Scena
25.07.2021. 08:05
Scena
10.08.2021. 00:10
Dušica Anastasov
Intervju-Nenad Dukić
"Da nema festivala, gde bismo videli kvalitetan film"
"U situaciji kada nema prostora za ozbiljno promišljanje o filmu, pojavljuju se neki polustručni ili nestručni ljudi koji objavljuju sve i svja, šta im padne na pamet, na raznim blogovima, imaju svoje sajtove. To je jedna džungla, nesređena situacija, u kojoj publika više ne zna šta je šta, čemu da veruje i ko je ozbiljan u svemu tome."
Možda mnogi misle da brojnost festivala nije i merilo popularnosti filma, ali Nenad Dukić, filmski kritičar i član Evropske filmske akademije, to posmatra malo drugačije. „Filmski festivali sada služe kao jedna paralelna distribucija gde zainteresovana publika može da vidi kvalitetan film. To je jedinstvena prilika da ti filmovi uopšte izađu pred publiku. I onda, zašto da ne, ima puno festivala, ali festivali prikazuju filmove, neki ljudi, pogotovu mladi ljudi, gledaju te filmove. Jer, u protivnom, kada ne bi bilo festivala ili kada bi bio jedan ili dva, šta bi bilo. Gledali bismo samo filmove u sinepleksima, američke sajensfikšn bajke.“
Šta je danas zadatak filmskog kritičara kada je na ovim prostorima odavno izostala veća i iole značajna filmska kritika, pozorišna, televizijska, književna?
„To je tačno. Ne znam tačno šta je mogućno tu učiniti, ali je činjenica da prostora za objavljivanje ozbiljnih filmskih kritika, bez obzira kog obima i bez obzira koje vrste, skoro da nema. A nema ni zainteresovanosti pre svega medija, pa ni publike.
Negde 60-ih, 70-ih godina i u svetu i kod nas, posebno u Evropi, filmska kritika je imala priličan značaj i autori i producenti su sa uvažavanjem čitali ono što kritika ima da kaže. Bez obzira da li im se to dopadalo ili ne, bez obzira da li mislili da to ima neku težinu, neku važnost. Međutim, sada se promenilo vreme. Sve je brzo, sve je instant, ljudi hoće da na brzinu i na vrlo jednostavan način nešto saznaju i nije im do toga.“
I nije im stalo da saznaju, svi sve znaju.
„To je poseban problem. Svi se razumeju u fudbal i u film. Svi su stručnjaci za fudbal i film. I sada u toj situaciji kada nema prostora za ozbiljno promišljanje o filmu, onda se pojavljuju neki polustručni ili nestručni ljudi koji objavljuju sve i svja, šta im padne na pamet, na raznim blogovima, imaju svoje sajtove. To je jedna džungla, nesređena situacija, i publika više ne zna šta je šta, čemu da veruje i ko je ozbiljan u svemu tome.
Katastrofalno je i potpuno neprihvatljivo da u Srbiji ne postoji nijedan filmski časopis. Svojevremeno ja sam bio u uredništvu i dugo pisao za ʼFilmografʼ i jugoslovenske filmske časopise ʼKulturaʼ, ʼSineastʼ itd., i to je bio ozbiljan posao i to se uvažavalo. Odjedanput neće više niko, pokušao sam da obnovim sa kolegom Zečevićem ʼFilmografʼ. To nisu neka velika sredstva, ali niko nije zainteresovan. Kažu: pa, dobro, to može i onlajn. Sve je onlajn.“
Ceo život nam je sada onlajn.
„Sve je onlajn, i sve to gubi nekakav smisao. Onlajn to je – može i ne mora da bude, i to je poplava nekih sadržaja. Tako da je to jedna sistematična nebriga o filmskoj kulturi.“
Scena
23.07.2021. 15:50
Festival evropskog filma: Proglašen najbolji film
Ili sistematično uništavanje kulture.
„Da, posledično i uništavanje. Nemam pravi odgovor na to pitanje. Postoji u srpskom filmskom krugu nekoliko ljudi koji se ozbiljno bave kritikom, tu i tamo uspeju da objave ponešto. Situacija je prilično grdna.“
Imali ste prilike da izbliza vidite svetlosti tog Holivuda. Zašto smo mi i dalje opsednuti njihovom produkcijom kada nam je evropska kinematografija mnogo bliža.
„Zavisi o kojoj vrsti filma govorimo. Holivud je uspeo, američka produkcija i jedan mali deo evropske, posebno britanski, uspeli su da izgrade neke modele po kojima prave svoje filmove, i u smislu određenih naracija, načina na koji se oni prave, atraktivnosti, i to kada se iskombinuje sa sve većom i boljom tehnologijom filma koja omogućava specijalne efekte i razne senzacije koje privlače pažnju široke publike, onda je to produkcija koja dominira, i svuda u svetskim bioskopima ti filmovi su najgledaniji i najkomercijalniji.
Kada govorimo o onom drugom delu produkcije, to je takozvani kvalitetan film koji se bavi umetničkim pretenzijama. To je uglavnom evropski, delom i američki film, ali onda taj film jednostavno nije dovoljno atraktivan za široku publiku. On nalazi svoje mesto na programima festivala i otuda filmski festivali imaju veliku ulogu u širenju filmske kulture i promovisanju filma kao umetničke forme.
Poslednjih desetak, dvadesetak godina, gotovo da možete napraviti klasifikaciju između jedne i druge vrste publike. Imate publiku koja i gleda žanrovske holivudske filmove u bioskopima i onu drugu koja ide na festivale i gleda takozvane ozbiljne i umetničke filmove. To gotovo da je striktna podela.“
S obzirom na to da je ta neka, bar na našim prostorima, ozbiljna filmska kritika izostala i da uspeh filma zavisi isključivo od suda gledalaca, da li ipak podilazimo ukusu publike da bi se film koliko-toliko isplatio?
„Evropski autori ne slede to o čemu vi govorite. To šta bi trebalo i šta jeste ukus publike njih ne interesuje previše. I ja mislim da je to u redu, mada veoma grubo zvuči kada se kaže. Većinu evropskih autora ne možemo generalizovati, oni imaju ideju kako i šta bi voleli da uoče u svetu oko sebe, šta ih muči i šta je ono na šta bi ukazali, i to uobličavaju u svojim filmovima. Na sreću, s obzirom na to da ti filmovi po definiciji nisu previše komercijalni, postoje evropski filmski fondovi i nacionalni filmski fondovi i većina njih je realizovana na taj način. I onda su autori rasterećeni, ne moraju da jure za komercijalnim efektom svojih filmova, nego stvarno prave filmove onakve kakve misle da treba da budu i prema sopstvenom senzibilitetu i autorskom rukopisu.
I to je dobro što je to tako. Kada pogledate istoriju evropske kinematografije, to i jeste tako. I tu filmski festivali pomažu znatno jer promovišu upravo tu vrstu filma i autori dobijaju potvrdu time što je film programiran i dobija nagrade na festivalima, dobijaju potvrdu da rade nešto što je vredno pažnje i nešto što ima vrednost.“
Kod nas je malo drugačije, mislim na mogućnost i način kako se opredeljuju sredstva za snimanje filmova, kako biramo ono što ćemo snimati ili ono što ćemo poslati na neke svetske festivale.
„Nije to tako. Postoje konkursi u Filmskom centru Srbije, komisije biraju najkvalitetnije projekte i ti filmovi se snimaju. Te filmove ne delegiramo mi za festivale, nego festivali biraju te naše filmove, one za koje oni ustanove po svojim kriterijumima da je dobro i što je najbolje. Retko koji film koji je zaista dobar i zavređuje pažnju ne završi na nekom od međunarodnih festivala. I oni najbolji dobiju nagrade. Taj sistem još funkcioniše na jedan dobar način.“
Scena
22.07.2021. 08:10
"Živimo dve realnosti"
Scena
19.07.2021. 21:15
Greh predaka i njihovi duhovi
Kada sumirate ovo što ste videli sada na Paliću i ono što se najavljuje da će se snimati, kakav je Vaš utisak, gde ide ta neka naša srpska filmska priča? Izašli smo iz ratnog filma, epopeja, imali smo devedesete godine veoma krvave na našoj filmskoj traci. Da li sada ulazimo u tu neku društvenu priču koja animira evropski film, ali i holivudsku produkciju?
„Jeste, tačno je da su autori uglavnom napustili te teme koje su se odnosile na rat, pa onda na posledice rata, pa na traume povodom tih posledica itd. i sada se bave nečim drugim. Sada se autori bave jednostavno stvarima koje ih zanimaju. To može da bude nešto iz istorije poput Milutina Petrovića i ʼNečiste krviʼ, znači da odemo u prošlost, pa da tu prošlost aktuelizujemo na određen način. Ili se bave današnjim temama, a one mogu da budu i jednostavne, ljubavne i emotivne teme, mogu da imaju nekakav dnevno-političko-socijalni kontekst i tako dalje.
Tako da nema sada nikakvih pravila i nikakvih tema koje su dominantne i koje prepoznajemo kod autora da se sada prevashodno njima bave. Jednostavno je došlo do vakuuma u smislu eventualno preovlađujućih tema. Neki bi rekli, možda s pravom, da bi autori u ovom periodu, kada smo mi u nekoj vrsti tranzicije i društvene i kulturne, da bi trebalo da postoje u većoj meri filmovi koji se bave nekim aktuelnim životom, ali na taj angažovan način. Međutim, nema previše angažovanih filmova.“
Zašto?
„Mislim da je to zbog toga što autori smatraju da bez obzira kako oni misle o ovom trenutku, ako krenu da se angažovano bave time, da će morati da i sami upadnu u onu zamku polarizacije na dva tabora koja postoje u društvu. Svako ko piše scenario ili režira film je samo čovek koji tu stvarnost i taj život doživljava kroz određenu percepciju i ima određeno mišljenje i stav o tome. Ne može da taj stav ignoriše kada pravi film koji je angažovan. I onda će on utkati to u film i onda će se ono prepoznati kao – aha, napravio je angažovani film. On kritikuje ovo, a ne kritikuje ono. Ljudi se onda više orijentišu na neke druge stvari i jednostavno neće da ulaze u to.“
Je lʼ to znači da nije možda najzgodnije praviti film ako nije podoban. Da li se još koristi reč podoban? Da li imamo podoban film?
„Nemamo, ne postoji kao reč na papiru, ali postoji kao nešto što je u vazduhu i što ljudi mogu da eventualno prepoznaju po nekim odlukama da li je neki film ili scenario prihvaćen ili nije, zbog čega nije itd., onda tu postoji nešto što nije bilo dovoljno podobno.“
Imali smo jednu sličnu polemiku kada je film „Teret“ trebalo da ode u Holivud. Mnogi su smatrali da je film odličan, ali ne bi valjalo da nas takve vide.
„Trebalo bi da je osnovni kriterijum da li je nešto dobro, a to u kojoj meri je to kritički otklon prema nekoj temi ili društvenoj situaciji, to bi trebalo da smo odavno napustili kao stav i mišljenje. Međutim, očigledno nismo. Očigledno smo još opterećeni onim što se događalo 90-ih godina, a preciznije još smo opterećeni zbog toga što ovde nije došlo do suočavanja sa onim što se zaista dogodilo. I onda naravno ne priznajete mnoge stvari i smetaju vam mnoge stvari. I dok se ne budemo oslobodili toga – vrtećemo se ukrug.“
Da li je to na neki način i odgovor na pitanje zašto se kod nas najmanje snimaju naučnofantastični filmovi? Ne verujemo u Marsovce ili smo taoci nedorečene istorije i nerazjašnjene svakodnevice.
„Mi smo još toliko opterećeni onim što živimo i istorijom koja nam je na leđima i koju nosimo da nema prostora da domišljamo ono što bi bio neki sajensfikšn i što bi bila neka budućnost. Samo neki ljudi i društva i zajednice koje su rasterećene toga mogu da hladne glave maštaju o nekoj takvoj budućnosti. Dok ne izbacimo iz glave to što nas opterećuje i ne priznamo sebi bilo je to, to, to, i hajmo sada dalje.“
Serije koje stižu iz Skandinavije, a koje su veoma gledane, otvaraju nam jedan drugačiji pogled na te zemlje koje smo zamišljali kao idealne. Da li su oni napravili taj otklon o kome Vi sada govorite pa su na neki način priznali da ne žive baš u zemljama bez velikih problema.
„Jesu, naravno. Ali oni prosto nemaju opterećenje i nemaju potrebu da nešto kriju. Jer, oni su trenutno dovoljno stabilna društva i imaju dovoljno razvijen odnos prema osnovnim ljudskim vrednostima, visoku socijalnu zaštitu i poštovanje ličnosti, rasterećeni su, i onda možete da uočavate i probleme u društvu i da otvoreno o tome govorite. Nema potrebe da skrivate bilo šta.“
Mi smo i dalje ostali na stanovištu da su TV serije te koje treba da zabave publiku, a da su filmovi ti koji treba da nešto objasne, ukažu. U Evropi je to već malo drugačije, verovatno i zbog veće popularnosti televizije koja počinje da dominira nad filmom. Naše serije su i dalje samo za zabavu.
„Bilo bi to u redu kada bi to bile serije uz koje čovek može na kvalitetan način da se zabavi. Nego su to, u većini slučajeva, izrazito prizemni scenariji i to u meri koja je čak na nivou gluposti i niskog ukusa tako da tu nema ni zabave. Ne vidim nikakvu zabavu u tome. Bilo bi dobro kada bi bila lepa zabava ili dobra komedija. Zašto se i dan-danas repriziraju ʼKamiondžijeʼ ili ʼPozorište u kućiʼ? Zato što je to kvalitetan humor i zabava. Međutim, ovo nema veze. A u svetu su ozbiljni producenti, reditelji, scenaristi već pre 20–30 godina počeli da pišu ozbiljne TV serije i te serije su, prema načinu na koji su konstruisane i realizovane, na nivou kinematografskih filmova.
Pre pet-šest godina je Berlinski festival, koji je jedan od tri najznačajnija, ustanovio sekciju koja se zove serija. Prikazuju se prve dve epizode odabranih serija, i one su se kvalitetom nametnule kao ozbiljan pandan kinematografskim filmovima.
A ovo je sada štancovanje, industrija je krenula. Zato što ima puno televizija i onda svi bi da imaju bar po dve-tri serije. Ali, mi nemamo kapacitet, scenaristički, rediteljski i uopšte produkcioni da bi se to radilo na ozbiljan način. I onda da radite brzo, a kada se to radi brzo, onda naručujete sve i svja.“
Danas imamo mnogo televizija, mnogo akademija za filmsku umetnost, toliko toga mnogo kada je reč o filmskoj industriji, maltene kao da smo Velika Britanija ili Francuska. A na kraju, kad se sve to sabere, vidimo da imamo relativno malu produkciju. Neko će reći više ima festivala u Srbiji nego što se snimi filmova.
„Jeste. Mada ta polemika nije ni polemika. Pitanje da li је previše festivala ne postoji samo u Srbiji, nego i u svetu, pogotovu krajem prošlog i početkom ovog veka kada je došlo do velikog buma i festivala. Međutim, ja mislim da to nije ništa loše, pogotovo u sredinama gde je filmski repertoar blokiran holivudskim žanrovskim filmovima i gde nema previše mesta za evropske i domaće filmove, uopšte za kvalitetan film.“
Ako je kinematografiju 20. veka, ne samo na našim prostorima, nego i u evropskom i američkom filmu, obeležilo nasilje, šta će se dogoditi u 21. veku? Da li će se vratiti neka romantika ili ćemo imati neke odjeke samoizolacije?
„To teško da može da se predvidi jer brzo se živi i brzo dolazi do promena društvenih, političkih, ekonomskih, čak i ekološko-vremenskih. Iz godine u godinu imate neke nove senzacije u svetu, od lokalnih ratova, epidemija krize u nekim društvima, malih revolucija. Toliko toga postoji kao potencijal za pravljenje filmova, pisanje scenarija, za uočavanje svih tih problema sa kojima se ljudi suočavaju, tako da ne vidim da će bilo šta preovlađivati.
Nažalost, nasilje će ostati kao jedna konstanta koja prati čitavu istoriju čovečanstva i kada malo pogledate i pročitate, kada se vratite unazad, onda vidite da je sve to istorija nasilja pre svega, a onda unutar toga se događaju određene promene i određeni napredak u nauci, kulturi, umetnosti.
Očigledno je da su ljudi u toj meri opterećeni tim svojim nekim datostima da to proizvodi nagon za suprotstavljanje nasilju i onda postoji nagon za ljubav i za nežnost, kao protivteža. A pošto na balansu počiva čitav svet, onda je verovatno prirodno da postoji nasilje i ljubav. I onda ta sinergija proizvodi nešto treće i mi uglavnom živimo to treće.“
Komentari
