INTERVJU DRAGANA VARAGIĆ: Ovom društvu treba Dositej Obradović

INTERVJU DRAGANA VARAGIĆ: Ovom društvu treba Dositej Obradović

Foto Oksana Skendzic


Glumci ne vole kada ih poistovećuju samo sa jednom ulogom. S pravom. Mnogo je glumačkih kostima Dragana Varagić promenila od kultne scene u čarobnom filmu “Varljivo leto ’68”. Bila je i gospođica De la Kroeta i učiteljica Dunja i Ana Kraus Karadžić, Nataša Rostova, Julija, Ledi Ana, Helena Čarls, Elizabeta Proktor, Katarina Lugomirski. Otišla je u Kanadu i igrala u komadima – od Šekspira i Strindberga do Hauarda Barkera i Edvarda Bonda, a onda režirala „Kanal sreće“, „To nije moja priča“, „Dantes Divinus“, „Poslednji dani Jude Iskariotskog“, „Princeza T“. Predavala je glumu na univerzitetima Dalhauzi i Vindzor, glumu i režiju na Univerzitetu Otava, a onda se vratila u svoj Beograd.

Već nekoliko godina ponovo živite u Beogradu, kako se menjao Vaš doživljaj scene  između života u Srbiji, Kanadi, pa opet u Srbiji. Koliko ste iskustva iz Srbije mogli da ugradite u svoj umetnički život u Kanadi, a koji deo glumačkog kofera iz Kanade je moguće ovde iskoristiti? 

“Odavde sam u Kanadu ponela jednu Draganu koja je imala dosta iskustva i pozorišnog i pred kamerama, studije glume u Beogradu i postdiplomske u Stratfordu, susrete na sceni sa velikim piscima, poštovanje i radost igranja sa velikim glumcima… Jednu Draganu koja se nije bojala i koja je bila dovoljno radoznala da sve to stavi ponovo na probu. Imala sam dve prednosti i jedan nedostatak.

Prvo, niko nije očekivao da će glumica iz Istočne Evrope kao audicijski monolog odabrati Šekspira, jer niko nije računao na moje studije u Stratfordu, a drugo, da sam to već igrala na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Igrala sam Ledi Anu u “Ričardu III” u režiji Vide Ognjenović, i pre toga Juliju u “Romeu i Juliji” u režiji Steve Žigona. Mana je bila da tada u Kanadi skoro uopšte nije bilo glumaca sa akcentom. Znači da nije postojao prostor za mene. Lakše je kad je neko pre vas napravio neki put. Moj audicijski Šekspir mi je doneo sve uloge u prvoj godini.

Bilo mi je teško da naučim da su probe samo četiri nedelje, a posle da igram svako veče istu predstavu naredne tri. U toj prvoj godini odigrala sam i engleski tekst iz 17. veka čiji je jezik komplikovaniji nego Šekspirov, i Strindberga i Hauarda Barkera… Uglavnom sve ono što su mi govorili da nema šanse da dobijem. Volela sam izazove. Posle toga dođe teži period koji traži dosta strpljenja i praktičnog razmišljanja. Nisam bila ni strpljiva ni baš praktična osoba do tada. Ali sam uvek umela da osluškujem sebe i da postavljam pitanja. To me je odvelo da magistriram i da sem glume počnem da režiram i predajem na fakultetu. Naučila sam da se sama regenerišem, da je radoznalost moja važna i vitalna osobina, naučila sam sa sobom. Bila sam prva glumica sa akcentom koja je bila nominovana za najveću glumačku nagradu Toronta i na to sam jako ponosna. Moja borba nije bila samo glumačka već i jezička.

Kad sam se vratila u Beograd, donela sam i tu drugu, kanadsku Draganu koja ume dvaput da razmisli. To je prednost života i rada na drugom jeziku. Kako bi to rekao Brodski – nikad do kraja niste sigurni u taj drugi jezik, tako da se uvek vratite da proverite šta ste uradili, ali taj drugi put -bez ega. Jedini putokaz koji imate je ta unutrašnja povezanost.

Tako da su me Kanada i njena kultura paradoksalno još više povezali sa sobom. Tako sam naučila ono što i danas govorim svojim studentima: u glumi nema greške, sve je samo informacija šta treba da radiš dalje. I sve je pitanje tvog izbora.

 Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

U glumi kao i u životu – ako ti se ne sviđa, izaberi ponovo. Ne može da se izlazi sa scene i da se odustaje. Ove godine ponovo primam klasu na Akademiji umetnosti gde sam redovni profesor. Istovremeno u Narodnom pozorištu igram predstavu “Devedesete” u režiji Egona Savina, igrala sam u seriji “Pet”, igrala u filmu “Šavovi”, upravo odigrala ulogu u novoj akcionoj seriji, igram… igrala… igraću… jedan od onih glagola koji me čini srećnom. Volim da igram, i to na svom jeziku. Beograd mi je vratio tu Draganu koja mi je u Kanadi nedostajala.

Pozorišno, Kanada mi je dala mogućnost da upoznam razne tehnike glume koje se ovde uglavnom ne predaju, da odem na majstorske radionice kod nekih od najvećih umetnika sveta, da otvorim čitavo polje svog profesorskog istraživanja koje povezuje matematiku, fiziku i dramu, i pre svega da ponovo propitujem odnos između uspostavljanja i otpuštanja kontrole na sceni. Rad na drugom jeziku vas obavezuje na to jer, s jedne strane podrazumeva veliku unutarnju povezanost, a sa druge traži širinu da ugradite u svoj sistem nove elemente da biste imali čime da komunicirate s drugima. I tako vam daje mogućnost za uvide koji su vrlo dragoceni i nisu samo pozorišni. Taj put nije jednostavan, ali je jedini mogući.

Za moj rad u Kanadi mislim da je ključno bilo što sam neka važna saznanja o pozorištu dobila i na engleskom jeziku za vreme postdiplomskih studija u Stratfordu. Ne znam šta bi bilo da život nije tako namestio. Volim što i dalje idem u Kanadu povremeno da radim, uglavnom na fakultetu gde predajem i režiram ili ponešto snimim.”

Koliko su se promenili ljudi koje ste ovde ostavili devedesetih? Šta Vam i dalje smeta u našoj svakodnevici?

“Čini mi se da bismo mogli da naučimo da bolje sarađujemo i bolje prepoznajemo zajednički interes. Neophodno je da bolje razgovaramo, komuniciramo, gradimo postepeno, a ne da sve mora da bude iz zamaha, pod punom energijom. Nekad je važno sačekati. Nekada je važno da, ako vam neke stvari u društvu smetaju, kako se borite protiv tih stvari. Zato što boreći se protiv nečega ne treba da dozvolite da postanete isto. Treba da imate kompletno drugačija sredstva. Nama u društvu nedostaje jedan Dositej Obradović. Nama treba prosvetiteljstvo.

Umetnik treba uvek da učestvuje u onom što se dešava u društvu. Ne postoji vreme u kome umetnik ne treba da govori kad ima šta da kaže. Moj osećaj je da mnogo galamimo i da nam treba više tišine. Ne moramo sve odmah da kažemo. Mi svi odmah sve govorimo i to povišenim tonom. Umetnik je korektiv u društvu. Zoran Radmilović je obavio neverovatnu sociološku i psihološku ulogu u društvu u vreme u kome se igrao “Kralj Ibi” i “Radovan III”. Nije bez razloga da su neki po desetak puta gledali ove predstave. Humor je bio začin, a ne suština.”

Šta publika očekuje od teatra i filma u Kanadi, a šta u Srbiji? Koliko je prisutna ta zabavljačka nota i holivudski trendovi? Koliki je uticaj evropskog filma na stvaraoce u Kanadi?

“Kanada je domaćin velikim svetskim pozorišnim i filmskim festivalima, tako da se u Kanadi dosta zna o svetskoj kinematografiji, ali ne dovoljno o pozorištu van anglosaksonskog područja, sa izuzetkom nemačkog. Kvebek i glavni grad Montreal, koga zovu najevropskijim gradom na severnoameričkom kontinentu, u kome se govori francuski, imaju i film i pozorište koji su mi veoma bliski. Moje studije u Stratfordu sasvim sigurno su me dobro povezale sa anglosaksonskom kulturom i tu se dobro snalazim. Kad me zovu da režiram, to je sada uglavnom za britanske, kanadske i američke komade, što smatram velikim komplimentom.

Uobičajeno bi bilo da me zovu samo za istočnoevropske.  Kanada je mlada zemlja i ima ozbiljan odnos prema kulturi. Ima strategiju i rezultati se vide. Ako pogledate kanadsku literaturu koja je u samom vrhu svetske literature, pozorište koje je iznedrilo jednog od najvećih reditelja današnjice, da ne govorim o igri, muzičkoj sceni, nećete videti ono što je ispod svega toga – a to je dugogodišnja pažnja države usmerena na ove segmente kulture. Podržava se eksperimentalno pozorište i nove forme, univerziteti su centri gde se promišlja budućnost… Sećam se kad sam prvi put počela da predajem, pozvala me je neka komisija na razgovor i pitali me “šta vam treba”.

Oni su bili tu da mi pomognu da razvijam nove projekte, da pišem predloge za finansije novih projekata, da mi odmah zakažu ručak sa dekanom sa odseka fizike jer sam rekla da me zanima odnos drama-fizika… Banf centar, smešten u središtu Kanade, jeste naučnoumetnički i istraživački kompleks, ne samo za Kanađane, gde se razvijaju projekti koji mogu da sadrže i presek nauke i umetnosti. Kanada daje razne mogućnosti kad dođete do nekog nivoa.

Pre toga je samo borba. Ali vrata kad se jednom otvore, onda su širom otvorena i dobijete i više nego što ste mislili. Pozorišni život je surov u Kanadi, i mnogi rođeni Kanađani ga napuštaju razočarani. Dobra strana je da uvek ima drugih poslova i da niko ne mora da bude gladan.

Kao i svuda, publika očekuje da ono što gleda i na filmu i u pozorištu poveže sa onim što živi, da je zapita, ponudi katarzu, uznemiri, da uvid… Kanada je velika zemlja, to je ogromno prostranstvo. Sećam se kad su me prvi put odveli u preriju, bili smo na gostovanju u glavnom gradu Manitobe, koji je središnja Kanada. Bila je zima, sve je bilo pod velikim snegom, vozili smo se dva sata, onda izašli… I zapamtila sam taj osećaj da ne mogu, a i da ne treba da progovorim, kao da tu na tom mestu se jako dugo nije čuo ljudski glas. Tišina je bila premoćna. U Kanadi sam naučila da volim i da ćutim.”

Šta kao profesor glume želite da naučite svoje studente? Da je gluma profesija od koje se živi ili strast koja ne pravi kompromise? Koliko ste Vi kao glumica spremni na kompromise?

“Gluma je posvećenost, način razmišljanja, razumevanja života, sposobnost da nađete srž, da se odmaknete od jeftinog prosuđivanja  i moralisanja, potreba da se dodirne žila kucavica, potreba za istinom, potreba da se kompleksnost i svega previše svede na jednostavnost i tačnost i da se bar za trenutak pogleda kroz to u svemogućnost i ponešto razume.

Istovremeno, to je i potreba za empatijom i razumevanjem svega onoga što je ljudsko, potreba da se otkrije ista ona tajna kojom se bavi i nauka, šta je to život koji živimo.  Gluma je i strast, jer vaše racionalno i iracionalno treba da otplešu neku ulogu a ne da se sapletu. Ako ste umeli da gledate i bili u prilici, mogli ste da učite od velikih glumaca tajne pozorišta, pod uslovom da vam to prećutno dozvole. Sećam se, Miša Žutić i ja smo tri godine igrali jednu predstavu, i jedno izvođenje je bilo drugačije, ne toliko po rezultatu već po nekom unutrašnjem osećaju. Prošlo je dosta vremena dok ga jednom nisam upitala da li je i on na toj predstavi imao osećaj… Rekao je “da, ali o takvim stvarima se ne govori”. Scena jeste nekad magična. Mi se igramo vremenom i prostorom, pisac i glumac se tu sretnu da izbrišu vekove i granice koje ih razdvajaju. Tačno osetite kad pronađete ključ: “To radi”, rekli bi Englezi, i nema dodatnih objašnjenja ili analiza. Kanada mi je finansirala boravak kod Jozef Nađa, jednog od najistaknutijih pozorišnih stvaralaca u oblasti igre. Pre svega me je zanimao način na koji prepliće vremena i kako stvara slike. On je i reditelj i izvođač i nikada ni na jednoj probi nije stao na scenu dok nije bio potpuno posvećen. Volela bih da imam tako asketski odnos prema pozorištu.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar