I ode pe­snik u ćor­ku...

Re­ci­to­vao je pe­snik svo­je ili tu­đe sti­ho­ve. Pe­snik je ma­li i mo­ra da po­di­že ru­ke, da bi

iz­gle­dao vi­ši. Vi­če. Ori se ka­fa­na, a kel­ne­ri, sa me­tla­ma, uda­ra­ju na pe­sni­ka. Pi­ja­ni šo­fe­ri apla­u­di­ra­ju, ali se ne zna ko­me. Pe­sni­ku ili ko­no­ba­ri­ma.

Šan­ke­ri­ca, sit­na že­na, ptič­jeg, pre­pe­če­nog li­ca, zo­ve mu­ri­ju:

"Ov­de je­dan re­ci­tu­je.“

"Pa šta re­ci­tu­ju?“

"Ve­ro­vat­no ne­što pro­tiv Ti­ta.“

Ubr­zo sti­go­še Ti­to­vi per­ja­ni­ci, ma­ri­com.

Ako je Šan­ke­ri­ca ču­la, ču­li su i osta­li. I ode pe­snik u ćor­ku. Pe­snik je bio bez do­ku­me­na­ta. Imao je samo knji­gu sa svojom sli­kom. Zbog to­ga je od­mah upu­ćen u za­tvor u Pa­din­skoj ske­li, me­sec da­na da či­sti pa­pri­ke.

Ta­ko je ne­kad bi­lo.

Po­li­ci­ja je no­si­la ne­što ma­nje pen­dre­ke, one Ti­to­ve, ali ni­su se šte­de­li.

Ta­ko je bi­lo do de­ve­de­se­te.

Po­sle je do­šlo vre­me la­ja­nja.

Na sre­ću svih nas.

E, pa sad ne­ki ža­le za Ti­to­vim vre­me­nom. Ako si bio član par­ti­je, mo­gao si da ra­ču­naš da je per­spek­ti­va pred to­bom. Do­ži­vot­ni po­sao, so­ci­jal­na za­šti­ta, stan…

Sad to­ga ne­ma, od­no­sno ima to isto ali ma­lo dru­ga­či­je.

Mo­raš sam da iza­be­reš ne­ku stran­ku. Po mo­guć­no­sti, da se po­klo­pi sa od­go­va­ra­ju­ćim mi­ni­strom. On­da mo­žeš oče­ki­va­ti da ti ne­ko po­mog­ne. To ti je sud­bi­na. A što se ti­če stra­nač­ke di­sci­pli­ne, e, tu se zah­te­va to­tal­na po­slu­šnost.

Pe­sni­ci vi­še ne re­ci­tu­ju po ka­fa­na­ma.

Ne­ki su umr­li, ne­ki se po­vu­kli u pro­vin­ci­ju, obo­le­li, pi­će osta­vi­li.

Ni­ko vi­še ne re­ci­tu­je po ka­fa­na­ma.

A ni ka­fa­na ne­ma, osim po pred­gra­đi­ma.

Se­ćam se prog­no­ze jed­ne ba­be u Bje­lo­pa­vli­ći­ma:

 "Đe ćeš ćer­ko?“

"Idem da ru­šim fo­te­lja­še!“

"Idi, idi, a šta mi­sliš da će ti ovi na tru­pi­ne sje­đet.“

Ali, ni ne­sret­na ba­ba ni­je mo­gla, ma­da ju­ro­di­va, da na­slu­ti ka­ko će se po u pet-šest fo­te­lja je­dan uva­lji­vat.

Jed­no mi je žao: umre­ću že­ljan gla­va­ro­va­nja.

Ka­ko se na Bal­ka­nu pra­vi ka­ri­je­ra, da­nas?

Ula­skom u ne­ku od stra­nih oba­ve­štaj­nih slu­žbi. Iako ka­žu da su sva me­sta odav­no za­u­ze­ta.

Bek­stvom pre­ko vo­de.

Že­nid­bom iz ne­ke od vla­da­ju­ćih ku­ća.

Ili ti je otac pu­kov­nik. Za­što ne ge­ne­ral­ski si­no­vi, ne­go pu­kov­nič­ki, la­ko je raz­u­me­ti. Mo­ra­ju da nad­ma­še oče­ve.

Sve smo to već vi­de­li. Gle­da­mo ka­ko umi­ru ma­li lo­ka­li, ka­ko ne­sta­ju bo­em­ska svra­ti­šta iz cen­tra gra­da.

Sve se oko nas me­nja i la­ga­no nas vo­de ka Evro­pi. Samo oni se ne menjaju. Misle da je njihovo zaboravljeno. Boris Tadić obilazi kafane i sve ubeđuje da je nekad bio predsednik Srbije. Samo mu niko ne veruje.

Koliki li je reket morao da plati nesretni Đilas da ga ne bi uhapsili. Pedeset posto. Sedamdeset.

Isto­ri­ja ra­to­va­nja je pro­me­nje­na kad su dvo­ji­ca Je­vre­ja po­če­li da da­ju kre­di­te za voj­sku.

Sve ko da ne­će. I na sve stra­ne ni­ču ban­ke.

Isto­ri­ja ban­kar­skog si­ste­ma je di­rekt­no po­ve­za­na sa ra­tom. Ka­da pri­sta­je­mo na ka­ma­te od dva­de­set po­sto me­seč­no. Pa kad kom­ši­ja na­ba­vi oruž­je i kre­ne na nas. I kad još. Kad ti iz­go­ri ku­ća i do­la­zi te­ška zi­ma.