Đorđe Bajić: "Prečice umeju da budu mač sa dve oštrice"

Napisao je romane: „Ostrvo prokletih“ (2010), „Žuta kabanica“ (2013), „Jedno đubre manje“ (2015, 2024), „Crveni sneg“ (2016), „Smrt u ružičastom“ (2021), „Umri, ljubavi!“ (2023) i „Momak u kutiji“ (2026). Jedan je od petoro osnivača Udruženja pisaca trilera – UPiT, a za roman „Umri, ljubavi!“ dobio je 2025. godine nagradu „Bronzani triler“ koju mu je na svečanoj ceremoniji dodele uručio Ju Nesbe tokom prvog beogradskog „Trilerfesta“. Njegova priča „Košuta“ uvršćena je u antologiju „BalkaNoir“ (2018), a priča „Besnilo 2.0“ u antologiju „Pre vremena čuda“ (2020) posvećenu Borislavu Pekiću. Prevođen je na engleski i grčki. Uz Zorana Jankovića i Ivana Velisavljevića, autor je knjiga „Kritički vodič kroz srpski film 2000–2017“ (2018) i „The Best Serbian Films of the 21st Century“ (2019), a sa Jankovićem napisao je „Kritički vodič kroz srpski film, 2018–2022“ (2023). Ovih dana pojavio se u izdanju „Lagune“ i njegov novi roman „Momak u kutiji“, nastavak avantura policijskog inspektora Nikole Limana. O svom novom romanu, pisanju krimi i triler romana u uplitu veštačke inteligencije u spisateljski život u intervjuu za nedeljnik „Ekspres“ govori književnik i kritičar Đorđe Bajić.

Kakav je osećaj ponovo se vratiti avanturama inspektora Limana?

„Povratak Limanu uvek prija. To je pomalo kao susret sa starim prijateljem, poznajete ga odlično, a opet vas s vremena na vreme iznenadi, što je dobro, posebno ako pišete triler u kome treba da bude puno preokreta i iznenađenja. Liman raste i menja se, a sa njim i ja, i kao pisac i kao čovek, pa sam želeo da u ’Momku u kutiji’ i Liman bude drugačiji, iskusniji, umorniji, možda i oprezniji nego ranije.“

Koliko se „Momak u kutiji“ razlikuje od dosadašnjih „Limanovih romana“?

„Nisam jedan od onih pisaca koji iznova i iznova pišu isti roman. ’Momak u kutiji’ je moj najličniji i najatmosferičniji roman do sada. Naravno, i dalje su tu misterija, istraga i napetost – sve ono na šta sam navikao svoje čitaoce – ali ovog puta me je zanimalo i nešto više od pitanja ko je počinio zločin. Ne kažem da toga nije bilo i ranije, samo sam ovoga puta otišao najdalje. Koliko god da je ’Momak u kutiji’ priča o savremenom Beogradu, toliko je, ako ne i više, priča o Beogradu s kraja devedesetih godina prošlog veka. Pisao sam o prošlosti koja odbija da ostane zakopana, o generaciji koja je odrastala devedesetih i o gradu koji se menja zajedno sa svojim stanovnicima. Ovo je kamernija priča od prethodnih, sa manje likova, ali i emotivnija.“

Mišljenja kritičara su da ste dosadašnjim romanima o Nikoli Limanu podigli lestvicu triler književnosti u srpskoj literaturi. Imate li i Vi taj osećaj?

„To je ipak pitanje za kritičare i čitaoce. Meni svaki novi roman predstavlja pokušaj da budem bolji od sebe iz prethodne knjige. Pisanje je zanimljiv posao jer nikada nemate osećaj da ste stigli do cilja – stalno tragate za nečim novim. Srećom, to mi je za sada polazilo za rukom. Posebno me raduje što nisam od onih pisaca kojima jedan roman zaseni sve ostale. Baš sam nedavno pitao svoje pratioce na jednoj društvenoj mreži koji im je moj omiljeni roman – jedni su odabrali ’Smrt u ružičastom’, drugi ’Umri, ljubavi’, treći ’Jedno đubre manje’... Siguran sam da će biti i onih kojima će upravo ’Momak u kutiji’ postati favorit. To me baš raduje.“

Imali ste čast da Vam nagradu „Bronzani triler“ za roman „Umri, ljubavi“ uruči Ju Nesbe. Kakav je to bio osećaj i da li Vam je jedan od najvećih krimi pisaca današnjice dao neki savet?

„Naravno da je to bio poseban trenutak. Veoma poseban. Kada dugo čitate nekog autora i cenite njegov rad, a onda se jednog dana nađete u situaciji da vam baš on uruči nagradu, teško je ostati ravnodušan. Nažalost, nisam uspeo da sa njim duže popričam. Rukovali smo se i razmenili nekoliko kurtoaznih rečenica, tako da nisam dobio nikakvu čarobnu formulu za pisanje trilera, uostalom, mislim da tako nešto ni ne postoji. Ali takvi susreti vam potvrde da i ljudi koje doživljavate kao velike zvezde književnosti prolaze kroz iste dileme i nesigurnosti kao i svi drugi pisci. Da su, na kraju krajeva, isti ljudi kao i mi. Drago mi je što mi je baš on uručio nagradu i da mi je neko ranije rekao da će se to dogoditi – verovatno mu ne bih poverovao. A ipak se dogodilo. Snovi ponekad zaista postanu stvarnost.“

Koliko je, po Vašem mišljenju, triler zahtevan žanr za pisce?

„Veoma zahtevan, mnogo više nego što se na prvi pogled čini. Posebno ako ne radite po šablonu, što je slučaj sa mnom, i svaki put pokušavate da osmislite originalnu priču. Dobar triler mora da funkcioniše kao precizan i dobro podmazan mehanizam – svaki deo mora da bude na svom mestu i savršeno uklopljen. Ako jedan detalj ne funkcioniše, čitava konstrukcija može da se uruši za tili čas. Ali osim te narativne konstrukcije, važne su emocije i likovi. Ne želim da mog čitaoca zanima samo ko je ubica, već i šta će se desiti junacima. Da bih to postigao, moram da se postaram da im bude stalo do njih. Pored osmišljavanja misterije, izuzetno mi je važno da ’oživim’ svoje likove, da im udahnem život. Sa Limanom sam to svakako uspeo, vidim to po reakcijama čitalaca, a tu su i drugi likovi koji se pojavljuju iz romana u roman i koje ljudi vole, kao što su Anđa Nikolić, Dane Banić, Arsen Verbić i Inge Mršić. U novom romanu posebno sam ponosan na četvoro prijatelja – Zvezdanu, Gitu, Draška i Zlatana – čije sudbine pratimo od devedesetih do danas, od detinjstva do srednjih godina. U njih sam ugradio dosta svojih iskustava, kao i iskustava meni bliskih ljudi, uz mali omaž Šestoj beogradskoj gimnaziji koju sam pohađao. Sve je to zahtevalo mnogo koncentracije, pažnje, dorada i prerada.“

Može li, po Vašem mišljenju, veštačka inteligencija da stvori bolji triler ili krimi roman od pravih pisaca?

„Veštačka inteligencija može da pomogne u mnogim stvarima, da obradi informacije i poveže određene obrasce, ali književnost i umetnost uopšte nije samo puka matematika i konstrukcija zapleta. ChatGPT može da pomogne oko sitnijih stvari, da uoči slovne greške ili eventualne stilske neravnine, ali se, kada sam ja u pitanju, njegova uloga uglavnom tu završava. Algoritam ne razume nostalgiju ili gubitak, ne može da prizove onu istinsku, nepatvorenu napetost ili emociju. A moja književnost se često nalazi upravo u tim ’sitnicama’ – detaljima, aluzijama i dvosmislenostima. Zato se i dalje uzdam u svoju snagu i kreativnost jer želim da u svoje romane ugradim deo sebe. Nije mi cilj da štancujem tekst, već da ga stvaram s pažnjom i ljubavlju. To zahteva vreme, ali neka... Oko važnih stvari u životu – a pisanje to za mene jeste – treba se pomučiti, prečice umeju da budu mač sa dve oštrice.“

Šta se trenutno dešava sa Udruženjem pisaca trilera UPiT čiji ste jedan od osnivača?

„Nedavno se završilo prijavljivanje za nagradu ’Zlatni triler’, za koju su prijavljena čak 33 romana iz Srbije i regiona objavljena tokom 2025. godine. Stručni žiri sada čeka ozbiljan posao, a rezultate očekujemo od jeseni, s planom da pobednik bude proglašen tokom održavanja drugog ’Trilerfesta’. UPiT nastavlja da radi na promociji regionalne triler i krimi književnosti, okupljamo više od 40 autora iz Srbije i regiona, i taj broj stalno raste. Mislim da je važno da autori međusobno sarađuju i da zajedno stvaramo prostor u kome će žanrovska književnost biti vidljivija nego što je bila ranije. Prvi ’Trilerfest’, u čijem je osmišljavanju učestvovao i UPiT, protekao je iznad svih očekivanja, uz sjajne domaće i strane goste, radionice, promocije i tribine. Biće teško ponoviti takvu energiju, ali pripreme za drugo izdanje su već uveliko u toku.“

Vi ste i filmski kritičar i autor knjige „Kritički vodič kroz srpski film 2000–2018“. Kako vidite trenutnu srpsku filmsku scenu?

„Situacija sa Filmskim centrom Srbije je kritična – već dve godine ne raspisuju se konkursi za sufinansiranje i to će značajno unazaditi našu kinematografiju. Velika šteta je napravljena i izuzetno mi je žao zbog toga jer je FCS nekada mnogo pomagao i ključno doprineo usponu našeg filma. Plašim se da će posledice trenutne situacije biti velike i da će se osećati godinama. Kada je reč o srpskom filmu, imamo dosta talentovanih ljudi i zanimljivih autora, među njima i obećavajući broj mladih, ali bih voleo da vidim još više žanrovske raznovrsnosti. Publika očigledno želi trilere, misterije i horore, a mislim da tu postoji još mnogo prostora za razvoj. Moj književni angažman, kao i angažman mojih kolega, mogao bi da posluži kao dobra osnova za novi talas domaćih filmskih trilera i misterija jer tu zaista postoji mnogo potencijala.“

Vaši romani veoma su filmični. Da li biste se prihvatili pisanja scenarija ili možda i režije nekog od njih?

„Pisanje scenarija svakako me zanima i već sam se oprobao u tom smeru – napisao sam scenario po mom romanu ’Žuta kabanica’, za šta sam dobio podršku FCS-a, i to mi je u tom trenutku puno značilo ne samo zbog finansijskog aspekta, već i zbog toga što je to za mene predstavljalo potvrdu da ono što radim ima smisla i da poseduje potencijal. To je tada bio veliki podstrek, ali ta priča je sada zaustavljena kada su zaustavljeni i konkursi. Što se režije tiče, ipak bih je prepustio onima koji su za nju školovani. Pre nekoliko godina režirao sam dvominutni promotivni trejler za roman ’Smrt u ružičastom’, do čega je doveo sticaj okolnosti, pa sam i u praksi shvatio koliko je režija zahtevan i odgovoran posao. Ipak bih se, bar za sada, držao pisanja.“

Vratimo se za kraj aktuelnom romanu „Momak u kutiji“. Da li je to rastanak od inspektora Limana i da li biste poput Agate Kristi ili Konana Dojla ubili svog junaka?

„Pisac ponekad mora da bude surov prema svojim junacima jer ako nema rizika, nema ni prave napetosti. Ali da li je ovo rastanak sa Limanom ili ne, to ću ipak prepustiti čitaocima da otkriju. Neka pitanja je lepše ostaviti bez odgovora, bar za sada.“