Da li ste gledali?

Film "Lost Country“: Podsećanje na prošlost i opomena za budućnost

Kinematografija jedne države u svojoj srži ima važan zadatak – da analizira ono što se dešava u njenom društvu. Ukoliko ga ispuni, njeno delo, odnosno film, može da predstavlja ogroman kulturni kapital koji će preživeti vreme.

Tako su, uostalom, filmovi kao što su "Rane“, "Podzemlje“ i "Lepa sela“ stekli kultni status. Dobar film, onaj koji vas svojim kvalitetom primorava da mu se vraćate, vremenom stekne neverovatnu moć i postaje narator vremena koje smo, makar kroz godine, kao mernom jedinicom, ostavili iza sebe. Služi kao podsetnik na prošlo vreme, okolnosti i način na koji su reditelji tada komunicirali sa publikom, svojim narodom.

Koliko god ih voleli, sve se ređe vraćamo filmovima iz devedesetih i ranih 2000-ih godina. Ne zbog kvaliteta, on nikada nije bio problem, već zbog atmosfere mraka i priča na kojima se baziraju, naročito kada su one prepoznatljive u sadašnjem trenutku, tridesetak godina kasnije. Tada poseban udarac prima želudac i naviru pitanja koja su, verovatno, postavljali i svi oni zbog kojih su filmovi u to vreme snimani.

Sličan osećaj doživeli smo nedavno gledajući film koji je mnogo novijeg datuma. Na "Maksu“ ovih dana imate priliku da pogledate "Lost Country“, film Vladimira Perišića iz 2023. godine.

Film nas vraća na onaj period za koji želimo da se nije dogodio. Poslednja decenija dvadesetog veka, godina je 1996, period masovnih studentskih demonstracija.

"Lost Country“ nas podseća na period neposredno posle lokalnih izbora koje je Socijalistička partija Srbije izgubila, ali pokušava da ih pokrade kako bi produžila svoju vlast. Isti period obeležio je i kontramiting koji je organizovao Slobodan Milošević i sada već njegova čuvena rečenica „Volim i ja vas“ kojom je pozdravio svoje pristalice na ulicama Beograda.

Centralna figura Perišićevog filma jeste petnaestogodišnji Stefan (Jovan Ginić) koji živi u ušuškanom svetu koji je stvorila njegova majka (Jasna Đuričić), portparolka Socijalističke partije Srbije, žena koja direktno stoji iza propagandnog sistema. Problem nastaje kada Stefan izađe iz tog balona i napolju ga ošamari surovi svet siromaštva i nezadovoljstva koji žive njegovi prijatelji i njihove porodice. Svi oni oko njega glasali su protiv vladajuće partije koja u tom trenutku pokušava da ukrade izbornu volju. Oni su nezadovoljni, ustaju, bune se, protestuju, dok im sistem na otpor odgovara batinama.

Kako dani prolaze, nezadovoljstvo građana je sve veće, baš kao i pritisak sa kojim se mladi Stefan suočava. Društvo ga žigoše zbog svega onoga što predstavlja njegova majka i režim protiv kog se grčevito bori. On je u njihovim očima SPS-ovsko dete. Što je odbačeniji to je Stefanova unutrašnja borba sve jača i bolnija. On se nalazi u raskoraku između nezadovoljstva svojih vršnjaka i njihovih porodica i stavova koje beskompromisno zastupa njegova rođena majka. Tako rastrzan između ispravnog i nasleđenog, Stefan preispituje šta je ispravno i gde je njegovo mesto u tom istorijskom trenutku. Mladi Ginić je na sjajan način, često bez mnogo reči, dočarao gledaocima borbu sa olujom koju vodi njegov lik, dok o bravuri Jasne Đuričić ne treba trošiti mnogo reči.

Značaj filma "Lost Country“ je u tome što istovremeno mlađim generacijama približava period devedesetih, dok starije podseća na bolan period njihovog života i ulice na kojima su mnogi prolivali krv boreći se za bolji život.

Iako je film premijeru doživeo 2023. godine, u njemu se prepoznaje ista atmosfera mraka koja je karakteristična za srpske filmove snimljene dvadesetak i više godina ranije. Zbog toga su nas tokom gledanja filma za rukav, neumorno, vukla pitanja – dokle ćemo snimati ovakve i slične filmove i šta to govori o našem društvu?

U trenutku gledanja "Lost Contry“ u Srbiji se dešavaju najmasovniji protesti studenata još od 1996. Studenti su ponovo nezadovoljni, ponovo su ustali i u akciji "Zastani, Srbijo“ traže političku odgovornost za tragediju koja je pogodila Novi Sad 1. novembra, zbog koje je poginulo 15 ljudi.

Studenti, budućnost ove zemlje, u neku ruku, doživljavaju sudbinu svojih roditelja. Ponovo su na ulicama, ponovo traže razlog da ostanu u ovoj zemlji. Ukoliko ga dobiju, ostaće i svojom pameću će graditi bolju budućnost kako za sebe tako i za sve nas. Ukoliko budu izignorisani, doživeće sudbinu mladih koji od devedesetih neprestano odlaze sa Balkana. Ako se to dogodi, ovoj zemlji će od njih ostati samo još jedna tema za film koji će se snimati za nekih dvadesetak godina. Taj film će biti podsetnik na neko prošlo vreme, pratiće ga atmosfera mraka i govoriće o ko zna kojoj generaciji nezadovoljnih mladih ljudi koji su prošli ovim regionom.

Koliko smo kao društvo u međuvremenu napredovali, najiskreniji odgovor će nam dati želudac, za koji se nadamo da nam neće "igrati“ dok taj film budemo gledali. Ukoliko se ikada snimi, unapred mu želimo da bude što manje gledan. Ne zbog potencijalnog kvaliteta, već zbog toga što se nadamo da mladi tog nekog budućeg vremena neće imati potrebu da se bave prošlim vremenima jer će biti zadovoljni svojim.

Priča o zavisnosti koju Serše Ronan pretvara u remek-delо