INTERVJU DUŠAN KALIČANIN: Jedina moć teatra je njegova istina

Dušan Kaličanin se jednostavno ne libi da bude drugačiji. Kad god se to od njega očekuje. Veruje da je glumac u stalnom procesu preispitivanja i da je svaka uloga njegova provera dokle može i koliko može. Svaka provokacija je provera kreativnosti, pokretanje nekih novih pitanja ili rušenje tabua.

Često Vas u medijima određuju kao velikog provokatora. Jedno vreme ste se pojavljivali našminkani, sa perikom. Je li Vi to svaki put imate istup ili nastup?
"Uvek imam nastup, a zanimljivo je da su me ta pojavljivanja nominovala za nagradu "Duga". Ta nominacija mi je velika čast zato što se u obrazloženju nagrade kaže da su nominovani oni koji doprinose toleranciji, razumevanju u našoj zemlji. Mislim da je naš posao pre svega da glumimo da, pokrećemo neka pitanja, da možda motivišemo neke odgovore u pravom smeru, a to što kolege imaju podelu šta igraju, a šta ne i šta rade je legitimno. Nikada nisam imao problem sa tim da glumim drvo ili nekoga ko je našminkan. Često su me pitali da li mi smeta što me stavljuju u jedan koš vezan samo za takve uloge."

Da li Vam smeta kad Vas povezuju samo sa sličnim ulogama?
"Ne smeta mi. Mislim da mogu više, ali uvek gledam da li tu ulogu mogu da opravdam na isti način na koji advokat brani i pravda svog klijenta, čai iako nije isti sa njiim, jer gluma znači biti druga osoba. Tako da je meni uvek bilo zanimljivo kako ljude provocira uloga nekoga ko je našminkan i nosi štikle, a ko je muškarac. I to je manje moralno od toga da igrate nekog ko je ubica. To mi je bila zanimljiva paralela dok sam radio i motivisala me je da prihvatam uloge iza kojih mogu da stanem, iza kojih mislim da meni u datom momentu nose mir i da ja znam da to sa pokrićem mogu da iznesem, iako često sumnjam u sebi, ali nikada nisam to smatrao za neki svoj lični istup. Da ja govorim kao ja, nego sam uvek bio u ulozi. I zanimljivo mi je ako su to ljudi shvatali kao moj lični istup, onda je još bolje, jer znači da su mi poverovali. A to je onda najbitnije."

Serija "Istine i laži je doživela veliku popularnost". Vaš lik Joce je potpuno drugačiji od svega što smo navikli da gledamo u našim serijama. Prvi put se pojavljuje lik drugačijeg seksualnog opredeljenja koji je postao svima simpatičan.
"To je još jedan od dokaza da seksualna orijentacija ne obeležava čoveka. Ona je njen sastavni i bitan deo. Bitan za osobu koja je to, a ne za ljude oko te osobe. Posebno ako ta osoba na primer treba da ima profesionalnu saradnju sa nekim. Mnogo je bitnije kakav ste profesionalac, nego sa kim spavate. Mnogo vas više karakteriše vaša dnevna rutina i taj osećaj za dobro, parametar, koji ako sada raširimo priču, ponesete iz kuće i kasnije nosite kroz vreme. I vaspitanje, prema čemu danas, u ovom modernom dobu imamo popustljiviji odnos i to su neke stvari koje suštinski obeleže ličnost. To je ono kako se susrećete i prožimate sa drugim ljudima. Mislim da je to ko sa kim deli postelju ili svakodnevnicu, već davno potrošena tema i to više nikog ne zanima. Verujem da su mnogo veći parametri to kako ustajete kada padnete, kako se sa tim nosite u životu, kako reagujete na nešto tragično, da li se okrenete kad je neko pao na ulici, da li vam je teško kada vidite da neko na ulici pati ili imate stav da vam je važnije da li ćete stići na vreme od toga da zastanete i nekom pomognete. Mislim, da su to stvari koje treba da se primete. Presrećan sam ako sam u ovoj seriji uspeo da dobijem simpatije, jer ih , iskreno nisam očekivao. Zapravo ne ja, nego lik kog tumačim. I mislim da je dobra formula za uspeh raditi u životu sve krajnje istinito, jer je ta lična istinitost o kojoj serija i govori, o tim traganjima svakog lika za svojom sopstvenom istinom i borbom da se nađe najdivnija sredina između istine i laži, zapravo formula za dobar život. Da se sve više bavimo tom potrebom da nađemo svoju istinu, to jest taj balans između onoga što je laž i istina, nego da se bavimo tuđim životima, ili bilo čime što na nas suštinski ne utiče."

Da li je taj Vaš pristup ubedio scenariste da ta uloga traje duže? Nije baš bila tako ambiciozno zamišljena u početku.
"Mislim da je taj tok išao drugačije, da je moja gluma ubedila publiku, a da je publika ubedila scenariste. Mislim da je tako išao krug te simpatije. Kad su ljudi to prihvatili i poželeli da gledaju, onda je taj glas otišao do produkcije koja je na kraju shvatila da taj lik zaslužuje malo više prostora."

Bavili ste se manekenstvom, sportom, karateom, baletom kojim se na neki način i danas bavite. Niste završili u Beogradu Fakultet dramskih umetnosti, ali ste osvojili beogradsku publiku. Jeste li Vi to bili mnogo vredni, ambiciozni ili ste dokazali profesorima da niste bili u pravu?
"Jedne godine sam položio prijemni ispit i ušao u uži izbor na Fakultetu dramskih umetnosti. I od velike konkurencije, bilo nas je šesnaestoro, bilo je dosta kvalitetnih ljudi. Ja sam delio uži izbor sa Hanom Selimović i oboje nismo primljeni te godine. Hana je upisala neki drugi fakultet, ja takođe. Prijemni ispit i akademija su sredstvo, a ne krajnji cilj. I mi smo toga bili svesni. Akademija mi je služila da radim na sebi i da probam da što više od profesora što se tiče zanata i glume izučim i formiram sebe za posao. To sam i radio. Upisao sam Prištinski fakultet. Imao sam divne profesore koji su me motivisali, a isto tako sam zahvalan i profesorima koji me nisu primili, jer ja nisam imao stav da su oni pogrešili, nego sam se pitao šta kod mene nije dobro, šta mogu da ispravim. Mislim da je to pravilan stav i da je danas dobro što ne postoji ta prepreka ko je sa kog fakulteta, već odlazite na kasting i pokažete šta možete. Put nije lak, ima nas mnogo. Mislim na studente glume, glumce koji su afirmisani, neafirmisani, stariji, mlađi, ali svi odlazimo na ista snimanja, na iste audicije, u ista pozorišta. To je dobra stvar što se još uvek čuva ta emocija glumačkog esnafa, ta glumačka porodica. Kada vidite da je neko glumac, osećate sa njim bliskost kao da vam je familija. Postoji razumevanje. To je dobra poruka svima da ne odustanu."

Dobro ste prošli i na kastingu Ralfa Fajnsa za film o Nurejevu.
"Sve se dešavalo brzo. Paralelno sam snimao seriju i desilo se da sam pozvan za neki manji zadatak u filmu, međutim bilo je nemoguće pošto je to bilo razuđeno na sedam dana, određene epizode su morale da se završe na seriji, tako da sam morao da se zahvalim i ne znam da li je to dobro ili loše i ne razmišljam o tome. Samo shvatam da nekad život više prelomi, nego vi. Mislim da uloge koju su vam suđene, nekako će uvek doći do vas."

Mislite li da avangardan teatar čini režija, scenario ili pristup glumca ulozi?
"Imao sam priliku da sarađujem na nekim projektima koji su smatrani za moderno ili angažovano pozorište. Smatram da je pozorište nedeljivo. Tako sam kod sebe uspeo da sačuvam magiju pozorišta. U tom smislu je magija ne samo publika, reditelj, izvođač, nego ono što se desi između. To je suština. Da li ćemo to svrstati u neku od tih kategorija je bitno možda za neko razmatranje na nekim katedrama, u kritici i stručnom mišljenju, ali zapravo ono što je srž, nepromenljiva kategorija je to što se desi između publike i glumca. Ja mislim da je istina i istinitost koja daje tu moć pozorištu i onda ono u vama pokrene dobre stvari."

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...