost u izrazu postala zaštitni znak „Netfliksove“ produkcije, čak i kada to podiže na pijedestal i romantizuje ono najgore u čoveku – pravog monstruma. Da bi razmere neukusa ove serije bile potpuno jasne, neophodno je prvo razumeti ko je zapravo bio Ed Gin.

Edvard Ed Gin rođen je 1906. godine u mestu Plejnfild u saveznoj državi Viskonsin. Odrastao je u izolovanoj i strogo religioznoj porodici, pod snažnim uticajem fanatične majke, što je ostavilo duboke psihičke posledice. Nakon njene smrti, Gin je živeo sam na porodičnom imanju, gde je 1957. otkriveno da je godinama iskopavao leševe iz lokalnih grobova i pravio predmete od ljudske kože i kostiju – lampe, pojaseve, maske i činije. Priznao je dva ubistva i proglašen je neuračunljivim te je ostatak života proveo u psihijatrijskoj ustanovi, gde je umro 1984. godine.

Tačno je da su njegova izopačena dela kasnije inspirisala čitav niz kultnih ostvarenja i likova: Normana Bejtsa iz filma „Psiho“ Lederfejsa iz „Teksas masakra motornom testerom“ i Bafala Bila iz „Kad jaganjci utihnu“. Međutim, kada pročitate sve ove naslove, teško je zamisliti da bi nekim novim projektom imalo šta da se doda već dovoljno popularizovanom liku, pre svega sa umetničke i kinematografske strane, što bi trebalo da bude smisao svakog ostvarenja.

Međutim, „Netfliks“ je odlučio da Gina detaljno biografski prikaže, i to nije najgore. Kao da njegov život sam po sebi nije dovoljno kompleksan i mračan, autori su odlučili da domaštaju brojne situacije i odnose, čime se isključivo postiže romantizacija nenormalnosti i relativizacija zločinačkog uma, sve s ciljem senzacije koja bi mogla da poveća broj pretplatnika ovog striming giganta.

U ranijim naslovima, umetnički potpisi jasno su definisali granice i karakteristike horora kao žanra. U novoj sezoni serije „Monster“, međutim, svaki kadar odaje samo fascinaciju jednim zločincem.

Serija je, počevši od scenarija pa do režije, kamere i muzike, izašla iz okvira horora kao žanra – ona je više negledljiva biografija sa elementima fikcije.

Jedini umetnički vredan segment ovog ostvarenja je svakako Čarli Hanam, koji tumači glavnog lika – Eda Gina. Glumac, koga smo do sada viđali u potpuno drugačijim ulogama, ovde je fizički i karakterno skoro neprepoznatljiv. Kada je reč o autoru Ijanu Brenanu, sudeći po ocenama kritike i reakcijama publike, čini se da je uspeo da pređe granice senzacionalizma i da uvredi ukus čak i najtvrđih ljubitelja horora i kriminalističkih ostvarenja.

Odmah po izlasku, serija je izazvala burne reakcije, ne zbog dokumentarne preciznosti, već zbog načina na koji koristi eksplicitnost i šok kao osnovni mamac. Iako se promoviše i plasira kao „istinita priča“, što je bio smisao celog projekta još od prve sezone, serija prečesto prelazi granicu između činjenice i fikcije, stvarajući iskrivljen umetnički proizvod koji više duguje domaštavanju scenarista nego realnim događajima.

Izmišljeni likovi, dramatizovani dijalozi i neprovereni događaji postaju centralni elementi radnje. Gledalac više ne može da razazna gde završava dokumentarna činjenica, a gde počinje fikcija. I, zapravo, odakle uopšte dolazi zabava u ovakvoj seriji?

Eksplicitnost je odavno postala zaštitni znak „Netfliksove“ „monstrum“ franšize. Nakon globalnog uspeha serije o Džefriju Dameru, koja je takođe naišla na oštre kritike porodica žrtava, produkcija je odlučila da treći put ponovi formulu, samo ovaj put da definitivno pređe granice – još više krvi, još više šoka, još više pregleda. Umesto da se kroz dramu ponudi uvid u uzroke i društveni kontekst zločina, serija se trudi da nadmaši samu sebe u neukusu.

Najveća ironija sezone o Edu Ginu je što se u ovom novom prikazu nastanak njegovog zločinačkog uma pripisuje susretu glavnog lika sa eksplicitnim dokumentima i fotografijama stravičnih zločina iz nacističkih logora, koji su ga, navodno, direktno inspirisali. Samim tim nameće se pitanje: koja je zapravo svrha ove eksplicitnosti u seriji danas? Postoji li ikakva etička odgovornost u takvom pristupu ili je jedini cilj samo povećanje pregleda i broja pretplatnika, bez obzira na posledice?