EKSPRES INTERVJU, SRĐAN - ĐILE MARKOVIĆ: Ništa ne uspeva kao uspeh

Andergraund umetnik Đile Marković novom izložbom slika „Success" u New Momentu, inspirisanom „formulom uspeha" u današnjem društvu, predstavlja razgolićene devojke, mafijaše i cirkuzante poput modernih ikona s hipnotišućim op-art oreolima

Ključna figura beogradske alternativne scene svoj vizuelni izraz izgradila je na američkom andergraund stripu šezdesetih, usvojivši i neke idejne postavke - bunt protiv sistema i nepristajanje na stereotipe. Iz te pozicije alternativnog i andergraund umetnika, slikar, frontmen „Supernauta", nekada likovni kritičar Srđan - Đile Marković, oslanjajući se na stil crnih andergraund stripova šezdesetih, svojim slikama kritikuje vladajuće društvene vrednosti, a angažman sa grupom „Supernaut" učinio ga je jednim od supkulturnih heroja. Bez dlake na jeziku i zadrške na platnu, od 1988. portretiše život velegrada, stvarajući galeriju „srpskih arhetipa" - od uličnih odrona do uspešnih uređivača naše svakodnevice, mahom inspirisan našom karikaturalnom stvarnošću. Izložba „Success" u New Momentu, rađena u sadejstvu s Lazarom Sakanom, koja može da se pogleda do 21. oktobra, samo je logičan sled njegove vizuelne poetike, gde nam predstavlja šest novih radova povezanih „mantrom uspeha". Sa Điletom, čije se ponašanje nikada nije uklapalo u poznate obrasce urbanih boema, ali i muzičarem i kompozitorom postpankovskog miljea koji podjednako intrigira publiku svojim likovnim i scenskim nastupima, pričamo o njegovoj novoj izložbi, gde on razgolićuje sistem vrednosti razmatrajući sveprisutnu želju za uspehom kao opravdanje za sve, kao i o stanju na domaćoj likovnoj sceni.
Od slike „Gitarista" potekla je ideja za Vašu izložbu?
- Lazar Sakan, urednik galerije New Moment, već duže vreme planirao je da napravi moju samostalnu izložbu. U proteklom periodu sam pravio samostalne izložbe u Beogradu skoro svake godine i hteo sam da uradim nešto drukčije. Početna pozicija nam je bila ta slika glem-rok gitariste sa aurom od paralelnih linija koje podsećaju na op-art šezdesetih. Aura je vibrantna, linije igraju pred očima... Insistirajući na optičkim varkama, klasični op-art je želeo da napravi slike-dokumente ograničenosti ljudske percepcije. Nekako smo spontano došli na ideju da ta slika bude stajling za sve kasnije radove. Želeo sam da ih uradim kao da ih je mašina slikala. Što bi rekao Vorhol: u savremenom društvu, jedino su mašine moralne.
Za svega pet meseci ste uradili i preostale slike iz serije „Success". Šta Vam je bila inspiracija?
- Meni je život u savremenoj Srbiji uvek izgledao kao da je indigom preslikan iz crnih andergraund stripova šezdesetih. Kramb, Vilijams, Šelton, Spejn... to je sve suluda satira, ali se sad javio taj novi momenat. Spajanjem andergraund figuracije i op-art strategija iznedren je jedan novi kvalitet koji još više potencira koliko su naše kolektivne predstave o uspehu u stvari čista halucinacija.
Šta je poruka Vaše izložbe?
- Šta se smatra za uspeh u savremenoj Srbiji, gde je novac vrednost svih vrednosti, a sila, patološka narcisoidnost i opšte poltronstvo ključevi za njegovo ostvarivanje.
U osnovi Vaše „Mantre" je „Primov algoritam" ili pohlepni algoritam. Šta on predstavlja?
- Slika „Mantra" je nastala poslednja. Možda izgleda kao potpuno apstraktna slika, ali ona to nije. To je jedna od randomizacija „Primovog algoritma", perfekcionistički izvedena. „Primov algoritam" je bazis, jedan od aksioma modernog industrijskog dizajna, čiji je imperativ kako spakovati što više informacija na što manje prostora. Svaka randomizacija maksimalno koristi prostor i tako se danas pakuje sve: od matičnih ploča, savremenih kompjuterizovanih motora koji su sve manji i sve jači, do obrazaca za prelamanje sajtova. Zovu ga pohlepni algoritam jer maksimalno iskorišćava prostor. Opet, podseća i na lavirint iz kojeg nikada nećete izaći.

Koliko Vas kao slikara zanima industrijski dizajn?
- Industrijski dizajn je danas dominantno vizuelno pismo. Kod koji svako može da pročita. Nikad nisam želeo da radim starinski pop-art. Sve je to lepo i krasno, ali je prohujalo s vihorom. Na slikarstvo i muziku su uvek najviše uticale tehnološke revolucije. Mada to ne biste ni primetili gledajući savremenu srpsku scenu.
Da li su razgolićene devojke, mafijaši i cirkuzanti zaista globalna formula za uspeh u 21. veku? Ili je tako oduvek?
- Ništa ne uspeva kao uspeh. To je formula koja se masovno imitira. Kako na nebu, tako i na zemlji.
Kažete da je egoizam bez granica mantra za uspeh u Srbiji danas?
- Egoizam udružen s patološkom narcisoidnošću. U nesigurna vremena, ultraegoista deluje kao čovek koji zna o čemu priča, razume se u svoj posao... isijava samopouzdanje. A ljudi sve imaju osim samopouzdanja. Narcisi se u Srbiji smatraju za ljude koji su postigli mir sa sobom. To je potpuno nadrealno. Psihopata je čovek bez trunke osećanja za kolektivni moral. On je danas dobitni model.
Mislite li da je egoizam podjednako izražen kod oba pola?
- U određenim situacijama svi ljudi se ponašaju isto. Podele tu ne važe.
Na šta su ljudi spremni zarad zadovoljavanja svoje sujete i uspeha?
- A na šta nisu?
Šta se u Srbiji smatra uspehom?
- U „Kockaru" Dostojevskog postoji ključna definicija uspeha. Kockar nije toliko zaljubljen u kocku, već u svoju predstavu šta mu kocka može pružiti. Beskonačnu mogućnost. I to je kraj. Nema izlaza iz tog lavirinta.
Kako vidite našu likovnu scenu?
- Kao zadocneli eho.
Ima li tu prostora za mlade umetnike?
- Nema. Ali tako je i u svetu.
Čini li Vam se da se kao društvo otvaramo za nove vizuelne forme, da na sceni bivaju primećeni strip-autori, grafiti majstori i ulični umetnici, koji imaju uspeha i u inostranstvu. Ili su sada samo nešto vidljiviji nego ranije?
- Ne znam šta da kažem. Mi smo konzervativna sredina. Inovacije teško nalaze put, opšta mimikrija mora biti poštovana. Mimikrija je imperativ preživljavanja. Uspesi naših ljudi u inostranstvu često ni izbliza nisu toliko relevantni kako se ovde prikazuju. Ali naši mediji dobro znaju šta su zaduženi da proizvode: strah, mržnju i iluziju uspeha. Strah i mržnja najbolje dižu tiraž.
Da li Vam je lakše da slikate ili da pišete likovnu kritiku?
- Presrećan sam što više ne moram da pišem likovnu kritiku. Ovdašnje sujete poprimaju kosmičke proporcije. Za tih nekoliko godina likovnog kritičarenja i žiriranja stvorio sam rekordan broj neprijatelja.