Digitalna umetnost 80tih i 90tih u SKC-u

Digitalna umetnost je danas mnogo bliža publici, nego što je to bila ranije, ali istovremeno došlo je do osipanja njenog kreativnog potencijala i njene industrijalizacije, pa se ona često vezuje za zabavu i advertajzing, dok je nekad bila prava avangardna umetnost. Preobražaj ove umetnosti ilustrovan je juče, u Maloj sali SKC-a, na predavanju o kompjuterskoj, digitalnoj umetnosti osamdesetih i devedesetih godina i prvim eksperimentima sa digitalnom animacijom, koje su započeli Gordana Novaković, Miša Savić i Zoran Milković.

Umetnici  Gordana Novaković,  Miša Savić, kao i Zoran Milković, tehnički inžinjer,  pioniri digitalne animacije u Srbiji bili su među prvima koji su našu zemlju uključili u međunarodne tokove kompjuterske umetnosti. Njihova video ostvarenja predstavljaju specifičnu sintezu muzike, klasične ilustracije i video performansa, kao i spoj baroknih i futurističkih motiva, koji oslikavaju unikatni duh vremena i stvaralaštva 80tih i 90tih godina.

Digitalna umetnost tog perioda se veoma razlikovala od današnje, ne samo po načinu izrade i tehničkim mogućnostima, već i po estetici, a Miša Savić, priznao je da za jedan jedini video, u trajanju od desetak minuta, bilo potrebno čak i tri meseca napornog rada, dok je danas za isti posao potrebno svega nekoliko sati!

Nažalost, budući da su stvarali u periodu raspada Jugoslavije, rad ovih umetnika bio je "gurnut pod tepih" zbog sankcija koje je pretrpela naša zemlja, a koje su ozbiljno ranile i kulturno stvaralaštvo Srbije toga vremena, i tek osnovana Asocijacija umetnika elektronskih medija (ALEM), nikada nije u potpunosti zaživela.

Uprkos oštrim sankcijama, značajni radovi ovih umetnika, poput "Košulje srećnog čoveka", "Bele košulje" i "Ispod košulje srećnog čoveka", uspevali da kroz "šverc" video traka dospeju na međunarodne festivale, kao što je to bio ISA fest u Helsinkiju, gde su i privukli izuzetnu pažnju publike i kritičara. Šteta je bila što su organizatori otkrili da rad potiče iz Srbije, pa su ga skinuli sa programa.

Da su ostvarenja Gordane i Miše istinska umetnička dela, pokazao je i Muzej digitalne umetnosti u Tokiju, koji je 1997. godine uvrstio u svoju kolekciju najvećih međunarodnih digitalnih ostvarenja, i radove ova dva pionira novomedijskog stvaralaštva.

Iako je rad ovih avangardista od velikog značaja za istoriju srpske kompjuterske umetnosti, danas njihova imena nisu poznata van kruga zaljubljenika u digitalnu animaciju i elektronski zvuk, mada se takva situacija može promeniti u budućnosti, budući da je pokrenuta inicijativa za sastavljanje monografije o kompjuterskoj i digitalnoj umetnosti osamdesetih i devedesetih godina.