Novi roman Fredrika Bakmana: Prijateljstvo kao plašt ljubavi

Fredrik Bakman je dosad napisao pet romana – svi su dobili pohvale kritike i postali međunarodni bestseleri – i jedno delo iz oblasti publicistike. Romani su mu prodati u dvanaest miliona primeraka širom sveta. "Čovek po imenu Uve“ preveden je na četrdeset četiri jezika i nalazi se na petom mestu u Velikoj Britaniji po broju prodatih primeraka u 2016. godini, a 2017. ova priča o dopadljivom džangrizalu slavi godišnjicu kako se nalazi na listi bestselera "Njujork tajmsa“. Švedski film koji je snimljen po ovom romanu nominovan je za Oskara 2017. za najbolji strani film.

Moram da priznam da sam pročitala Bakmanovo prvo i poslednje delo, podjednako njima očarana, prozirući da imaju zajedničku osobinu da se njihovi protagonisti uzdižu iz varvarstva, zlostavljanja, napuštenosti, usamljenosti, očaja, zlobe, praznine i bespomoćnosti uz pomoć govora prijateljstva i ljubavi. Neke Bakmanove reči su teške kao tela džinova, a druge lagane kao paperje.

Radnja romana "Slika s morem“ prati četvoro prijatelja – Joara, Teda, Ali i umetnika Kima – tokom jednog posebnog leta, dvadeset pet godina ranije, kada je nastalo umetničko delo po kojem roman nosi ime, doduše samo u srpskom prevodu. Originalni naslov ovog romana je "Prijatelji“. Prijateljstvo je glavna tema i stvaralačka snaga u ovom delu. Paralelno se u sadašnjosti odvija priča o devojčici iz hraniteljske porodice, domova za nezbrinutu decu, zlostavljanoj i preživeloj takođe zbog jedne, ali vredne prijateljice, koju je uoči prvih događaja u romanu zauvek izgubila. Ipak, Luiza, neposredno pre svog punoletstva, dobija poklon od svoje sudbine jer roditelje, zaštitnike i prijatelje više nema, da postane deo sveta nastao kad i prva slika čuvenog umetnika K. Jata, čiji pseudonim nije ništa drugo do akronim stvoren od imena prijatelja, koji se ne nalaze samo na slici, već i omogućavaju njeno postojanje i stvaranje prvoklasnog umetnika.

Šta se događalo nakon što je pre 25 godina slika nastala? Šta sa slikom, šta sa prijateljima? Jer adolescenti, sa četrnaest i petnaest godina, koji se poznaju gotovo ceo život, ceo dan provode zajedno i predstavljaju najvažniju porodicu, u kojoj je podrška stoprocentna i zarad koje se podnose nezamislive žrtve. Ovo je porodica broj jedan, dok je ona, stečena rođenjem, sporedna, drugorazredna.

Luiza putuje vozom u daleki primorski grad gde je čuvena slika nastala, razotkrivajući slojeve istine, ponekad čak i nevoljno jer su događaji i sećanja ispunjeni više patnjom i gubicima nego radošću.

Takođe, tinejdžerka razotkriva univerzalnost ljudskih veza i moć prijateljstava iz mladosti koji oblikuju našu budućnost. I baš kao što umetnik o svom odsustvu na čuvenoj slici kaže: "Ja sam svuda oko vas.“ On je taj plašt ljubavi koji ih nevidljivo obavija i prožima. On je njihovo ogledalo. Leptirići i lobanje, ljubav i suze, so i šećer, ekstaza i patnja.

Jer kredo svakog prijateljstva je vera u prijatelja, vera koja prevazilazi stvarnost, ignoriše je ako je nemoćna, gradeći novu, kao od šale.

Prijatelji su naša jedra, snaga i štit, setimo se onoga što smo u životnim brodolomima zaboravili.

Ovo je putovanje u dva pravca, u dubine sopstvene duše i u mesta u kojima smo ostavili, kao artefakte u muzejima, svoje davne prijatelje.