Scena
13.05.2025. 23:15
Scena
16.05.2025. 23:05
Dragan Vesić
Kolumna
Dragan Vesić: Moderna čudovišta bez duše
Nije u pitanju naslov "Netfliksove“ horor serije, nego je reč o književnim likovima ‒ doktor Frankenštajn je stvorio čudovište koje je zbog svog odvratnog fizičkog izgleda moralo da se krije od sveta, dok je Oskar Vajld stvorio moralno čudovište, Dorijana Greja, koje je prodalo dušu zarad hedonizma da bi sačuvalo fizičku lepotu.
Dorijan Grej činio je amoralne stvari, uveren da je svrha života u hedonizmu i čulnim uživanjima. Prestao je da stari, ali se svaki njegov greh odražavao na njegovom portretu.
Roman "Slika Dorijana Greja“ Oskar Vajld je napisao u 19. veku i za razliku od Frankenštajnovog čudovišta Dorijan Grej nije morao da se krije od sveta: Oskar Vajld je stvorio fizičko savršenstvo, ali moralnu nakazu čiju izopačenu dušu i karakter nije mogao da sakrije portret. Dakle, fizički izgled bio je fasada, a portret jeziva poruka da prava lepota dolazi iz duše.
Današnji homo consumens umnogome podseća na Vajldovu literarnu fikciju i zato je roman i danas aktuelan. Dorijan Grej se u naše vreme poput Smita iz filmske franšize "Matriks“ multiplikuje ‒ u distopijskom novom svetu poželjno je biti neko kao Dorijan Grej.
Poruka nju ejdža je da su čulna uživanja, razvrat i hedonizam smisao i svrha života. Sve je dozvoljeno u svetu koji ne zna za granicu i meru. Pohlepa, gnev, požuda, sebičnost ‒ samo su sredstva da se ostvari lična sreća. Čovek ima slobodu da radi šta hoće i ništa ga ne sputava da ostvari svoj cilj.
Sloboda podrazumeva odgovornost, ali danas poruka Erika Froma da se čovek plaši svoje slobode i da, bežeći od nje, primenjuje iracionalne strategije, poput robovanja autoritetima, kako bi se rešio egzistencijalne teskobe, samoće i anksioznosti, zvuči deplasirano jer čovek današnjice, prazan i površan, nema te intelektualne dileme.
On, kako objašnjava Haksli, obožava svoje ropstvo i doživljava ga kao slobodu.
Njega ispunjava novac i potrošnja, život u carstvu materijalnog i predmetnog.
Naime, čovek bez duha ne može biti nesrećan ili anksiozan i on ne traži smisao u nečem što je veće od njega: rob konzumerizma je suviše glup da bi bio svestan svoje neslobode ‒ ropstvo materijalnom i animalni hedonizam isključuju odgovornost, empatiju, savest i solidarnost.
Kao i Fromov čovek, koji iracionalno beži od slobode zbog straha od nje umesto da se kao biće razuma s njom suoči, i rob konzumerizma beži, ali nesvesno i instinktivno.
Čovek koji misli uzaludno se krije iza nekog moćnog autoriteta (vođe, nacije, rase...) od koga očekuje zaštitu od besmisla egzistencije, dok rob konzumerizma beži kod gurua sreće, lajf kouča, ali ne zato što se plaši slobode, nego da proveri da li dovoljno dobro brine o sebi (self care).
Dorijan Grej liči na tipičnog predstavnika epohe u kojoj živimo. On je perverzan, sadistički nastrojen, nema problem da počini najveći zločin (ubistvo).
Biološki gledano, on je muškarac, ali iz perspektive rodne ravnopravnosti moglo bi se reći da je hermafrodit, transseksualac, gej. On je feminiziran poput metroseksualca, zapravo nemoguće mu je odrediti pol, ali ne i rod, i kao takav savršeno se uklapa u mainstream.
Možda je p*dofil, razvrat mu je prihvatljiv, kao što mu je prihvatljivo sve u čemu uživa i što zadovoljava njegove primitivne nagone.
Nema religioznih, etičkih i uopšte društvenih normi koje bi ga sputavale.
Za njega je sloboda isto što i anarhija, a kad nastupi takav haos nema nikakvih ograničenja, odgovornosti i obaveza koje sloboda podrazumeva jer ona nije ugrožavanje tuđe slobode, prava i obaveza.
Stvarajući svoju literarnu fikciju, Oskar Vajld nije mogao da zna da će njegov lik biti stvaran u svetu koji nije i jeste stvaran.
Meri Šeli je, za razliku od Vajlda, valjda znala da kad se neko igra Boga pa protivprirodno stvori život iz onoga što je mrtvo mora da plati najveću cenu za svoju grešku bez obzira na to što je želeo da pobedi smrt, ali, egzaltiran, nije znao da će, preuzimajući ulogu Boga, stvoriti čudovište.
Na kraju knjige, Frankenštajnova fizička nakaza, sastavljena od delova mrtvih, uviđa da ga osveta nije učinila srećnim, nego još više nesrećnim. Monstrum se zbog toga kaje, muči ga savest i ne može da živi s tim teretom zla koje je naneo drugima, a to je ljudska i božanska osobina koju Dorijan Grej nema.
On nije bio fizička nakaza, nego privid spoljašnje lepote jer prava lepota dolazi iznutra, iz duše koju nije imao.
Zato je bio izgubljen kada je 25 godina kasnije skinuo plašt sa svog portreta i ugledao nakazu.
Današnjim svetom hodaju kopije kopije (književne fikcije Dorijana Greja) i niko ne vidi da su u pitanju moderna čudovišta bez duše jer je neko sakrio njihove moralne portrete.
Frankenštajn? On se krio od sveta ne zato što je moralno čudovište, nego zato što mu je spoljašnjost bila ružna.
Novela o njemu bila je poruka i upozorenje ljudima da ne pokušavaju nemoguće kako ne bi narušili ravnotežu univerzuma.
Priča o Dorijanu Greju bila je takođe upozorenje da se treba kloniti đavola kako bi se sačuvala duša i ono najbolje i najlepše u nama ‒ da ljudi ne pokušavaju da budu bogovi i da sačuvaju dušu kako bi spasli svet, upozoravali su Dostojevski i Gete.
Mnogi ih nisu poslušali jer pohlepa i ovozemaljska prolazna zadovoljstva znaju da utišaju razum i ljudskost i zato je Frankenštajnovo čudovište moralna gromada u odnosu na lažni sjaj Dorijana Greja, koji je svoje spasenje platio životom.
Možda to ljudi jednog dana shvate, ali taj dan je daleko.
Scena
16.04.2025. 23:45
Nikola Trifić: "Rušimo hramove, a očekujemo da neko preuzme ulogu mesije"
Scena
13.05.2025. 22:25
"Fićfirići": Patnje i besovi bogataških sinova
Komentari
