INTERVJU, DARA DŽOKIĆ - TIRKE I JA

Priču sa Darom Džokić, velikom glumicom, počinjemo opštim mestom, pitanjem šta to tera ostvarenu umetnicu da trči svaki dan od probe do predstave i nazad. Kaže: „Bilo bi opšte mesto da kažem da volim taj posao. Nije to suština. Mislim da je suština u nekakvoj disciplini. Mi pripadamo toj generaciji koja je naučena na disciplinu. Ove generacije danas to nemaju. Disciplina prema sebi je velika vrlina, umeće. Verujem da odatle potiču mnoge stvari, ne samo to kako se obrazujete kao čovek nego i neke druge stvari. To uradiš časno i čestito do kraja, najbolje što možeš. To je tvoj posao, za to primaš platu. To je odgovor na vaše pitanje. To što volim ovaj posao, to je primarno. Zapravo, to neko ustrojstvo u disciplini me tera da izdržim. To je puni odgovor."

Vi ste radili ovaj posao u velikoj Jugoslaviji, radite ga i u suženoj Srbiji.
-Tada sam bila mlada. Jesam, radila sam i na širem prostoru. Razlike se u svemu osećaju. Najpre, živeli smo u društvu koje apsolutno nisam spremna da glorifikujem. Znamo šta je bio komunizam, pa posle socijalizam, ali znao se neki red. Znalo se kako treba da se ponaša, kako se živi u gradu, kako se živi na selu, šta se pušta na televiziji, šta se sluša, šta je moralno, šta je pristojno, šta nije pristojno. Mi živimo u dobu gde ne postoji taj red, kad mladi ljudi, velika većina, dugo žive s poremećenim vrednostima.
Ne znam, kad bi danas otvorili raspravu na temu šta je to vrlina, ne znam da li bi mladi znali da odgovore, da nabroje šta su to vrline ljudske. Užasavam se te pomisli. Zato što smo mi vaspitavani na vrlinama i mislim da svaki čovek, svako dete, treba na tome da se vaspitava. Evo, na primer, pojam skromnosti. Mi smo odgajani na tome da je to vrlina, da je to deo tvoje otmenosti, identiteta, da se trudiš da budeš najbolji što možeš, a onda će te neko drugi pohvaliti i nagraditi. To danas ne postoji. To je danas mana, ljudski porok.

Pozorišta su i dalje puna?
-Pozorišta su žilava zato što mi koji radimo u pozorištima, na repertoaru koji smo odgovorno uzeli pod svoje, čuvamo ta pozorišta. Postoji tendencija da i to smeta jer to je skupa stvar. Ozbiljne države neguju svoja pozorišta i ulažu u njih. To mora da se dotira. To je tako osmišljeno. Pozorište ne može na tržište. Postoje neke stvari koje mogu da idu na tržište, a pozorište tu trku ne može da dobije. Dakle, mora biti dotirano. Pojavljuje se mišljenje da to i nije obavezno, da -eto -može da se dotira nacionalno pozorište, a ova druga pozorišta će morati da se snalaze sama. To je dosta opasno, ali da ne pričamo unapred. Mi koji radimo u pozorištu čuvamo teatar i znamo da je to nešto što se jako teško gradi, teško se prave i kuća i repertoar.

Šta je budućnost filma, pozorišta? I televizija je ušla u taj prostor.
-Pa pozorište i film su žilavi, na svu sreću. O televiziji da ne govorim, to je posebna priča.

Tržište je napravilo televiziju?
-Naravno. Ja ne znam čemu taj REM služi. Čemu on služi? Ja odjedanput vidim sebe iznutra, kako se rađa u meni neki cenzor. Poželim doba cenzure, što je jezivo, naravno. To je druga krajnost, ali došlo je do toga da se svakodnevno na nas izlivaju najgori sadržaji, „jer to tržište traži". Odvratno!
Pozorište i naročito film su žilavi. Ostaće na toj potrebi autora, potrebi reditelja, pisaca, glumaca, da nešto vrte. I mladi glumci sad iznalaze najraznija rešenja pa prave predstave u hotelu, u stanu. Ima divna predstava u Šafarikovoj. Fantastično! U stanu! Ima još jedna predstava u raznim prostorima. To niko ne može da im oduzme.

Pozorište je izgubilo komunikaciju sa stvarnošću. Govorimo o suštini antičke drame, gde su glumci i pisci ubacivali pasaže, sekvence, žaoke koje su komunicirale sa savremenom stvarnošću. Danas toga nema?
-Interesantno pitanje. Umetnik po svojoj vokaciji mora da bude po strani. Ne sme da se opredeljuje dnevnopolitički. Ali kad su društva slobodna, zaista slobodna, onda se lakše porađaju takve stvari, lakše tome pisci priđu, brži su, kreativniji, brže osvetle neki problem... To je zanimljivo pitanje, naiđu neka vremena kad svi zaćute. Pisci, glumci...

Kao što je to radio Zoki Radmilović?
-Dobro, on je kao glumac to radio maestralno. Ali uz Duška Kovačevića, koji je suvi genije, Zoranu je bilo lakše. A desila se i jedna zanimljiva stvar: „Lako je kritikovati njihovo, ajd sad naše opali". Ima i u tome nešto. Kad je društvo slobodno, kad vlada jedna relaksirana atmosfera, kad nema tih društvenih napetosti, onda je sve lakše. I umetnici se u tom smislu oslobađaju, sve je nekako vrcavije, duhovitije...

Rekli ste jednom prilikom da je Vaš pozorišni otac bio Ljubivoje -Muci Draškić?
-Presudno. Došla sam u Atelje na velika vrata. Mira Trailović me je pozvala. Došla sam iz „Buhe". Ali kako me je pozvala, nešto nisam ja tu odmah zaigrala. A jako me je volela. Pozove me nekom prilikom i kaže, ja sam ljuta na tebe. Zašto, gospođo? Mi smo svi nju zvali gospođo iako je tada bilo ono drugarice i drugovi. „Ti uopšte nisi ambiciozna, ja sam tebe dovela ovde, a ti ništa ne igraš." Kažem, to ne zavisi od mene. „Molim te, pa ja sam očekivala da ćeš ti nogom otvarati ova vrata i da ćeš samo pitati šta ćeš igrati." Rekoh, ja to nikada ne bih uradila. Ona se šalila sa mnom. Ja sam se tada i udala i dete rodila, napravila malu pauzu. Zapravo, prve velike uloge dao mi je Muci Draškić, koji ju je posle nasledio, postao upravnik. I od njega sam, posle profesora Minje Dedića sa akademije, najviše naučila.

Kada ste prvi put morali ozbiljno da gradite svoj glumački karakter?
-Teško je to reći. Sve u stvari tražiš u sebi. Svaku ulogu vadiš iz sebe. Na primer, igraš Mariju Stjuart. To je toliko daleko, istorijska ličnost, da na kraju to radiš iz sebe, onako kako bi ti to kad bi bio u datoj poziciji. Ili ne znam, opet nešto drastično, Milica iz „Odumiranja". To sam igrala i u pozorištu i na filmu, pa sam dobila i Sterijinu nagradu. To je to neprestano traganje u sebi, gde tražiš sećanja, nešto što si video i doživeo. Svaki glumac je u tome drugačiji. Ja sam se trudila i uspevala da uživam u tome.

Igrate u Ateljeu u predstavi „Jesen u okrugu Osejdž"?
-Važna mi je ta uloga. Velika, važna, teška. Velika uloga, strašno teška, na koju sam ponosna stvarno. Onako jedna fijuknuta žena, ali to baš volim da igram i to mi je jedna od najboljih uloga. A „Sveti Georgije", Duško Kovačević. Ja sad igram tetku u ovoj drugoj postavci. To je nekad igrala Mira Banjac. To je legendarna predstava Mucija Draškića koju smo igrali pre dvadeset godina. Ja sam igrala Katarinu, Dragan Nikolić je bio Đorđe, i to je bila velika predstava. Onda se setio Brstina da obnovimo predstavu u istoj režiji, da ne diramo ništa, samo da bude potpuno nova postavka. Ja sad igram tetku. Prosto kao neki omaž. To mi je isto jedna od važnijih uloga. „Aždaha" je ipak -uz dužno poštovanje, Duško je veliki pisac -najbolji tekst. To je najveći tekst, pored Simovićevih dramskih dela.

Igrali ste i u kultnoj seriji „Povratak otpisanih".
-To je moj početak. To mi je prvo snimanje. Tu sam igrala samo jednu epizodicu.

Tu su Vas ubili na kraju epizode?
-Ubili, da, ali je bila jako zapažena epizoda. Jedna jedina. Kad su me zvali, bila sam studentkinja. To su prvi koraci moji. To je lepo na filmu, što ostane taj trag. Pozorište ostavlja samo fotografije i neki zapis.

Igrali ste u filmu „Azra". Kakvo je Vaše sećanje na Sarajevo?
-Posle rata sam samo jednom otišla, nekim poslom. Nisam odlazila tamo. To je drugi grad, nema veze sa onim Sarajevom. To tvrde i same Sarajlije. Imala sam lepo iskustvo tad kad sam snimala.

Kako ste uz Tirketa rasli kao glumica, budući da je on bio čovek i pozorišta i filma?
-Sreća je odredila i mi smo se našli, to je srećan spoj. Ja sam tako vaspitavana, uvek sam bila slobodoumna, nisam dozvolila da me iko guši. Mislila sam čak u jednom trenutku svoje mladosti da neću moći da se udam za nekoga da me davi, da me guši. Hirovita sam bila. Sreli smo se. Dobro, to što smo se voleli, i drugi ljudi se vole pa to ipak ne uspe. Po karakteru smo bili veoma različiti. On je bio stariji od mene, već je imao izgrađene navike i svoj život. Meni na pamet nije padalo da menjam njegove navike. On se meni sviđao takav kakav je. Nisam htela da ga teram u svoje šeme. On je takođe voleo tu moju prirodu i taj moj posao. Stalno mi je davao podršku. Kad kažem da neću da radim, on kaže: „Ne, moraš da radiš!" Kažem, pa kako da ostavim Jovanu, mala je, a on bi odgovorio, ajde beži, idi radi, nas dvoje ćemo sve rešiti! To je mene kupilo za ceo život.

Tirketa su jednom prilikom pitali ide li u pozorište, a on je odgovorio: „Ne idem, tamo živim".
-On mi je bio velika podrška na jedan mudar način. Nikada mi nije ništa savetovao, u smislu radi ovde, ovde nemoj. Čak sam mu to zamerala. Pa daj, pomozi mi, pročitaj tekst pa mi reci... „To je tvoj posao", odgovarao je. Nije se mešao, ali me je stalno podržavao. Bio je iza mene, stalno mi je davao podršku, a puštao me je potpuno da sama odlučujem i to je nezamenljivo. To je nešto što je činilo taj odnos tako čvrstim i tako neraskidivim. Sve smo jedno drugome davali, nismo gušili jedno drugo, i poštovali smo se međusobno.

Vi niste tu vašu privatnost rabili. I Tirke, sve što je napisao na tu temu, sročio je u rečenicu: „Jednog leta jedna Dara Nijagara"?
-U dve reči možda. Nismo ta vrsta para. Pošto ni nas nisu zanimali drugi parovi da bismo ulazili u nečiji živote. Šta vas se tiče, mi smo muž i žena, imamo dete. Dovoljno! Kako njega sad nema više, nažalost, ja se i dalje trudim da maksimalno izbegavam intervjue na tu temu, ali pošto je Đoko prijatelj njegov... Sad, kako ga nema, mogu da poneku reč kažem, ali prosto ne volim da pričam.

Prošlo je devet godina, i dalje osećate tu prazninu?
-Apsolutno. To je zauvek. To ne može da se nadomesti.

Šta je to što Vam nedostaje?
-Tirke je imao jednu neverovatnu energiju, posebnu, kakvu u životu nisam srela. Mi, osim što smo zidali našu kuću i našu ljubav i naš odnos, nismo mi bili usredsređeni samo jedno na drugo. Mi smo celi svet posmatrali zajedno, i to je ono bez čega sam ostala. Prvo što sam ostala bez pola sebe. Ja, na primer, sve što sam radila, pročitam neku knjigu, gledam neki film, istog časa u svojoj glavi paralelno razgovaram s njim. „Vidiš, on ovaj film nije gledao. Šta bi on sad rekao?" Ja sam unutar sebe stalno delila mišljenje sa njim zamišljenim. On je mnogo uticao na mene. Taj njegov pogled na svet, koji sam obožavala... I drugi ljudi su ga voleli zbog toga. Taj pogled je bio širok i ja sam to naučila od njega. I ja sam dosta uticala na njega u nekim stvarima. On to ne bi nikada priznao, ali znam da jesam. Mangupski bi se nasmešio i ćutao, ali znala sam da utičem.

Kako ste se sreli?
-Mi smo se sasvim slučajno upoznali. Neko nas je upoznao. Ja sam za njega znala iz novina i sa TV-a. Upoznali smo se u „Klubu književnika". To je bilo mesto gde smo visili svi. Znala sam ja njega i čitala sam ga i strašno sam ga poštovala, ali tada ga nisam gledala kao muškarca. Međutim, desilo se, odjednom smo se prepoznali i ostali zajedno.

Dok je on radio, Vi ste igrali. On je pisao i knjige. Kako je to funkcionisalo?
-Teško, ali je funkcionisalo. Još dete malo. Sve smo zajedno prošli. I vrtić i osnovnu školu i moje probe i njegovo pisanje. On je pisao u kući. Nije išao na posao, nego je radio u kući. Mi mu smetamo. Tišina dok on piše, ne može da se telefonira. Sve su to neke sitnice, ali u malom stanu. I sve je to deo života. Sve smo mi to hendlovali. Onda ja odem. Jao, kako će, ko će biti s Jovanom. „Ajde beži, ja ću." On je bio jako vešt. On je nju podigao. „Šta ti je, mi možemo sami." On je nju spremao za školu. Usput, on malo piše, malo kuva. Ja sam sve s majstorima obavljala, vozila auto. On nije vozio, ja sam vozila na more, sve po gradu nabavljala.

On nije voleo da ide na more?
-Mrzeo je more, ali je zbog nas išao dok je Jovana bila mala. Žrtvovao se siromah, išao po plažama, po onom kamenju, sve do jednog trenutka kad je rekao: „Ja više ne mogu". Ona je Jovana sama počela da ide na more sa školom, i on je prestao.

Dok je on pisao, da li ste Vi čitali njegove tekstove?
-Bože sačuvaj. On je bio čudak, pisao je rukom. Pa onda u pisaću mašinu, pa pod ruku i u redakciju. Posle kompjuter. Rukom, pa onda u kompjuter, pa šalji. U početku on piše, ja čekam. Daj da pročitam. „Bože, šta ti pada na pamet. Čitaćeš u novinama. To je sam početak." Što, daj mi da pročitam! „Ajde beži, šta ti je, ludo." Kad on ostavi, otkuca, ode da se tušira, ja uzmem i pročitam pa vratim na mesto. I tako jednom ja kažem: dobro ti je ono. „Šta, čitala si?!" Lepo je, sviđa mi se ono što si napisao. Tako sam to mažnjavala. Nije hteo sam da daje, to je bio njegov ritual. Ja sam to kasnije razumela. Voleo je tu svoju tajnu.

On je gledao Vašepredstave?
-Gledao je sve. Ja kažem: „I?" Kaže on, ne priča o predstavi.

Bio je strog?
-Vrlo strog. A ja? Dobro, mora da mu se slegne mišljenje, sutra će. Pitam da li mu se sviđa. „Reci mi nešto!" I sutradan: „Reci!" „Daro, da ti kažem, nemoj nikada više da me pitaš to. Ne mogu ja o tebi da govorim ništa. Ja nisam objektivan kad si ti u pitanju, prema tome, ne mogu." Ja očajna. On je kritičar, druge reže. I ja sam, naravno, brzo ukapirala da je u pravu. Njemu se sve sviđa što ja radim. Ja vidim kad on piše o drugima, a da li mu se ja sviđam ili ne, ne znam. Mi smo se posle razumeli tako u šiframa i više ga nikada nisam pitala. Ovaj glumac, onaj glumac, mene preskoči.

Je l' imao nekada neku kritiku?
-Nikad ništa. Ali zato sam se ja mešala. Ja mu izdvojim iz novina kad mi se nešto baš mnogo dopadne, ali mu kažem: „Šta si, bre, ovo napisao, nemaš pojma." I onda mi bude žao. Imali smo mi to, ja sam znala opušteno da mu sve kažem, i on je umeo da čuje. Sve ćuti, ali vidim da posluša. Proverio me je, video je da umem da čitam, da umem da tumačim.

Jedan naš kolega je rekao veliku rečenicu: „E, sad je umro Tirke, možemo da radimo šta hoćemo". Da li ste Vi osetili tu prazninu koju je on ostavio u novinskoj profesiji?
-Đoko, moram da ti poverim nešto: otkad je on umro, ja više novine ne kupujem. To nije moja odluka, jednostavno ne mogu. Ne mogu, to su emocije. To je bio ritual, mi smo tako živeli, ja odem, kupim kilo novina, sve što ima na štandu. Pošto toga nema, šta sad... To je pripadalo tom delu mog života. Ja sam strastven čitalac novina bila, uz njega, naravno. Mislim da je on, nažalost, oboleo od novina. Sad to deluje malo patetično, ali mnogo se potrošio. Ja sam ga molila: „Ne moraš toliko da radiš, da se nerviraš". Ne.

Ako je za utehu, mnoge mlade kolege i danas ga čitaju, pominju?
-Jeste uteha, njemu bi to značilo, ali ne bi priznao. On jeste bio redak, drugačiji čovek, neobičan. Jedna ličnost koja je stvarno za mlade ljude inspirativna. I ja sam počela da ga čitam kao gimnazijalka. Nisam znala ko je, ali pošto se u mojoj kući NIN čitao tada, tata i mama su ga kupovali, ja sam nailazila na njegove članke i potpuno bila fascinirana. Pisao je drugačije od drugih.

Koreni
Igrate u seriji „Koreni"?
- To je najnoviji serijal, tek treba da se emituje. Već imam tremu kako će to ispasti. Po Ćosiću, „Koreni". To smo radili dva puna meseca, naporno. Teško je bilo, ali imam neka pozitivna očekivanja. Nadam se da će serija biti dobra. To je teška priča.
Kako će publika reagovati?
- Dobra literatura i aktuelna i danas priča o nama. Kako bih rekla, naša je priča. Dešava se u drugo doba, ali je selo naše. Zanimljiv je i taj ljubavni deo. Ima jedan deo politički. Nekako što se tog političkog dela tiče, nismo se makli od tog vremena.
Koga igrate?
- Igram majku Simke, koju tumači Sloboda Mićalović. Ja sam sada u dobi kad igram majke.