INTERVJU

Dušan Varićak: "Pređašnja avangarda se preobrazila u izvršioca projekata vremena postistine"

Dušan Varićak rođen je 1962. godine u Beogradu. Piše poeziju, kratke priče, pripovetke, književnu kritiku i eseje.

Do sada su mu objavljeni pesnička trilogija "Nesporazumni život“: "Posmatračeva pesma“ (2010), "Tražeći čoveka“ (2011), i "Sto lica jednog pisca“ (2012), kao i zbirke pripovedaka "Prokletstvo Bukovskog“ (2014) i "Kratke priče ljubavi i smrti“ (2020).

Sa slovenačkim pesnikom Franjom Frančičem koautor je pesničke zbirke "Sto obrazov enega pisatelja“ (DPZN, Koper, 2015). Priče, pesme, kritike i eseji objavljivani su mu u "Književnim novinama“, "Književnom magazinu“, "Gradini“, "Balkanskom književnom glasniku“, "Politici“, NIN-u, „"ečernjim novostima“, "Savremeniku“, "Poljima“, "Bdenju“, "Priči“, "Tragu“, "Majdanu“, "Mons Aureus“-u, "Zvezdanom kolodvoru“, "Jesenjinu“, "Horizontu“, "Srpskom jugu“ i dr., kao i po mnogim zbornicima i antologijama, domaćim i regionalnim.

Laureat je "Nušićijade 2013“ za satiričnu priču i dobitnik međunarodne književne nagrade "Naji Naaman“, Liban, 2024. Urednik za Srbiju "Balkanskog književnog glasnika“. Član UKS-a kao slobodni umetnik.

Silvana Hadži-Đokić, kritičarka "Ekspresa“, napisala je: "Priče Dušana Varićaka mnogo su više od kulture sećanja. One nisu dokumentarističke, čak i kada su autentične. ’Kratke priče ljubavi i smrti’ variraju od ironije, autoironije, crnog humora, noara, horora, nostalgije, oporog i naivnog realizma, do hiperrealizma. Nisu u pitanju deskripcije o ljubavi i smrti, erosu i tanatosu, već ljubav i smrt glavom i bradom. Priče su to o fantomima prošlosti koji su nam prirasli za srce.“

Smatraju Vas piscem vrlo srodnim Bukovskom i njegovoj ars poetici. Šta mislite o tome?

"Moj odnos sa Čarlsom Bukovskim je vrlo čudnovat. Do svoje dvadeset četvrte, pete, iščitao sam, mislio sam, sve što je iole relevantno u svetskoj literaturi, i bio sam ubeđen da posle Dostojevskog, Gorkog, Hamsuna i drugih velikana ništa više ne može da me oduševi. Onda sam pročitao roman ’Žene’, tada je to ovde bio hit, i nisam bio naročito oduševljen. Čak sam pomislio ’Ja bih ovo mnogo bolje napisao’. ’Zabeleške starog pokvarenjaka’ su me već zainteresovale, bilo je tu zaista velikih misli, ali tek u naznakama, nerazvijenih. Potom mi je jedan prijatelj, novinar, dao ’Priče o običnom ludilu’. To me je ostavilo bez teksta, i kao što je sam Bukovski rekao pišući o Dostojevskom, ’Kada sam to pročitao, shvatio sam da me kao pripovedača čeka još dug, dug put’. Ubrzo potom, prvi put se pojavila njegova poezija kod nas – zbirčica izabranih pesama, u prevodu Voje Šindolića. Pomislio sam, ’Dobro, proza je proza, poezija je ipak nešto sasvim drugo’, i kupim je, tek reda radi. Otvorim nasumice, strana 49, pesma ’Tihe čiste devojke u pamučnim haljinama’: ’sve koje sam ikada poznavao su tabletomanke, alkoholičarke,/ kurve, bivše prostitutke, luđakinje./ kad ode jedna / stigne druga/ gora od njene prethodnice'. Zaklopim je, odložim, i počnem da plačem. Taj čovek je pevao o meni, i posle toga moje poimanje književnosti više nikad neće biti isto.

Ali, to je i pisac koji mi je najzad pokazao kako treba da pišem. Naučio me je dva osnovna pravila kojih se treba pridržavati – jednostavnost i iskrenost. Da, tematski uglavnom jesmo slični, ali ako pogledaš – stilski se dosta razlikujemo. On krene s nekom pričom i samo protrčava kroz radnju, ne zadržavajući se na detaljima, dok se ja često usredsređujem baš na te detalje, širim ih i razrađujem. Često, dok čitam neku njegovu priču ili esej, začudim se kako tako olako prelazi preko kakvog odličnog segmenta i ne razlaže ga dalje, i prosto mi je krivo što se nije duže zadržao na njemu i razradio ga. Onda pomislim, ’bože, šta bih ja od ovoga napravio!’ Samo od nekih njegovih usputnih komentara ili opaski mogli bi se napisati eseji ili razviti čitav misaoni sistem. Ali, to je on. Da ne piše tako, ne bi bio Bukovski, već neko drugi.

Isto tako, često pomislim da sam pročitao sve što je trebalo od njega i da više ništa ne može da mi otkrije, da me ičim više iznenadi ili oduševi. I onda pročitam njegovu tek objavljenu priču ili esej i ponovo me obori s nogu. Neke od njegovih poslednjih pesama o smrti su prosto neverovatne, a dve od njih zasigurno spadaju u desetak najlepših i najsnažnijih pesama na tu temu.“

Objavljivali ste priče u "Politici“, "Večernjim novostima“, NIN-u... Kako ih je publika, a kako književna kritika prihvatila, s obzirom na Vaša poetska opredeljenja?

"Stvarno odlično. Tako, na primer, povodom jedne moje priče iz ’Politike’, iz druge novinske agencije iskopali su odnekud moj broj telefona, zovu i pitaju imam li nešto slično i za njih. Ili me na šalteru u pošti prepoznaju po prezimenu i pitaju da li sam ja napisao određenu priču. A onda je prvo ugašena domaća priča u NIN-u, potom u ’Novostima’, pa na kraju i u ’Politici’. Jer šta će nam uopšte domaća priča, kome to treba? Ali za pravu recepciju kod publike, neophodan je vrhunski marketing, koji ima samo nekoliko najvećih izdavačkih kuća, koliko na prste jedne ruke da ih izbrojiš. A što se kritike tiče, i tu sam imao sreće, ako je uopšte u pitanju sreća. Ko god da je pisao o mojim pričama – Vanja Bulić, Zoran Bognar, Nebojša Jevrić, Silvana Hadži-Đokić, svako je, iz svog specifičnog ugla, savršeno prepoznao suštinu onoga što sam želeo da iskažem.“

Saša Edi Đorđević: "Društvo postaje sve više tehničko, a sve manje duševno"

Intervju

Scena 22.08.2024. 16:05

Saša Edi Đorđević: "Društvo postaje sve više tehničko, a sve manje duševno"

Poznavali ste lično mnoge od najeminentnijih beogradskih pesnika starije generacije koji odavno više nisu među nama.

"Ja sam, u stvari, još početkom osamdesetih spontano ušetao u srpsku književnost na najneposredniji mogući način – kroz kafanu. Sedeo sam često, sedeli smo, s tim ljudima, meni dragim, za istim stolom – Branom Petrovićem, Aleksandrom Sekulićem, Ambrom Maroševićem, Milisavom Krsmanovićem i drugima, a da, barem u početku, nisam ni bio svestan ko su zapravo oni. Karakteristična je bila jedna situacija – odem u Gradsku biblioteku, tada je bila u Zmaj Jovinoj ulici, natovarim se knjižurinama i pravo u ’Kolarac’. Sedim za stolom i iščitavam ’Izabrane pesme’ Branislava Petrovića, kad se pojavi naš prijatelj Emil Milošević, grafičar, i sede za moj sto. Pričamo, a on malo-malo pa će meni, ’Vidim, čitaš našeg Branu’. Prolazi vreme, a on će još u par navrata, ’Čitaš našeg Branu’, pa ’Čitaš našeg Branu’. Dok meni najzad ne dozlogrdi, ’Ma, kog tog našeg Branu?’ I kad mi objasni, ja odvalim ko pravi, ’Šta, ono od sinoć je bio Branislav Petrović?!’ Kako se Brana, najblaže rečeno, krajnje nekonvencionalno ponašao i negovao specifičnu vrstu humora, onog dubinskog, nikako nisam mogao odmah u svesti da poistovetim te dve slike – tog Branu i pesničkog velikana Branislava Petrovića. Dakle, do tog trenutka nisam imao predstavu s kim se to, skoro svakodnevno, viđam. Sve su to bili divni ljudi, pogotovo Aca Sekulić, Aca Srce. Njegova vrata u Kameničkoj 5 u svako doba dana i noći bila su nam otvorena.“

Pišete o margini, o ljudima o kojima se najčešće ne piše. Njihovo postojanje se obično prećutkuje, iako su oni svuda oko nas.

"Ima pisaca, i to dobrih, koji pišu o takozvanim običnim ljudima, šta god se pod tim podrazumevalo. I to je u redu. Mene lično, i u životu i u pisanju, ta vrsta ljudi nikada nije privlačila; šta tu ima zanimljivo, intrigantno – ti ljudi koji žive uobičajenim, svakodnevnim, šabloniziranim životima? Ali s marginom je potpuno druga stvar. Oduvek me je fascinirala margina i ljudi s margine, upravo to naličje života, njegova mračna strana. Tu se život prikazuje u svojoj najogoljenijoj formi, u samoj svojoj biti – isti principi i pravila vladaju tu, kao i u najvišim krugovima, s tim što su tu predstavljeni mnogo direktnije, otvorenije, neprikrivenije, bez celofana i mašnica, bez nepotrebnog foliranja, dakle – iskrenije. Isti razlozi koji izazivaju ratove uličnih bandi su uzrok i svetskog rata. E sad, prava mudrost za jednog pisca je zakoračiti u što više krugova, a ostati izvan njih, izvan igre.“

Istražujete kao pisac sudbine najnesrećnijih, od kojih su i najbliži digli ruke.

"Da, to su upravo ti ljudi s margine o kojima pričamo. Volim da pišem o njima, iz prostog razloga što sam u životu, pogotovo u mladosti, upoznao toliko njih, družio se s njima, a s nekima bio i prijatelj. Mnogi od njih su i tvoji književni junaci. Osećam bliskost prema njima ne samo zato što smo se družili, već i zbog toga što sam ih razumeo pa su mi se mnogi od njih poveravali i ispričali svoje životne priče. I zato sam svojevoljno preuzeo na sebe ulogu svedoka koji će ostaviti trag o njima jer bi inače bilo kao da nisu ni postojali. Kao što to neko reče, ’Ono što nije zapisano nije se ni dogodilo’. Lepo je primetio Petar B. Popović, nekadašnji novinar Tanjuga, da se čitajući moje priče stiče utisak da volim svoje književne junake. Nešto slično je rekao i onaj nemački kritičar za Dragoslava Mihajlovića i njegove junake.“

Rođeni ste sto metara od Knez Mihailove ulice, na najznačajnijem srpskom grebenu, onom Terazijskom.

"Kada je, pre više od deset godina, izašla jedna moja priča u NIN-u, onako poovska, u stvari samo opisan san, noćni košmar zapravo, naš drugar Nebojša Ćosić, pisac, pokazao je svom gazdi, starom beogradskom profesoru, kod koga je stanovao. A ovaj će, ’Šta je njemu? Je li on u depresiji?’, ’Ne, ne... Samo, imao je teško detinjstvo. Salonac u centru grada, tata general, mama narodni heroj... Jako teško detinjstvo’, odgovara mu mrtav ozbiljan Nebojša. Posle i meni prepričava njihov razgovor, potpuno ozbiljne face, ni brk da mu se nasmeši. I kada zrelo razmisliš, to uopšte nije daleko od istine, mnogi sličnih sudbina loše su završili i nisu pretekli. Trebalo je preživeti sve to. Toliki pritisak.“

Kako se oseća pisac čiji junaci, iako mladi, nisu više živi?

"Oni nastavljaju da žive kroz moju reč. To mi i daje poriv da radim sve ovo što radim, rekao sam ti već. A ja? Ja se osećam star, mnogo star, neuporedivo stariji od onoga što piše u mojoj ličnoj karti. Tamo uostalom mora nešto da piše, bilo šta, to je ionako samo suvoparni administrativni dokument.“

Koliko je na Vašu poetiku i odnos prema životu uticala poezija i muzika "Slavlje guštera“ Džima Morisona?

"Naravno da je uticala, i te kako. Ja sam dete rokenrola, koliko i književnosti. Ne samo njegova, nego i poezija drugih velikih rok pesnika, Dilana na primer, presudno je uticala na mnoge moje prve pesničke radove, oni su direktno proistekli iz nje. A što je još važnije, preko njih sam upoznao i njihove književne uzore – Blejka, Remboa, Vitmena, Eliota, Paunda i druge. Tako sam, uporedo sa školskim gradivom, polazio i od tih rok pesnika unatrag – do njihovih preteča. Isto tako, da nije bilo Morisona, veliko je pitanje da li bih se ikada zainteresovao za Antonena Artoa i njegov teatar pokreta i pozorište surovosti.

Što se tiče Morisona i njegovog uticaja, sećaš se situacije kada sam ti kod mene sa ploče direktno prevodio sa engleskog pesmu Dorsa, ’The End’? Prevodim, dođem do stiha ’Opasnosti na kraju grada’ i to mi se učini nešto mnogo poznato. Onda u čudu shvatim da se isti takav stih nalazi i u jednoj mojoj staroj pesmi, čak objavljenoj. I on se savršeno uklopio u jednu novu, moju pesmu. Tako, kada su, pre više decenija, u jednom intervjuu pitali Juru Stublića u čemu je, uopšte, svrha onoga što radi, odgovorio je ’Jedina svrha je da nešto od onoga što ja radim presudno potakne nekog drugog da napravi nešto svoje, potpuno autentično’. To ti sve govori o uticajima, kako se oni lepezasto šire, i o njihovoj ulozi.“

Kako vidite situaciju u savremenoj srpskoj književnosti?

"Vidim nameštene književne konkurse i romane koji to nisu kako dobijaju najprestižniju nagradu za roman godine, vidim književne klanove i koterije i svašta još... Uopšte, stanje u savremenoj književnosti vidim kao posledicu globalnih tendencija u poslednja tri četvrt veka. Moderni umetnički pravci, pa i oni književni, iznikli su iz avangardnih evropskih pokreta dvadesetih godina prošlog veka. Ti pokreti, koji su nekada imali revolucionarnu ulogu kao alternativa, protivteža mejnstrimu koji je sprečavao svaki napredak i traganje za novim izrazima, sada – kada su isti preuzeli ulogu mejnstrima kao nosioci glavnog toka – od nekadašnjih barjaktara razvoja i kreativne slobode u izražavanju, transformisali su se u nešto sasvim drugo. Pređašnja avangarda se preobrazila u glasnogovornika i izvršioca najnehumanijih, najpogubnijih i najbizarnijih ideologija – postmodernističkih, postistorijskih projekata jednog vremena postistine. Tako smo i mi, pre više od pola veka, u književnost uvezli postmodernizam, koji si ti definisao kao ’mnogo priče ni o čemu’, a ja kao ’dekonstrukciju jedne ionako već dekonstruisane realnosti’ ili jednostavnije – ’opšte obesmišljavanje svega postojećeg’. Oduvek sam nekako imao utisak da je postmodernizam suštinski jedan ideološki projekat. I zašto se onda uopšte nisam iznenadio kada sam pre izvesnog vremena naišao na podatak da su Derida, Lakan i još neki iz tog postmodernističkog Partenona bili na platnom spisku CIA-e? A postmodernizam i razni rukavci iz njega iznikli i danas su prisutni u domaćoj književnosti. I sve negativno što se tu događa ja vidim samo kao pogubnu posledicu tih tendencija.

I onda, tzv. instalacije i performansi! Mo’š misliti – instalacije!? Ja kad hoću da instaliram nešto lepo pozovem majstor Vladu, da vidiš samo kakve on instalacije pravi. To je prosto ideološki uveden koncept sa ciljem obesmišljavanja samog pojma i svrhe umetnosti. Čak je i nauka postala postmodernistička. Iz savremene filozofije je izbačena, proskribovana metafizika; a u prekookeanskoj ’kolevci demokratije’ nastavnici gube posao ako daju lošu ocenu đaku koji kaže da su 2+2=5 jer je to njegovo slobodno mišljenje, njegova istina. A u tehnološku distopiju nas uvodi Harari Davoski rečima ’Bićemo kao bogovi’! Zvuči odnekud poznato, zar ne?“

MOMO KAPOR - od najgoreg đaka do najtiražnijeg pisca