INTERVJU Đorđe Ozbolt : Srpski političari ne poznaju kulturu, zato im i nije važna

London sam izabrao iz ličnih razloga, donekle i praktičnih. Bolje sam ga poznavao nego Pariz, a i jezik je imao presudnu ulogu. U Engleskoj me pitaju odakle sam, nije im baš najjasnije kako se izgovara Đorđe. Ja se prezivam Nedeljković, a Ozbolt je prezime moje bake, koje sam uzeo jer se lakše izgovara na engleskom. Uglavnom su iznenađeni kad kažem da sam iz Srbije. 

Rođen je u Beogradu 1967. godine, ali ga za srpsku prestonicu danas gotovo ništa ne vezuje, osim nekolicine prijatelja iz detinjstva. Slikar i skulptor Đorđe Ozbolt rodni grad je zanavek napustio 1991. godine, kad je njegovu domovinu, tadašnju Jugoslaviju, zahvatio ratni vihor za koji tadašnji student arhitekture nije mogao da nađe smisao i opravdanje.

U potrazi za boljim životom, London se sagovorniku „Ekspresa" nametnuo kao logično rešenje - u gradu na Temzi Ozboltov stariji brat je gradio karijeru arhitekte i tako nastavljao porodičnu tradiciju. Međutim, Đorđe je u Engleskoj postao crna ovca u porodici, nije želeo da dovrši studije arhitekture započete u Beogradu, a crtanje i projektovanje na hameru zamenio je četkicom i slikarskim platnom. I nije pogrešio. Završio je umetnost na Chelsea School of Art, a magistrirao na Kraljevskoj akademiji u Londonu. Danas je jedan od najzapaženijih umetnika srednje generacije na londonskoj sceni, a slike, crteže i skulpture izlaže širom sveta u najvećim umetničkim centrima, od Njujorka do Tokija. Na poziv iz Beograda još uvek čeka.

Umetnici vide svet na svoj način i iz njega izvlače ono što ih interesuje i vraćaju na slikarsko platno kroz neku svoju prizmu. Kako Vi doživljavate slikarstvo?

- Da. Neminovno je prisustvo autora u svakom umetničkom delu. Od minimalizma, figurativne umetnosti, pa do konceptualne umetnosti, umetnik je taj koji svoje iskustvo, razmišljanja, pa i osećanja procesuje i prenosi na samo delo.

U slikarstvu većina umetnika traži svoj stil i pokušava da stvori neku razliku po kojoj bi bili prepoznatljivi. Da li je i Vama kao umetniku to bio imperativ?

- I jeste i nije. Mislim da se stil vremenom neizbežno menja. Čak i kad se trudite da pravite potpuno stilski različite slike, onda sam taj pristup postaje stil. Moje slike su različite uglavnom zbog toga što mislim da se neke stvari bolje prikazuju određenim stilom. Od polazne ideje zavisi način na koji slikam, tj. stil.

U jednom intervjuu rekli ste da ne možete da se fokusirate samo na jedan stil, a kritičari primećuju da ste se u početku formirali pod uticajem nadrealista, zatim da su Đorđo de Kiriko i metafizičko slikarstvo uticali na Vas, kao i da ste bili pod uticajem eklektičnog stila. Ima i onih koji Vaš stil opisuju kao narativnu apstrakciju. Kako biste ga Vi definisali?

- Tačno je da ne mogu da se fokusiram na jedan koherentan stil. Kao što rekoh, moje ideje variraju, tako da se i slike, kao i druge stvari koje radim, menjaju. Takođe, tu je i sam fizički akt slikanja koji se konstantno menja. Kroz upoznavanje same tehnike slikanja i prakse, umetnik se usavršava i samim tim se njegov stil menja. Za mene je jako važan sam proces slikanja i sve greške koje se javljaju tokom tog procesa. Ponekad baš te greške dovedu do zanimljivih rezultata. Ja dozvoljavam greškama da postanu deo slike i tako delimično promene početnu ideju i doprinesu finalnom izgledu dela. Skoro sam pravio skulpturu za izložbu u galeriji „Hauser and Wirth" u Engleskoj. Zbog totalnog nepoznavanja materijala koje sam koristio, skulpture su tokom procesa rada otišle nekim svojim tokom i potpuno se otrgle mojoj kontroli. Rezultati su mi bili mnogo zanimljiviji nego originalna ideja pa sam dozvolio materijalu da diktira pravac. Moja odluka je bila samo kada da stanem i kažem: OK, to je to.

Kako izgleda Vaš susret s praznim slikarskim platnom? Kako nastaje Vaša slika i šta Vas vodi dok slikate?

- Svaka slika je borba s praznim platnom. Bez obzira na ideju, to je borba. Svašta se desi u tom procesu. Promene, dopune... Mnoge slike se potpuno transformišu od početne ideje do krajnjeg rešenja. Ponekad sliku počinjem i bez ideje. Samo nanošenje boja na platno rađa mi neku ideju ili počinje da otkriva neki put...

U analizi savremenog trenutka mnogi ističu kako je slikarstvo mrtvo zbog fotografije, koja je postala umetnost, ali ima mišljenja da je savremena umetnost postala i unosan biznis jer je umetnika više nego ikada ranije, naročito konceptualnih. Kako doživaljavate savremenu umetnost?

- Slikarstvo je proglašavano mrtvim nekoliko puta. Možda je mrtvo, a možda je i vaskrslo. Zaista ne znam... Umetnici još slikaju i mislim da će slikati sve dok misle da na taj način mogu nešto da kažu. Što se tiče konceptualne umetnosti, to je jedan od umetničkih pravaca koji je jednako važan kao i ostali. U umetnosti i umetničkom stvaranju nema hijerarhije. A da je umetnost danas biznis, to govore i cene umetničkih dela i uopšte količina novca koji je vezan za umetnost.

Pariz jeste bio meka za umetnike, ali to vreme je prošlo, sve se menja. Njujork i London su današnji centri umetnosti. Da li zbog broja galerija, muzeja ili novca koji se ulaže u umetnost...

Kritičari primećuju sarkazam i podsmeh na Vašim slikama i skulpturama. Koliko je teško bez upotrebe jezika preneti takvu poruku kroz slikarsko ili skulptorsko delo?

- Moj način izražavanja je kroz umetnost (slike, skulpture...). Ako mislim da je sarkazam potreban u nekoj slici ili skulpturi da bih izrazio svoje mišljenje ili postavio neko pitanje ili komentar, ne libim se da ga koristim. Naravno, taj sarkazam je ponekad uperen i na mene samog kao umetnika. Iako svoj rad ozbiljno shvatam, potrebna mi je doza humora i uživanja u tom radu da bi sve to imalo smisla.

Engleski ili srpski humor, koji je prisutniji u Vašim delima?

- Humor je uvek prisutan u mojim delima, moja generacija je odrasla uz humor. Mislim da je to bila prirodna reakcija na pomalo apsurdne stvari koje su se dešavale oko nas. Takođe, mislim da je humor univerzalan i da se kulturno lako prisvaja. Mislim da se moj srpski humor ne čita kao takav u Engleskoj ili u Japanu, već samo kao humor.

Pariz je oduvek bio meka za umetnike, posebno za jugoslovenske, a vi ste izabrali London.

- Pariz jeste bio meka za umetnike, ali to vreme je prošlo, sve se menja. Njujork i London su današnji centri umetnosti. Da li zbog broja galerija, muzeja ili novca koji se ulaže u umetnost... London sam izabrao iz ličnih razloga, donekle i praktičnih. Bolje sam poznavao London nego Pariz, a i jezik je imao presudnu ulogu u tome. Ali ja sam se prvo doselio u London pa tek onda počeo da studiram umetnost, bavim se slikarstvom i gradim karijeru ovde.

Devedesetih je u Londonu stasala generacija umetnika kojoj pripadaju Demijen Herst, Trejsi Emin, Stiv Mekvin, Sara Lukas, Sem Tejlor Vud, Daglas Gordon koji su doprineli tome da London postane vodeći centar umetnosti. Da li ste upoznali neke od njih i da li su na neki način uticali na Vaš rad?

- Jesu u određenom smislu uticali na mene. Bio sam student u vreme kad je London postao vrlo zanimljiv i značajan na polju umetnosti. Definitivno se osećala neka nova energija. Bilo je mnogo zanimljivih izložbi i mladih umetnika, među kojima su pojedini danas planetarno poznati. Bilo je to uzbudljivo vreme za studiranje. Mnogi autori koje ste nabrojali dolazili su na fakultete i akademije, držali predavanja, govorili o svom radu i vodili radionice sa studentima. Neki su bili zanimljiviji od drugih, ali uglavnom je sve bilo korisno. Nama, studentima umetnosti, to je mnogo značilo, davalo nam je nadu i dodatnu energiju na putu ka profesionalnoj karijeri. Meni su posebno bili intrigantni slikari kao što su Kris Ofili i Gari Hjum jer me je zanimalo kako su izabrali da se bave „zastarelim" ili „irelevantnim" pravcem izražavanja u umetnosti. Braća Čepmen su bili i ostali jako zanimljivi jer su zadržali dosta humora u svojim radovima.

Koliko stvarnost i društveni kontekst utiču na Vaš rad? Vaša slika na kojoj obezglavljena osoba drži nož i svoju glavu u ruci nastala je pod jakim uticajem vesti o zločinima ISIS-a.

- Teško je da se kao umetnik izolujete od stvari koje se dešavaju oko vas. Neke više, a neke manje utiču na vas. Prirodno je da se neki događaji direktno odraze na stvaranje. Ponekad umetnik poželi da reaguje i da da svoj komentar na određeni događaj. Poslednji put kad sam reagovao na aktuelnu stvarnost nastala je instalacija „Hrabri novi svet" za moju poslednju izložbu u Londonu koja traje do sredine maja. Instalacija govori o neizvesnostima koje nas kao ljudski rod očekuju usled globalnih političkih promena, o opštoj neurozi i osećaju nelagodnosti zbog nepoznate i nepredvidljive budućnosti.

Niste religiozni, ali je religiozna ikonografija prisutna u vašim radovima, često slikate razapetog Isusa, ali su prisutni i elementi budizma, hinduizma kojima ste, kako ste rekli u jednom intervjuu, bili i opsednuti na neki način jer ste živeli u Indiji, ali i na Himalajima.

- Indija me je oduvek privlačila. Kada sam bio mlađi, delovala mi je jako egzotično, naročito iz ugla Beograda, gde sam odrastao. Kad sam kasnije počeo redovno da posećujem Indiju, ona je za mene predstavljala određenu vrstu slobode. Mesto dovoljno daleko od meni svega poznatog, mesto gde sam mogao da se isključim. Odjednom sam imao mnogo više vremena za sebe, za razmišljanje, za stvaranje. Sve mi se u Indiji dopadalo: zemlja veličine kontinenta, razne religije i pozitivan odnos prema životu, bez obzira na težinu samog života. Proputovao sam celu Indiju. Uskoro idem na Himalaje da posetim stare prijatelje, trudim se da to činim svake godine. U Indiji sam živeo neko vreme, ali sam se vratio u London da završim postdiplomske studije. Tada sam shvatio da je London ipak mesto u kojem je lakše graditi karijeru umetnika.

Izlagali ste svuda, od Njujorka do Japana, ali ne i u Beogradu. Ovdašnju kulturnu scenu ste okarakterisali kao zatvorenu i rekli ste da bi Vas ovde doživeli kao autsajdera jer ste davno napustili zemlju. Zašto tako razmišljate?

- Odavno sam otišao iz Beograda. Duže živim van Srbije nego što sam u njoj živeo. Studirao sam u Londonu, kratko i u Njujorku, tako da pripadam potpuno drugačijem kontekstu. Ovde sam se formirao kao umetnik. Jedina veza je ta što sam odrastao u Beogradu. Stvarno ne znam dovoljno da bih rekao da li je tamošnja sredina zatvorena ili ne. Mislim da ljudi u Beogradu ne znaju za mene i, nažalost, za sada ne postoji nikakva veza između beogradske scene i mene kao umetnika. Voleo bih da se predstavim domaćoj publici, ali trenutno je to teško izvodljivo zbog obaveza koje imam. A ne znam ni da li uopšte u Srbiji postoji interesovanje za moj rad.

Često izlažete u Japanu. Kako objašnjavate zainteresovanost Japanaca za ono što radite?

- Ne znam zaista. U Japanu sam često izlagao jer sam još na početku karijere ostvario kontakt s galerijom u Tokiju i dobio priliku da se predstavim japanskoj publici. Oni, na moju veliku radost, pokazuju interesovanje za ono što radim. Rado idem u Japan, gde ću u aprilu ponovo izlagati. U Tokiju ću predstaviti slike i skulpture koje su nastavak stvaralačkog procesa koji sam počeo s poslednje dve izložbe u Engleskoj. U isto vreme biće otvorena moja samostalna izložba u Južnoj Koreji, gde ću se predstaviti selekcijom novijih radova jer se radi o mojoj prvoj izložbi u toj zemlji. U maju ću na Sajmu umetnosti u Njujorku izlagati instalaciju koju čine jedna skulptura i nekoliko slika i crteža, a od jeseni me čekaju pripreme za izložbe u Švedskoj, Švajcarskoj, Azerbejdžanu...

Pratite li slikarsku scenu u Srbiji i možete li da je uporedite sa Zapadom, gde stvarate i živite?

- Nažalost, ne. Beogradsku scenu ne poznajem, sem nekolicine umetnika moje generacije koje dugo znam i vrlo cenim, među kojima su: Milica Tomić, Uroš Đurić, Vuk Vidor, Aleksandar Leka Mladenović... Mada siguran sam da i u Srbiji, kao i u drugim delovima sveta, postoji energija i zanimanje mladih ljudi za umetnost. Mislim da Beograd još nije otkriven, da tako kažem. To će se sigurno promeniti u skorijoj budućnosti jer u našoj sredini je uvek bilo talentovanih i vrednih ljudi.

Mislim da je tužno i ružno što su dva najveća muzeja u Beogradu zatvorena. Razumem da para nema, ali mi nije jasno kako ih ima za neke druge i daleko manje bitne stvari. Mislim da je to slika naše političke scene, na kojoj su, nažalost, ljudi koji ne poznaju kulturu pa im samim tim i nije važna

Jednom ste rekli da svako od nas nosi u sebi deo nasleđa iz sredine u kojoj je odrastao, bez obzira na to gde kasnije živi. Ima li trenutaka kada u Vama i Vašem radu iskoči nešto balkansko, jugoslovensko, beogradsko?

- Ranije sam mislio da primećujem nešto „naše" u mom radu. Ali mislim da je to više meni samom prepoznatljivo nego drugima. Naravno da je nešto balkansko i beogradsko deo mene jer sam tu odrastao i formirao se do neke mere. Neminovno je da taj deo mene na neki način utiče i na moje stvaralaštvo.

Šta biste preporučili onima koji počinju da se bave slikanjem? Šta je važno na početku, kako napredovati u tom poslu?

- Ako zaista žele da se bave nekom umetnošću, neka probaju da završe neku školu. Umetničke škole i akademije su mesta gde, naravno, sem prakse i učenja, upoznajete i ljude koji se interesuju za umetnost kao i vi. Meni je to iskustvo sa studija najdragocenije. Taj generacijski kontekst. I dan-danas se družim s prijateljima s fakulteta. Diskutujemo, kritikujemo jedni druge, ali se i pomažemo. I naravno, rad, rad i samo rad! Mislim da je važno pratiti šta se dešava u svetu umetnosti da bi vam bilo lakše da shvatite ili vidite gde se sami nalazite sa svojom umetničkom praksom.

Šta pomislite kad čujete da su u Beogradu godinama zatvorena dva najveća muzeja, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti?

- Mislim da je to jako tužno i ružno. Razumem da para nema, ali mi nije jasno kako ih ima za neke druge i daleko manje bitne stvari, a da su muzeji zapostavljeni. Mislim da je to slika naše političke scene, na kojoj su, nažalost, ljudi koji ne poznaju kulturu pa im samim tim i nije važna. Nadam se da će se to promeniti. Jer lepše je, a i lakše uz kulturu.

Pratite li aktuelna dešavanja u Srbiji? Da li Vas u Londonu uopšte pitaju nekada za poreklo, nekadašnju domovinu?

- Slabo pratim šta se dešava, naročito u politici. Informišem se od prijatelja kad dođem u Beograd. Ovde me uglavnom pitaju odakle sam zbog imena, nije im baš najjasnije kako se izgovara. Ja se prezivam Nedeljković, a Ozbolt je prezime moje bake, koje sam uzeo jer se lakše izgovara na engleskom. Uglavnom su iznenađeni kad kažem da sam iz Srbije. Stvarno ne znam zašto. Možda je to samo „engleska ljubaznost".

Iz Beograda ste otišli 1991. godine. Koliko je za ovih 25 godina Zapad promenio sliku o Srbiji?

- Ne znam da li se promenila slika o Srbiji. Ovde se ne piše o nama, bar ne u medijima. Pored svega što se dešava širom sveta, valjda im više nismo zanimljivi. Naravno da se tokom ratova skoro svakodnevno pisalo o Srbiji. Ali sada su ratovi negde drugde, a Engleska ima svoje probleme.

BREGZIT JE ZA MENE BIO ŠOK!

Kako ste kao građanin Londona i kao umetnik doživeli Bregzit?

- Doživeo sam ga kao šok, kao i većina ljudi koji žive i rade u Londonu. Evropska zajednica nije idealna, ali mi je žao što se vraćamo u prošlost. Mnogima će biti vrlo teško ili gotovo nemoguće da dođu u Englesku i pokušaju da ovde stvore neki novi život. Ja sam u London došao kao emigrant, nastanio se, stvorio porodicu i izgradio karijeru. Englesko društvo je i dalje vrlo civilizovano i pravna država funkcioniše. Ali Bregzit će mnogima koji traže neki bolji život u budućnosti uskratiti tu mogućnost.