Danica Maksimović: Kad osvojite slobodu nema nazad

Danica Maksimović: Kad osvojite slobodu nema nazad


Gde prestaje sloboda, a gde počinje kompromis? Da li je uloga potreba da se dokažemo ili dopadnemo? Koliko glumac sme da rizikuje da ne bi izneverio ulogu.”Ako izneverite sebe,čemu posao”, odgovara lakonski Danica Maksimović. Još jedna “Mačka na usijanom limenom krovu”i novo čitanje Tenesi Vilijamsa. Izazov, koji neće ostaviti puno prostora za kompromis.

Prošle su u šezdesetdve godine otkad se Olivera Marković pojavila u crnom kombinezonu o kome je pričao ceo Beograd i trideset godina otkad je i Snežana Bogdanović bila jedna veoma zanimljiva “mačka”.Čemu se sad nadamo?
“Jednoj savremenoj “mački” dvadesetprvog veka. Ne možemo pobegnemo od toga da Tenesi Vilijams može da bude drugačiji ,jer i Šekspirov Hamlet može da bude u farmerkama. Ovo neće biti baš farmerke, biće nešto što će da miriše na jednu lepu priču koja bi u ovim vremenima i trebalo da bude svedenija i savremenija u smislu scenografije, kostima. Nekako čista, a mora da prikaž hipokriziju u kojoj se svi nalazimo, znači svaki lik.Ja sam Big Mama, ali takođe mačka koja je po Tenesi Vilijamsu, bila južnjakinja i lepotica.Srećna sam što sam se našla u ovom rimejku koji ne sme nikako da bude manje vredan i ispod nivoa koji se očekuje. Nadam se da sam ispunila očekivanja rediteljke Nataše Poplavske.Sve kolege, svi ljudi koji su u predstavi imaju neke svoje lične indicije da to mora da bude nešto iznad. Ovo pozorište ima tradiciju te predstave i onda se to očekuje, a veliko je i interesovanje. Kad su igrali Olivera i Rade Marković redovi za karte su bili do Slavije. Predstava je zamalo zabranjena, jer je tadašnje društvo bilo prilično tradicionalno i nisu dozvoljavali da se žena na sceni pojavi u kombinezonu. To je bio veliki incident. Sada je sve drugačije, ali svi moramo da budemo na visini zadatka.”

Kada je Olivera, pa kasnije i Snežana zaigrala u toj predstavi, svi su znali koje su te glumice. Sada je u ovoj predstavi jedan manje poznat glumački par i prvi put se događa da su to glumci koji su poznatiji iz televizijskih serija.
“Jeste, to se dosta promenilo. Ovo vreme tih raznih kanala, televizija, instant pojava, rijaliti šoa, brzinski serijali koji su postali svakodnevna produkcija, ti glumci tako počinju. Njima se da šansa, vi ih prvi put vidite na televiziji, pa onda u pozorištu. Priznajem,to meni nikako ne ide u glavu i ne dopada mi se, moram da priznam.Nije im lako.Nisu prošli neke procese kroz koje moraju da prođu.”

Nekada su se glumci hvalili kako su im predavali čuveni profesori svi smo znali ta imena.Ko su danas ljudi od kojih uče mladi glumci?
“Mislim da je profesorski kadar prilično u manjku. Mladim ljudima treba dati šansu i ja sam uvek za to, i da im se pomogne i da im se da šansa, ali mislim da je previše akademija, previše tih privatnih škola, a sve manje mogućnosti da se oni iskažu i pokažu. Moraju jako brzo da uče,da se spretno dočekaju,da budu vični kao mačka.”

Jesu li Vas ikad pozvali i da li biste otišli na fakultet da predajete?
“Zvali su me, ali ja smatram da je profesura segment svakog umetnika, glumca, pisca pa i čoveka onda kada završi svoj posao za šta se školovao i šta je radio. Pošto ja nisam završila svoj posao, pošto me i dalje zovu, smatram da bi trebalo da budem veoma odgovorna prema tim mladim ljudima, toj deci koja dolaze, i ne bih da ih ostavim na cedilu i odem da snimam film.Ne bih mogla tako da radim. Izneverila bih i te ljude i sebe.”

Malo je umetnika koji su toliko godina proveli bez stalnog angažmana.Godinama ukazujete da su mnogi glumci ostali i bez nacionalnih penzija iako su ih zaslužili
“Ja sam jedna od retkih koja na televiziji javno govori o tim stvarima i sigurna sam sam da neću biti spisku za te penzije, iako imam sve preduslove. Kada bi se svi umetnici ujedinili i govorili o tim kriterijumima i ko su ti ljudi koji nam dodeljuju penzije, da li su to kompetentni ljudi, to bi možda bila druga priča. Kad pogledam ko je sve dobijao te penzije.Ne znate za pola ljudi ko su.To je jako uvredljivo za mnoge umetnike. Znači, država je nekome majka, a nekome maćeha.”

 Danica Maksimovic foto oksana skendzic (11)

Vi ste o tome otvoreno pričali i kada ste bili na čelu Saveza dramskih umetnika, a od 1997. ste u statusu slobodnog umetnika. To je za ono vreme bio hrabar potez.
“Ostala sam u tom u tom statusu dvadeset godina.”

Zašto?
“Zato što sam želela da izađem iz pozorišta kad mi nije bilo udobno i kad je došla politika u pozorište. I kada smo radili jednu predstavu koja je trebalo da bude multimedijalni projekat, ja sam morala da odem. Dala sam otkaz tri dana pred premijeru.Ništa tu više nije imalo smisla.Žrtvovala sam sebe, jer sam htela da dam do znanja da tako nešto ne sme da se radi i ne sme da se dozvoli u pozorištu.
Zbog kabarea “Godine zapleta” umalo niste imali politički problem.
“Da, ali to sam znala. To sam očekivala. Volela bih da su me uhapsili na sceni, da sam otišla u zatvor. To su kabarei.Oni se i rade u zemljama u kojima su tektonski poremećaji, gde su društvene prilike takve. Oni niču tamo gde je turbulentno, a mi smo bili toliko turbulentni da se nije znalo šta će da nas strefi, gore ili žešće. Međutim, to meni nije smetalo. Imala sam cilj da napravim svoj kabare “Danica Maksimović” i mislim da je to bilo prava i jedina forma koju je trebalo da napravimo. Radila sam ga na repliku knjige Slobodana Miloševića “Godine raspleta”, ali sam svoj kabare nazvala “Godine zapleta”. Nikada, do tada nijedna glumica nije radila kabare, a ni kasnije. Ali, sve su to bile moje odluke. Otišla sam iz pozorišta na ulicu i postala slobodan umetnik. A ko bi to uradio?”

Verovatno neko kome su zapadale uloge žena sa margine, alkoholičarke, postitutke, žene sumnjivog morala koje ipak imaju dovoljno hrabrosti da se suprotstave.
“I dovoljno hrabrosti da osvoje slobodu. Sloboda je najveća tvrđava koju treba osvojiti, a kad se osvoji nema nazad.Za svaku ulogu sam se borila nenormalno, grizla, kopala.”

Da li biste danas ponovili to?
“Sigurna sam da da. Ako izneverite sebe, čemu posao. Tako gledam na stvari, jer sam vrlo posvećena, vrlo časno izgaram u svemu tome. Radujem se svakoj probi, predstavi, prejektu, seriji, filmu, saradnji sa raznim ljudima, jer ova profesija jeste nešto što je lepo, inspirativno, kreativno, što vas tera stalno napred, da radite više za ljude koji u tome uživaju.”

Kako definišete slobodu teatra u to vreme i danas? Jesmo li se pomakli?
“U nekim stvarima da, u nekim smo i te kako ostali u zapećku. I dalje se ne odvaja dovoljno za kulturu. Često nemamo najosnovnije. Dvadeset prvi vek je. To je nedopustivo.”

A publika? Više se ne traži karta više za predstave?
“Ne traže se, mada ima predstava koje su veoma popularne. Moramo da budemo spremni da je ovo novo vreme, novu publiku, drugačiji pristup delu.Uostalom, svako od velikih pisaca je znao da je sloboda stvaralaštva i kreativnosti uvek u rukama umetnika i da Hamleta glumci mogu da igraju i u farmerkama i nagi. Današnje vreme nosi takav pristup i bilo bi glupo da se vraćamo u nešto što je već viđeno.Svako ima pravo da sebi zamisli bilo koju priču u ovom vremenu i da dopusti publici da shvati poentu. Svaka predstava mora da ima pouku, svaki glumac mora da zna šta njegova uloga nosi u današnjem vremenu, šta je to što bi on trebalo da prenese publici, šta nosi svojim bićem, emocijom. Glumac je sazdan od svog tela. Naše telo je instrument na kom ili znamo ili ne znamo da sviramo. Sve to kad upotrebiš, ako ga dobro spakuješ, to je uloga koja stvara iluziju.I nije dobro da nam to uvek lako pođe za rukom.Najbolje što sam pružila publici, najteže sam ostvarila.To je izazov koji me je uvek pokretao.”

Hteli ste da budete advokat, ali ipak ste upisali glumu?
“Jeste. Ja sam morala silom prilika da upišem fakultet da bih mogla da imam neki indeks. Upisala sam prava, išlo mi je. Ja sam to bubala napamet i nije me ni zanimalo. Mislila sam ako me ne prime na akademiju, juriću lopeve. Ja volim adrenalim, nisam nikako mislila da sedim u nekoj kancelariji. To mi nije padalo na pamet. Volim akciju. Mislila sam da ako ne uspem kao glumica, moram nešto da radim. Ali, bila sam i uporna. Iz trećeg pokušaja sam upisala akademiju. Došla sam na prijemni i rekla – ne dolazi u obzir da me ne primite. Oni kažu: “Kako Vi to mislite?”Pa, evo kako mislim. Ja nemam godina za bacanje. Za mene su već otpisane Julije i Ofelije, jer su one bile mlade. Znači te uloge neću imati šansu da igram. I tako su me primili. Moji roditelji nikada nisu bili za to, oni nisu ni znali da sam ja upisala akademiju. Nisu ljudi verovali svojim očima kad su me prvi put videli na televiziji.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar