Grad iz kog nema izlaza. Ni za gledaoce

Postoje serije koje vas drže zato što znaju kuda idu. I postoje serije koje vas drže zato što stalno glume da znaju kuda idu. From je, barem u početku, izgledao kao da pripada prvoj grupi. Mali američki gradić iz kog niko ne može da izađe, put koji se vraća sam na sebe, ljudi koji se bude u noćnoj mori bez mape, bez pravila i bez objašnjenja, a iz šume, čim padne mrak, dolaze nasmejana čudovišta sa licima komšija iz pakla.

To je bila sjajna početna pozicija. Dovoljno jednostavna da se odmah razume, dovoljno misteriozna da otvori hiljadu pitanja. Zašto su baš ti ljudi završili tu? Šta je grad? Ko ga kontroliše? Jesu li mrtvi? Jesu li kažnjeni? Da li ih neko posmatra? Da li je sve eksperiment, čistilište, ukleta dimenzija, ili samo još jedna velika televizijska prevara sa mnogo simbola i malo odgovora?

U prvoj sezoni to nije smetalo. Naprotiv. Tada je From imao ono što dobra horor serija mora da ima: atmosferu. Nije morao sve da objasni jer je umeo da uplaši. Nije morao da reši svaku zagonetku jer je imao osećaj opasnosti. Noć je zaista delovala kao neprijatelj. Kuće su izgledale kao zamke. Šuma nije bila pejzaž nego pretnja. A Harold Perineu, kao šerif Bojd Stivens, bio je idealno lice čoveka koji pokušava da uvede red u svet u kom red više ne postoji.

Ali onda je počelo ono što se često dogodi serijama koje žive od misterije. Umesto da odgovori postanu dublji, pitanja su počela da se množe. Umesto da se priča širi, počela je da kruži. Svaka nova epizoda donese novi znak, novu halucinaciju, novu viziju, novu čudnu rečenicu, novi tunel, novo drvo, novu mapu, novo dete, novog glasnika i novi klifhenger. I sve to deluje kao pomeranje, ali često je samo elegantno tapkanje u mestu.

Najveći problem Froma danas nije to što je spor. Sporost može biti odlična ako iza nje stoji napetost. Problem je što serija sve češće deluje kao da produžava agoniju sopstvene ideje. Likovi stalno dolaze do ivice nekog otkrića pa se onda nešto desi, neko zaćuti, neko poludi, neko nestane, neko se probudi u novoj simboličkoj noćnoj mori, a publika ostane tamo gde je bila pre tri epizode. To nije misterija. To je odloženo plaćanje računa.

I tu poređenje sa Lostom postaje neizbežno. Ne samo zato što je Harold Perineu i tamo bio važan deo priče, nego zato što je From očigledno dete iste televizijske škole: zatvorena zajednica, neobjašnjiva pravila, grupa stranaca, šuma puna tajni, simboli koji se ponavljaju, ljudi koji možda nisu slučajno tu, osećaj da svako pitanje vodi u tri nova pitanja. Razlika je u tome što je Lost, čak i kad je varao, imao širinu avanture. Imao je ostrvo, flešbekove, mitologiju, humor, tragediju, romansu, ludilo i taj osećaj da gledamo nešto veliko. From je mnogo skučeniji. Njegova klaustrofobija bila je prednost, ali sada sve češće postaje dramaturški zatvor.

Najpoštenije je reći: serija i dalje ima kvalitete. Atmosfera nije nestala. Pojedine scene i dalje znaju da budu neprijatne na dobar način. Bojd je i dalje lik zbog kog se ostaje uz ekran. Viktor, Tabita, Džejd i Dona nose dovoljno trauma, krivice i ludila da održe psihološku težinu priče. A sama ideja grada iz kog nema izlaza i dalje je jača od mnogih skupo upakovanih streaming naslova koji nemaju ni toliko.

Zato je razočaranje veće. Jer From nije loša serija koja nikad nije obećavala. To je serija koja je obećala mnogo. U najboljem izdanju, ona je jeziva bajka za odrasle, spoj Zone sumraka, Silent Hill-a i Losta. U slabijem izdanju, ona je sastanak scenarista koji su na tabli napisali „još misterije“ i zaboravili da dopišu „još smisla“.

Četvrta sezona, prema onome što je do sada prikazano, pokušava da promeni ritam i dublje uđe u psihološko stanje likova. Kritičari joj to uglavnom priznaju. Serija je i dalje dobro ocenjena, a deo publike je brani upravo tvrdnjom da ovakva priča ne sme prebrzo da otkrije karte. To je tačno ‒ do neke granice. Ali granica postoji. Kada publika četiri sezone sedi u istom ukletom gradu, sluša ista upozorenja, gleda iste panične sastanke i čeka da neko konačno poveže tačke, onda više nije nestrpljiva. Samo traži da joj serija vrati poverenje.

Posebno je nezgodno što je From sada već dovoljno daleko od početka da više ne može da se krije iza atmosfere. Prva sezona sme da pita. Druga sme da komplikuje. Treća mora da počne da usmerava. Četvrta već mora da pokazuje da iza svega postoji plan. Ako se i tada uglavnom dobija još šapata, još simbola i još „videćete kasnije“, onda se prirodno javlja sumnja: da li nas zaista vode ka odgovoru ili samo kroz još jedan televizijski lavirint koji se gradi dok kroz njega prolazimo?

Dobra vest je što serija, po svemu sudeći, neće trajati beskonačno. Obnovljena je za petu i finalnu sezonu, što znači da autori imaju priliku da završe priču, zatvore krug i dokažu da su sve ove mrvice zaista vodile do hleba, a ne do prazne šume. Loša vest je što je poverenje jednom već ozbiljno načeto. Publika danas mnogo teže oprašta serijama koje prodaju misteriju bez isplate. Posle Losta, Westworld-a, 1899 i gomile sličnih pokušaja, gledalac više ne želi samo zagonetku. Želi dokaz da zagonetka ima rešenje.

Zato From trenutno stoji na nezgodnom mestu. Previše je dobra da bi se lako odbacila, ali sve napornija da bi se bez rezerve preporučila. Gledate je jer želite da znate šta se dešava, ali sve češće imate osećaj da serija to koristi protiv vas. Kao da vas ne nagrađuje zato što ste ostali, nego vas kažnjava novom rundom čekanja.

Možda je to i najtačniji opis njenog sveta. Grad u seriji zarobljava ljude fizički. Serija zarobljava gledaoce narativno. Svi traže izlaz, svi vide znakove, svi veruju da postoji neko pravilo koje će ih spasti. A onda dođe nova epizoda i pokaže da je put opet napravio krug.

From još može da se izvuče. Ima atmosferu, ima glumce, ima jezgro misterije koje nije potrošeno. Ali više nema luksuz da bude samo zanimljivo čudna. Ako želi da ostane upamćena kao velika horor misterija, moraće uskoro da prestane da podiže maglu i počne da pokazuje šta je iza nje. U suprotnom, završiće kao serija koju smo gledali ne zato što je bila sve bolja, nego zato što smo već predugo čekali da nam objasni zašto smo uopšte gledali.