„The Mauritanian“
Film koji je trebalo da snimi Amerikanac
Amerika će ovog meseca obeležiti 20 godina od najvećeg terorističkog napada, koji je u mnogo čemu promenio dalji tok istorije.
Napad Al Kaide bio je smrtonosan za oko 3000 ljudi i predstavljao je okidač za početak rata protiv terorizma koji će se voditi i dve decenije kasnije. Borba protiv terorizma će verovatno biti jedna od tema koje će se 11. septembra ove godine, u svom obraćanju naciji, dotaći i Džozef Bajden.
Međutim, njegova priča će se, verovatno, u mnogo čemu razlikovati od one koja je prikazana u filmu „The Mauritanian“ koji je, simbolično ili ne, prikazan baš ove godine.
Reč je o drami koju potpisuje režiser Kevin Mekdonald, rađenoj po memoarima „Guantanamo Diary“, bestseleru „Njujork tajmsa“ iz 2015. godine koje je objavio Muhamedu Salahiju, a u kojima opisuje višegodišnja mučenja, izgladnjivanje, uskraćivanje sna, borbu za zdrav razum i ostale neljudske uslove koje sa sobom nosi zatvor Gvantanamo.
Kao i kod svake istinite priče, ukoliko se autor drži činjenica i ne improvizuje mnogo, film retko može da bude loš, a „The Mauritanian“ je sve, ali ne i loš film. Njegovom značaju doprinosi momenat u kom je film ugledao svetlost dana, činjenica da je film snimio Škot, a ne Amerikanac i nedvosmislena optužba Bušove i Obamine administracije za izdaju Ustava i sistema pravde.
U jednom trenutku se zapitate kako je ovakva priča, koja predstavlja odraz u ogledalu moderne Amerike, uopšte ekranizovana, ali to je valjda prednost života u koliko-toliko slobodnom svetu.
U tom odrazu vidimo tri karaktera, tri strane Amerike. Salahija, koji predstavlja simbol svih nepravedno osuđenih muslimana, Nensi Holander (Džodi Foster), pravnicu čija je mantra da svako ima pravo na odbranu i da ona ne brani Salahija, već vladavinu prava, i na kraju Stujarta (Benedikta Kamberbača), patriotu zaslepljenog narativom američkih vlasti.
Najveća snaga filma, pored istinite priče, jeste ujedno i njegova najveća slabost, koliko god to zvučalo kontradiktorno. Kevin Mekdonald je okupio impresivnu glumačku ekipu koju predvode fantastična Džodi Foster, ništa lošiji Tahar Rahim i uvek pouzdani Benedikt Kamberbač. Možda po naslovu Rahim jeste glavni glumac, ali kada u filmu imate Džodi Foster, onda je to samo na papiru. Džodi se tokom filma, makar jednom, našla u dijalogu sa ostalim glavnim protagonistima i u tim trenucima vi na ekranu gledate seminar o glumi.
Impresivne glumačke role Rahima i Foster dovele su do toga da u okviru jednog filma imate dve podjednako važne priče od kojih nijedna nije dovoljno akcentovana. Niti borba za pravni sistem Amerike, niti životna drama nepravedno osuđenog zatvorenika. Međutim, i ovako isprepletane i ispričane dovoljan su razlog da pogledate film koji govori o načinu na koji je Amerika hranila svoju glad za osvetom nakon proživljene tragedije 11. septembra 2001. godine. Neko je morao da odgovara za 11. septembar. Neko, ali ne bilo ko.