Duško Kovačević: “Ja to tamo pevam”

"Ovaj skup liči na neki miting protiv korone", rekao je umetnik na početku druženja, koje se realizovano na Kosančićevom vencu u Beogradu, a u organizaciji Narodne biblioteke Srbije.

Pisac vrhunske dramske baštine - “Maratonci trče počasni krug”, “Balkanski špijun”, “Profesionalac”, “Sveti Georgije ubiva aždahu”, “Sabirni centar”, “Urnebesna tragedija” (sve drame su pretočene i u filmove), istakao je da mu je drago da vidi mnogobrojnu publiku posle toliko užasa, distance i nošenja maski protiv pandemije.

“Nalazimo se na mestu gde je tog 6. aprila 1941. godine srušena Narodna biblioteka u strašnom bombardovanju Beograda u Drugom svetskom ratu, što je za mene bio jedan od najvećih zločina ikada”, rekao je Kovačević i dodao da je inspiraciju za scenario filma “Ko to tamo peva” dobio upravo nakon novinskog članka u kojem je pisalo da je na dan 6. aprila 1941. bombom pogođen jedan autobus u kome su svi putnici izginuli.

“Pitao sam se ko su ti ljudi koji su putovali celu noć, od 5. aprila, prešli ogroman put sa svim preprekama i onda ih je zaustavila bomba sledeće jutro pri ulasku u Beograd. To vam je kao da vam je đavo seo u krilo”.

 

Gosti programa "Večeri na Kosančiću" bili su i glumci Ljiljana Dragutinović i Milan Caci Mihailović koji su čitali pesme iz nove Dušana Kovačevića "Ja to tamo pevam". 
 

"Počeo sam da pišem pesme u osnovnoj školi, onako za sebe, a onda je došao trenutak da u drugom razredu gimnazije od mene zatraže da pročitam pesmu Vojislava Ilića - U poznu jesen. Umesto toga, pročitao sam svoju pesmu i niko ništa nije primetio, čak me je učiteljica i pohvalila. Tako sam uvideo da mogu dalje da 'prepisujem' stvari iz života - ljude, situacije, i shvatio da od toga mogu i da živim”

 

Pričao je Kovačević i o svom najnovijem projektu - filmu “Nije loše biti čovek”, koji je skoro režirao i naravno napisao scenario, prema njegovom pozorišnom komadu “Kumovi”.

“Skoro smo imali radnu projekciju mog filma, koji će, nadam se, doći u bioskope negde na jesen. U pitanju su paranormalne priče, negde poput mog Sabirnog centra'', dodaje Kovačević i objasnio da se u prvom filmu postavlja pitanje: ima li života posle smrti, a u novom delu provlači se drugo pitanje: ima li života pre smrti.

“Kao čovek teatra, želim da nam celo ovo čudo prođe, da se viđamo redovno u pozorištu bez ograničenja i mera. Naše predstave se u Zvezdara teatru rasprodaju mesec dana unapred za samo pola sata, što je dokaz da ljudi žele da gledaju predstave i da žive bez straha”, zaključio je Kovačević.