INTERVJU ALEKSANDAR ZOGRAF: Nekad smo mogli priuštiti nešto idealizma

INTERVJU ALEKSANDAR ZOGRAF: Nekad smo mogli priuštiti nešto idealizma


Strip je niz naracijom povezanih prizora. Naziv potiče od američkog izraza “Comic Strip”, što doslovno znači “komična traka”. Iako je u početku bio samo dodatna zabavna strana u novinama, s vremenom se izborio za status devete umetnosti. Na ovdašnjim prostorima strip je bio omiljeno štivo mladih od sedam do sedamdeset sedam godina, a danas opstaje zahvaljujući malobrojnim zaljubljenicima. Među onima koji ga se ne odriču je i Aleksandar Zograf. Ne smeta mu što ga više poznaju ljubitelji stripa u svetu nego kod nas, jer, kako kaže, u našim sredinama još ima radoznalog sveta.

Šta se dogodilo sa stripom u Srbiji? Zašto je zamrlo interesovanje, naši strip crtači su veoma uspešni u inostranstvu.

“Odgovor nije jednostavan. Svuda na svetu su štampani mediji u krizi, a trenutno ne postoji nekakva platforma koja bi omogućila da medij poput stripa zaživi na neki drugi način. Međutim, ja mogu da kažem da moje aktivnosti ne samo da nisu smanjene, crtam, izlažem, objavljujem više nego ikada. U nekim zemljama, kao što je Francuska na primer, strip je viđen kao deo savremene kulture, možda bi trebalo da se ugledamo na uspešna iskustva. U Srbiji, i u okruženju, još postoji dobar broj strip festivala, i takve manifestacije okupljaju publiku i stvaraoce stripa. U Pančevu, Nova festival je godišnje okupljanje gde možete da sretnete domaće i inostrane autore, a ovog oktobra gosti su Tjeri Gitar i Mirjana Mišlov, koji su dugo prisutni na nezavisnoj sceni, ali je Gitar objavljivao i u visoko referentnim publikacijama kao što su „Liberation” i “New Yorker”. Svoj rad predstaviće i Harukiči, autor koji pokušava da u zemlji bogate strip produkcije, kao što je Japan, predstavi neke nove ideje.”

Vas je zapravo otkrilo američko tržište, objavljivali ste u mnogim zemljama čak i više nego u Srbiji. Da li je u inostranstvu ipak bolja publika?

“Svuda ima dobre publike, ili ako hoćete – pažljivih čitalaca. Ja sam tokom svih ovih godina imao utisak da u svim sredinama srećem uglavnom neka pristojna ljudska bića. Igrom slučaja, desilo se da sam započeo tako što sam objavljivao stripove najpre u američkim časopisima, a zatim se pojavilo nekoliko samostalnih naslova za izdavačku kuću “Fantagraphics Books”, međutim svejedno sam brzo uspostavio kontakt i sa izdavačima u Italiji i Francuskoj, i drugim evropskim zemljama. Ipak, mislim da je neophodno da posvetim posebnu pažnju domaćem čitaocu, svejedno što su ovde tiraži mali, i što ljudi imaju preča posla. U našim malim sredinama ima još radoznalog sveta, ja znam njihove radosti i probleme, zato imam utisak da ih posmatram pravo u oči kada kreiram te strip storije…”

Kakav je doživljaj kada se vratite u Pančevo? Kako Vam odavde sve to izgleda? Koliko smo blizu ili daleko od dešavanja na svetskoj kulturnoj sceni kada govorimo o stripu?

“Kada se vratite sa puta u neku efikasno ustrojenu državu, Srbija deluje prilično… zarđalo. S druge strane, ovo je sredina koja poseduje sasvim solidnu tradiciju kada je strip u pitanju. Nikada neću prestati da navodim primer strip produkcije tridesetih godina, kada je u Beogradu izniklo par desetina strip crtača, pravo niotkuda, i kada je stripove objavljivala kako ilustrovana štampa, tako i ozbiljni listovi kao “Politika” i “Vreme”. Problem ove sredine je što se sa nedovoljno usredsređenosti bavi vlastitim nasleđem – ali to nije nepremostiva prepreka, to je nešto što se može izmeniti svesnim trudom. Mene pre svega zanima autorski izraz, i verujem da je autorski strip uvek otvoren za nove načine, iznalaženje drugačijih i zabavnih rešenja. Verujem da je kreativno izražavanje, pa ako hoćete i crtanje stripova, nešto veoma uzbudljivo. Ja se odlično zabavljam dok istražujem nove teme, i dok ih uobličavam u priče u slikama.”

Predsednik Makron je za vreme posete Beogradu razgovarao i sa Vama. Šta ga je zanimalo?

“Nisam kompetentan da komentarišem njegovu politiku, ali je francuski predsednik delovao veoma iskreno, nije insistirao na formalnostima niti postavljao uopštena pitanja, i – što je bilo naročito zanimljivo – nije bagatelisao nekakvim neutemeljenim obećanjima. Njegova ideja je bila da razgovara sa ljudima sa ovdašnje kulturne scene, na osnovu čega nije teško da dođete do zaključka da Francuska smatra kulturu i umetnost kao suštastvene delatnosti, a ne kao nešto usputno. Sve u svemu, mi se nismo sreli kako bismo smo uzvratili komplimente, već je to bio pokušaj da francuska strana pojmi ovdašnju situaciju, i da iznađe načine za konkretnu saradnju i pomoć.”

U njegovoj pratnji je bio i Vaš kolega koji je poreklom iz Srbije, o kome je reč?

“Enki Bilal je jedan od najpoznatijih evropskih strip autora, koji je takođe ostvario značajnu karijeru i kao filmski režiser. S obzirom na to da je rođen i detinjstvo proveo u Beogradu, bilo je sjajno da se i on našao u francuskoj delegaciji, čime je sve dobilo na nekonvencionalnosti.”

Šta praktično znači dogovor o boljoj saradnji za naše umetnike?

“Grad Pančevo će razmeniti rezidencijalne programe sa gradom Angulemom, gde se odvija najznačajniji svetski festival stripa. Time će naši autori doći u priliku da borave i stvaraju u Angulemu u vreme festivala, dok ćemo u Pančevu imati priliku da se sretnemo sa francuskim autorima, koji će tu provesti mesec dana, predstaviti svoj rad i živeti sa nama, možda saznati nešto o ovdašnjoj sceni.”

16

Vaši najpoznatiji likovi su iz naše istorije, otkud to kad je većini Vaših kolega inspiracija neka naučna fantastika?

“Volim da istražujem ono što bi bila periferna istorija – tačnije, kako se jedna epoha prelama kroz živote običnih ljudi. Dakle, zanimaju me životne priče, ono što je preživljeno i što ima težinu stvarnosti. Stripovi koje redovno objavljujem u listu “Vreme” često se bave ilustrovanjem materijala iz dvadesetih i tridesetih godina, ali ponekad su to i strip reportaže sa mojih putovanja.”

Da li ste jednu od ideju za strip dobili kada ste kupili neki stari rukopis na buvljaku? Kako se uopšte rađaju ideje kad je reč o stripu? Šta Vas inspiriše?

“Često teme za svoje stripove pronalazim na buvljim pijacama. Ponekad to bude zapis nekog deteta, a naleteo sam i na prava istorijska svedočanstva na kojima bi mi pozavideo i neki ozbiljan muzej. Ali ideje pronalazim i u ljudskim sudbinama, kao što je tragična sudbina jevrejsko-mađarskog pesnika Mikloša Radnotija, koji je bio prisilni radnik u borskim rudnicima, koje su nacisti pretvorili u radne logore u vreme okupacije. Poezija koju je pisao pod tim okolnostima pronađena je u masovnoj grobnici… Nedavno se, u izdanju Narodne biblioteke iz Bora, pojavio zbornik nazvan “Borske beležnice”, u kojem je pored 14 stranica mog stripa objavljen i esej Zorana Paunovića, kao i reizdanje Radnotijeve poezije, koju je maestralno preveo Danilo Kiš.”

Kakve stripove Vi čitate?

“Volim američki novinski strip s početka dvadesetog veka. Zahvaljujući internet arhivama, puno toga možete da otkrijete.”

Na čemu sad radite?

“Upravo sam završio rad na stripu koji će biti objavljen uz CD italijanskog benda “Jet Set Roger”. Takođe, pripremam novu zbirku stripova na temu Drugog svetskog rata za jednog austrijskog izdavača.”

 

Nema više ni roka

Koliko čovek treba da voli svoju profesiju da bi promenio i ime? Kako je do toga došlo, jer Vi ste u stvari Saša Rakezić?

“Bila je to samo dečačka igrarija – u nekom momentu sam došao na ideju da smislim pseudonim, inače sam pre toga već pisao i objavljivao novinske članke – moglo bi se reći da sam započeo kao rok kritičar, koji je pisao uglavnom o avangardnoj varijanti popularne muzike. Strip je došao tek nakon toga, inače, rok novinarstvo je u međuvremenu gotovo potpuno nestalo, i kod nas i u svetu. Nisam još bio punoletan kada sam objavljivao članke u “Džuboksu”, to je bio magazin koji je imao široku publiku, iako njihov pristup nije bio sasvim populistički, čak su davali prostor nekom klincu iz Pančeva koji je uobražavao i mudrovao. Sve u svemu, bilo je to zaista uzbudljivo vreme, mogli ste da priuštite nešto idealizma.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar