DEZEN NOSTALGIJE: Košulja koja je zaludela Srbiju devedesetih

Tmurne devedesete u Srbiji obeležila je jedna šarena košulja - ona detektiva Nika Slotera u seriji Tropska vrelina. Za mnoge je bila simbol normalnosti u nenormalnim vremenima, a kasnije je postala i zastava nostalgije.

Kad vreme prođe, ostanu uspomene. Ko idealizuje prošlost, njemu je sve setno. Devedesete u Srbiji, sankcije i izolacija, bile su veliki “Survivor” za sve. Ali, tema ovog teksta nije politika.

Oni koji se sećaju ružnog iz tog perioda, sećaju se i kriminalaca i mafijaša koji su javno defilovali, polusveta, svakakvih imitatora Tonija Montane iz “Lica sa ožiljkom” i svih tih njihovih ružnih košulja, odsustva stila, uzdizanja treša do granica grotesknog. Film “Vidimo se u čitulji” jedan je od svedoka vremena.

Ipak, jedna druga serija obeležila je devedesete i ostala u kolektivnom pamćenju srpskog naroda - Tropska vrelina. Zemlja je bila izolovana, ali doze pop-kulture stizale su u Srbiju. Televizijski program bio je siromašan, a na malobrojnim kanalima koje smo hvatali sobnim ili krovnim antenama bila je jedna nesvakidašnja pojava - dugokos čovek sa repom, vozi džip, privatni je detektiv, ima partnerku s kojom nema ništa i nosi raskopčane šarene košulje - popularne havajke.

Zvao se Nik Sloter (ne Niks Loter, kako je jedan drug iz odeljenja napisao u spomenaru kao odgovor na pitanje ko mu je omiljeni glumac).

Njegove košulje bile su uvek raskopčane, mnogo dezena, cvetova, motiva mora, ponekad i bela, džip bez krova i avanture - sve ono što smo kao klinci želeli, neki drugi svet daleko od nesrećnog Balkana devedesetih. Serija je bila petparačka, niskog kvaliteta, klišeizirana, ali to tada nismo znali, a kasnije nikom nije bilo ni bitno.

I sama serija ima neobične performanse - bila je to kanadska koprodukcija sa Meksikom i Izraelom. Bivši policajac Nik Sloter i bivši turistički vodič lejdi Silvi Džirard rešavaju brojne slučajeve. Radnja je bila smeštena u izmišljenom gradu Ki Maraja, u jednoj veoma stvarnoj državi - američkoj Floridi koja je bila kao san za klince tada (bilo je i prepiranja gde je bolje, na Floridi ili Kaliforniji). Ono što nismo znali je da se serija ni ne snima na Floridi, već u Puerto Valjartu, u susednom Meksiku. Koliko je Florida bila popularna na ovim prostorima pokazuje i to što je kragujevačka fabrika automobila Zastava jedan od svojih modela nazvala - Yugo Florida.

Nik je želeo što i sve srpske pubertetlije - da na plaži cirka koktel, okružen prelepim ženama i da tako potroši sav novac i godine što ima. Ali, morao je i da radi, najčešće ga je partnerka Silvi terala. Policijski narednik Porter i poručnik Kariljo nisu voleli Nika, ali im je pomagao u rešavanju slagalica. Sve to naivno izgleda iz današnje perspektive krimi serija Netfliks generacija, ali nije ni bitno.

Druga i treća sezona Tropske vreline snimljene su daleko od Amerike - u Egiptu, Izraelu, Južnoafričkoj republici, a neke epizode i na Mauricijusu. Sve ukupno, 66 epizoda.

Ocena serije bila bi kao što kaže onaj sovjetski inženjer u Černobilu - not great, not terrible ( mada je na mnogim mestima ocenjuju baš sa - terrible).

Međutim, nešto je čudno počelo da se dešava te 1996. godine. Kult Nikove košulje i frizure počeo je da lebdi beogradskim ulicama. Lik Nika Slotera korišćen je tokom studentskih protesta 1996/1997. u Srbiji, pod sloganom “Slotera Nika za predsednika“ i “Svakoj majci treba da je dika, koja ima sina ko Slotera Nika“. Ne samo to, već je razbarušeni detektiv bio i glavni lik mini-stripa koji je besplatno deljen učesnicima demonstracija.

U beogradskom naselju Žarkovu je postojao čuveni grafit “Sloteru Niče, Žarkovo ti kliče“. Upravo taj grafit inspirisao je novosadske pankere “Atheist Rap” za kasniju pesmu “Sloteru Niče, Srbija ti kliče“.

Srbija je izašla iz izolacije, a živopisni mačo detektiv bio bi zaboravljen da nije jedne tako ljudske osobine - žala za vremenima kad smo bili mlađi, ma kakva ona bila. Danas ne sanjamo Sloterovu havajku, košulje krojimo po svojoj meri od najfinijih italijanskih tkanina, serije gledamo na raznim internet platformama, ali prisetimo se i nekad čara rezanja filmova po kućama i traženja odgovora na neko pitanje po enciklopedijama, a ne na Guglu.

Ali, upravo su Gugl i internet pomogli da se oživi legenda o Niku Sloteru.

Krajem prve decenije 21. veka, frontmen grupe Atheist rap kontaktirao je Roba Stjuarta, kako se zvao glumac koji je igrao detektiva. Robert Tomas Stjuart odgovorio je na poruke, izguglao svoju popularnost u Srbiji, a onda je, po sopstvenom priznanju, imao izbor - da se vrati u podrum svojih roditelja ili da dođe u Srbiju. I došao je u Srbiju.

Sada bez repa, prosed, stariji, s manje kilograma, ovoga puta u tamnoj košulji, sleteo je na beogradski aerodrom i doživeo drugu mladost. Fanovi, emisije, slikanja, koncert sa “Ateistima”, sve je to činilo novu, obnovljenju slavu Slotera Nika. Narod se ponašao kao da se stari drugar vratio posle toliko godina sa službenog puta.

Stjuart je u Srbiji snimio i dokumentarni film “Slotera Nika za predsednika”, govorio je da mu je Srbija ulila samopouzdanje, a da će on promeniti sliku Srba u svetu.

Stjuart sada ima 59 godina i još ima poneku ulogu u kanadskim serijama, ali tamo nema ni delić popularnosti koju ima ovde.

Priča o Niku Sloteru je priča o šarenilu njegovih košulja koje su tada bile veselost koja nam je trebala, a danas su zastave nostalgije, prohujala vremena, seta za detinjstvom i žal za mladošću.

A kod nekih i male tuge, jer nismo otvorili bar na plaži sa nazivom “Tropska vrelina” kako smo nekad zamišljali.