INTERVJU, DEJAN ZEČEVIĆ: MNOGIMA JE LEPŠE DA VERUJU U ORVELA I VELIKOG BRATA

INTERVJU, DEJAN ZEČEVIĆ: MNOGIMA JE LEPŠE DA VERUJU U ORVELA I VELIKOG BRATA

Foto: Ekspres/Nemanja Jovanović


Iako se još uvek može reći da je relativno mlad reditelj, angažman Dejana Zečevića je permanentan, a opus impozantan, počev od filma „Paket aranžman”, pa „Dečak iz Junkovca”, preko „Kupi mi Eliota”, „TT sindroma”, „Male noćne muzike”, do „Četvrtog čoveka”, „Neprijatelja”, „Procepa” i najnovijih „Izgrednika”, gde svaki njegov film predstavlja nešto novo u domaćoj kinematografiji, a opet svi znaju karakterističan Zečevićev rukopis. Radio je i brojne TV serije: „Urgentni centar”, „Sinđelići”, „Košarkaši”, „Vojna akademija”, „Čizmaši”. Zečević je poznat po svojim nekonvencionalnim žanrovskim ispadima i zbog toga slovi za nesvakidašnjeg autora, ali i najuposlenijeg. Njegova ostvarenja su na domaćim filmskim festivalima osvojila više od 30 nagrada, a učestvovala su i na brojnim stranim filmskim smotrama.

Da li ste zadovoljni prijemom kod publike na Festu, kako je prošla premijera Vašeg novog filma „Izgrednici”?
-Bilo je odlično s obzirom na to da je film specifičnog stila, izraza i pristupa. Reakcije ljudi su bile veoma dobre. Dobili smo FIPRESCI nagradu domaće kritike, kao i nagradu „Fedeora” međunarodne kritike, a priznanja su dobili i Miladin Čolaković za fotografiju i Đorđe Milosavljević za scenario. Iako priznanja nisu presudna, značajna su utoliko što se o filmu piše, govori, kao i za predstojeću distribuciju, a sve to zajedno privlači publiku da film gleda.

Koliko se „Izgrednici” razlikuju svojom poetikom od svega što ste do sada radili?
-Trudim se da u svakom projektu pronađem nešto novo u stilu i izrazu. Što se tiče rediteljskog pristupa, „Izgrednici” jesu drugačiji, ali kada je reč o poetici suštinskih tema koje me zanimaju, ona je na tragu filmova koji su najintimnije moji. Pod tim mislim na „Neprijatelja” i „Četvrtog čoveka”. Ta moja poetika bi mogla da se primeti iz filma u film jer postoji u sva ta tri moja filma. I kao gledalac volim kada mogu da prepoznam autore i njihov rukopis. Najdraže mi je kada gledalac prepozna moj film, a ne zna unapred da sam ja autor. To je prava stvar i najveći kompliment za mene. Naravno, teško je snimati kod nas samo ono što želiš. Ali se ponekad dogodi da snimim nešto što apsolutno želim, kao što je slučaj sa „Izgrednicima”.

Šta Vas je podstaklo da se bavite baš tom temom?
– Reč je o priči koja se u velikoj meri dešava u samom junaku, a može da se ispolji kroz vizuelna sredstva. Sve u „Izgrednicima” počinje, komplikuje se i razrešava filmskim sredstvima. A ja sam veliki zaljubljenik u pričanje priče pokretnim slikama, montažu i kameru, i sve sam to našao u priči Đorđa Milosavljevića i pre nego što smo napisali scenario. Osvojili su me i ti zanimljivi međuljudski odnosi likova. Onda se rodila ideja da film bude crno-beli i osetio sam da je to moja priča. Volim priče o nama, o svemu što nas okružuje kroz neku posebnu vizuru, i to je ono što me je privuklo „Izgrednicima”.

Da li očekujete da će „Izgrednici” pokrenuti neke reakcije, i da li je takva vrsta aktivizma delotvorna?
– Verujem da umetnost može da postavi dobro pitanje. Ne verujem u direktne odgovore. Voleo bih da ljudi primećuju ta pitanja i da sami pronalaze odgovore. U razgovorima s ljudima sam primetio zanimljive odgovore koje ni ja nisam imao kada smo snimali film. Moji junaci možda nisu u klasičnom smislu pozitivni, sa ishodom koji je artificijalno hepiend. Ali na neki bizaran način oni doživljavaju katarzu na kraju filma, svako nekako dođe do sopstvenog rešenja. Film bi mogao da bude interesantan mladima koji studiraju, sazrevaju i formiraju svoje mišljenje, koji su svesni svega oko sebe, koji se i loše osećaju u svojoj koži, koji osećaju tu bezizlaznost i mrak i u njima i oko njih, i mislim da mogu, nažalost, da se identifikuju sa sadržajem filma i njegovim junacima. Ali i da pronađu neke odgovore.

Šta mislite, kome je teže, mladima koji tek stasavaju ili nama koji smo se već navikli na mrak?
– Mladima je mnogo teže jer oni u velikoj meri nemaju pomoć u tim prvim koracima, ni u sistemu ni u starijima. Često ni porodica ni profesori iz raznih razloga ne mogu da im pomognu. Mi smo već proplivali tu mladost i snašli se na neki način i, nažalost, prilagodili se, odustali od neke velike borbe, pronašli sopstveni mir u krugu porodice, u svom mikrokosmosu. Ali kad si mlad, imaš neku iluziju da možeš da menjaš stvari i onda se uglavnom ređaju razočaranja, pogotovo kod onih koji imaju nekakve ideje da društvo može da se promeni, sistem, politika, realnost, šta god, a u stvari shvataš da si u nekom naučnom eksperimentu iz kojeg ne možeš da se izvučeš, iz tog zatvorenog prostora koji te nekako poput našeg filma samelje i suštinski zarobi. Mladima ni najmanje nije lako.

Mogu li oni nešto da promene?
– Ako neko nešto može da promeni, to su mladi. Ali najveći problem je entropija, koja je zavladala u celom svetu. Imao sam i projekcije filma na festivalu u Čikagu, gde je strana publika prepoznala svoje probleme gledajući „Izgrednike”. Kao da nam se dešava neki usporeni svič-of koji nas polako ali totalno gasi, a mi bombardovani sa svih strana, od medija, televizije i ostalih sadržaja, postajemo omamljeni, umrtvljeni. Sve je postalo instant, sve je već sažvakano, prebrzo dato, ne možeš ni da se trgneš jer ne znaš šta te je snašlo. Najgore od svega mi je što smo srećni što smo eutanazirani, kao da uživamo u tome. Čini mi se, i kada bismo došli u situaciju da nam se pruži mogućnost za nešto, većina nas bi odustala. Zaista počinjemo da verujemo u Orvela i Velikog brata, što je zastrašujuće i veoma tužno.

Šta Vama nedostaje na srpskoj filmskoj sceni?
– Male kinematografije. Imamo mladih autora i zanimljivih filmova i ideja, sve je tu. Jedino nema male kinematografije pošto nema dovoljno sredstava, i to mi najviše nedostaje. Konkretnije, nema kvalitetnih komercijalnih filmova. Oterali smo publiku iz bioskopa. Mahom proizvodimo festivalske filmove, a to su filmovi koji teraju publiku iz bioskopa, i taj primat je zauzela i televizija, koja pušta sadržaj koji je namenjen za zabavu publike, ali na jednom nivou koji nije dovoljno kvalitetan. Kada je reč o festivalskom filmu, nedostaje mi da iznedrimo zrno originalnog stila, koje bi potom bilo plasirano po tim festivalima. Mi se uglavnom naslanjamo na neke uspešne formule istočnoevropskih filmova, rumunskih, ovih, onih, s nešto malo srpskog senzibiliteta, ali i ti filmovi koji su baš uspešni na festivalima nedovoljno su posebni.

„Čizmaši” su vanvremenska serija
Radili ste brojne serije. Po čemu izdvajate „Čizmaše”?
– To mi je bio veliki izazov zbog materijala koji je u osnovi činio roman Dragoslava Mihailovića, u dobroj adaptaciji Đorđa Milosavljevića. Zanimao me je taj istorijski period koji se obrađuje u romanu i seriji. Prvenstveno ti likovi i njihovi odnosi, koji su vrlo intrigantni, potentni i punokrvni. Sve se u toj seriji složilo: rad koji do tada nisam iskusio, taj old skul, bibisijevski pristup, bez preteranih rediteljskih i snimateljskih egzibicija. Sve mi se to jako dopalo i bilo je vrlo kvalitetno i na nivou scenarija, i onda smo se u okvirima produkcionih mogućnosti uhvatili u koštac sa stvaranjem tog sveta, druge epohe, što je bio dodatni izazov. Ta serija može da izgleda kao da je snimljena pre 20 godina ili za tek 20 godina. To je jedan vanvremenski klasični rediteljski pristup i srećan sam što sam u tome učestvovao. A bilo mi je i izuzetno zadovoljstvo da radim s velikanom Aleksandrom Berčekom, koji je u „Čizmašima” ostvario sjajnu ulogu. Voleo bih da je više takvih serija.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    lea

    Dejan Zecevic samo ponavlja klise srpske izopacene kinematografije. Poremeceni um stvara poremecenu umetnost. U Americi ce biti zgrozeni. Ko se nada oskaru? Pa samo neko ko je lud. Koja je razlika izmedju ovog filma i Zadruge?

+ Ostavite komentar