Detektivi, psihopate i jedna fantastična Srpkinja

Sećate li se onog osećaja kada ste prvi put čuli jezivu dečju pesmicu o „čoveku od kestena“? Prva sezona serije The Chestnut Man (Kastanjemanden) bila je onaj tipični „Netfliksov“ materijal za „gledanje u dahu“ koji nas je naterao da proveravamo bravu na vratima pre spavanja. Danska produkcija, mračna atmosfera, sivi Kopenhagen i brutalni zločini – formula koja retko zakazuje kod ljubitelja skandinavskog noara. Sada, kada je pred nama druga sezona, glavno pitanje nije samo „ko je ubica“, već da li ova priča ima šta da ponudi nakon što je originalni roman Serena Svajstrupa iscrpljen.

Pre nego što uđemo u dubinu samog zapleta, moramo da se zaustavimo kod onoga što nas, kao domaću publiku, najviše privlači ekranu – a to je Danica Ćurčić. Iako je u Danskoj tretiraju kao svoju nacionalnu glumačku dragocenost, mi ne možemo a da ne osetimo onaj mali ponos što je u samom centru ove globalne senzacije devojka rođena u Beogradu.

Danica igra detektivku Naju Tulin i to radi na način koji bi mnoge holivudske zvezde mogle da prepišu. Njena gluma nije napadna. Ona ne „glumi“ detektivku koja je neshvaćena i mračna na onaj kliše način. Njena Tulin je žena od krvi i mesa, umorna, često emocionalno zatvorena, ali neverovatno inteligentna. Ono što Danicu izdvaja jeste njena sposobnost da samo jednim pogledom ili minimalnom promenom u držanju tela prenese težinu celog slučaja koji istražuje.

U drugoj sezoni, Danica dobija još više prostora da istraži unutrašnje demone svog lika. Više nije stvar samo u jurnjavi za serijskim ubicom; sada vidimo posledice koje je prvi slučaj ostavio na nju. Danica savršeno balansira između majke koja pokušava da zadrži privid normalnosti i profesionalke koja ne može da pusti mrak dok ga ne rasvetli. Njen uspeh u Danskoj nije slučajan – ona poseduje tu specifičnu, svedenu harizmu koja je zaštitni znak vrhunskog evropskog filma. Gledajući je, zaboravite da je to ista ona nasmejana devojka koju viđamo u intervjuima; ona postaje sivilo Kopenhagena, hladna kiša i oštra intuicija.

Prva stvar koja vas „šutne“ u stomak je atmosfera. Danci su majstori da učine da se osećate nelagodno u sopstvenoj dnevnoj sobi. Fotografija je i dalje vrhunska – svaki kadar izgleda kao hladna, melanholična razglednica. Ako volite serije u kojima gotovo možete da osetite miris vlažne šume i hladnog betona, ovaj serijal i dalje dominira tim terenom.

Druga dobra stvar je hemija između likova. Tulin i njen partner Mark Hes (kojeg igra Mikel Bo Felsgor) nisu vaš tipičan par policajaca koji se stalno šale. Njihov odnos je pun tišine, neizgovorenih rečenica i suptilne napetosti koja je nekad zanimljivija od samog rešavanja zločina. U drugoj sezoni, taj odnos dobija nove slojeve, a njihova dinamika izvlači seriju iz zone običnog proceduralnog krimića. Felsgor donosi tu specifičnu dozu „pogubljenosti“ i težine koja se savršeno dopunjuje sa Daničinom energijom.

Scenario se takođe trudi da ostane „prizemljen“. Nema onih nerealnih tehnoloških spravica koje rešavaju slučajeve za pet minuta. Ovde se radi o staromodnom policijskom poslu, kucanju na vrata, analiziranju tragova i, pre svega, psihološkom nadmudrivanju.

Budimo realni, teško je nadmašiti prvu sezonu koja je imala onaj faktor iznenađenja i jezivu ikonografiju figurica od kestena. Druga sezona povremeno pati od sindroma „već viđenog“. Ako ste pogledali dovoljno skandinavskih serija (poput onih po kojima je poznat i sam Svajstrup), određeni obrti će vam biti jasni već nakon nekoliko epizoda.

Takođe, tempo ponekad ume da „ucuri“. Postoje delovi serije koji se previše bave sporednim likovima koji, na kraju, ne doprinose mnogo glavnoj priči. Imamo utisak da je šest epizoda ponekad previše za materijal koji je mogao da stane u četiri, pa se radnja malo razvlači da bi se popunila satnica.

Kritika bi se mogla uputiti i na račun određenih horor elemenata koji su u ovoj sezoni možda malo više „na prvu loptu“. Tamo gde je prva sezona bila jeziva zbog onoga što ne vidimo, nastavak se ponekad previše oslanja na eksplicitnost, što može odbiti one koji vole suptilniji psihološki triler.

Da li gledati?

Apsolutno da. Čak i sa svojim manama, The Chestnut Man je i dalje tri koplja iznad većine krimi produkcije koju dobijamo na tacni svakog meseca. Ovo je serija koja zahteva vašu pažnju, koja se ne gleda dok „skrolujete“ po telefonu jer ćete propustiti sitne tragove i nijanse u glumi.

Poseban razlog je, naravno, Danica Ćurčić. Pratiti njen razvoj i način na koji nosi ovako veliku produkciju pravo je uživanje. Ona je dokaz da glumac sa naših prostora može postati stub jedne od najcenjenijih evropskih filmskih industrija, a da pritom ne igra stereotipne uloge na koje smo navikli u Holivudu.

Druga sezona nam donosi mrak, ali onaj kvalitetni, koji nas tera na razmišljanje o ljudskoj prirodi, roditeljstvu i grehovima prošlosti koji uvek nađu put do površine. Spakujte se u ćebe, ugasite svetla i spremite se – kestena je ponovo počela.