INTERVJU GORICA POPOVIĆ: I banalizacija je deo civilizacije

INTERVJU GORICA POPOVIĆ: I banalizacija je deo civilizacije


Ovaj posao je jedna velika avantura, jedan maraton koji morate da istrčite i onog trenutka kada pročitate svoje ime na tabli da ste primljeni na akademiju, tog trenutka vam se život menja. Prvo mislite da je čitav svet vaš, a onda počinje polako da se uči gluma, da se uči zanat, da se mlad čovek uči koncentraciji i ozbiljnosti, istrajnosti. To je poziv gde zavisite od drugih. Od toga da li će vam zazvoniti telefon, da li će vas pozvati da radite, da li će vas neko videti u nekoj ulozi. Nije baš lako živeti sa tim priča Gorica Popović, dok pijemo kafu naravno u kafeu Ateljea 212. Ali, njena priča teče sasvim lako i jednostavno, baš kao što je glasio i njen odgovor na našu molbu da dogovorilo ovaj razgovor: Može,zašto da ne.

I tako od od grupe “Suncokreti” preko “Mirisa poljskog cveća”,”U raljama života”, “Nacionalne klase” do nagrade Žanka Stokić, stotinu uloga. Ima li nešto što niste stigli da uradite ili je i dalje najvažnije da radite i trajete.
“Tako je. To je glumcu najbitnije. Vrlo je nezgodno, ali čovek mora da se pomiri da je to takav poziv. Onda je lepo kada traješ, kada te zovu, kada imaš kontinuitet. Za glumca je vrlo teško kada nema kontinuitet, kada ima pauzu u radu. To je vrlo teško, jer gubiš rutinu u smislu zanata. Ako nisi stao na scenu tri godine ili ne znam već koliko, odjednom dobiješ tri leve noge, svezane ruke. Nemaš onu sigurnost i lakoću koju glumac mora da ima. To je zapravo zanatska lakoća.Kad sam završila školovanje, bila sam u klasi divnog Predraga Bajčetića, nisam smatrala da sam gotova glumica, što je dobro, nego sam malo pobegla u taj Suncokret, u muziku. Malo sam ostala na akademiji kao asistent što mi je takođe vrlo koristilo, jer sam svoja iskustva koja zapravo nisu bila velika, razmenjivala sa mladim ljudima sa studentima. To mi je isto bilo korisno. A onda su krenuli filmovi. Krenulo je neko zauzimanje glumačkog prostora do 1982. godine kada sam na poziv Mire Trailović i Draškića došla u Atelje 212. To je moj put. Nisam se nikada pokajala ni zbog jednog mog poteza. Zvali su me odmah da budem na Terazijama. Imala sam priliku da budem u Pozorištui na Terazijama gde je puno muzike, ali sam sve to odlagala. Zadovoljna sam svim stvarima koje su mi se dešavale u mojoj karijeri.”

Svi smo očekivali da Vas kad, tad vidimou ulozi Gospođe ministarke.Dobili ste i Nušićevu nagradu, ali nikad tu ulogu. Nije se pojavio ni Šekspir, mada su Vas i tu očekivali u nekoj ulozi.
“Šekspir ovde nije igran u Ateljeu, ni Nušić nije igran. To su sve okolnosti na koje ne možete da utičete. Nije mi žao ni zbog čega. Kada mi kažu ministarka, ne vidim stvarno zašto bih sad baš to morala, da žalim za tom ulogom. Toliko divnih glumica igralo je ministarku počev od Žanke Stokić pa na dalje. Evo Ceca Bojković igra u Banjaluci već, ne znam koju po redu predstavu ,nekoliko godina. Radmila Živković je igra u Narodnom pozorištu. Divne, sjajne glumice to igraju i ja ne znam da li bih ja tu još dodala. Nisam sigurna. Meni su izazov neke druge, neki drugi tekstovi, uloge. Recimo u Noćnoj straži igram propalu mađarsku groficu. To mi je jako zanimljivo, inspirativno i komično. Tako da je sve okej.

Bez obzira na različitost uloga svi Vas pre svega doživljavaju kao komičarku.
“Pa ja sam od nekog trenutka jedva dočekala da igram komediju. Puno istorijskih uloga sam igrala, i kneginju Ljubicu i caricu Milicu i Milicu Stojadinović, pesnikinju, i srednjovekovnu Jelenu. To je sve bila mladost, a onda uđete u neke godine. Jako je bitno da te godine prihvatite i da shvatite da ulećete u novi prostor i žanr. Tako da sam ja po svom habitusu, gabaritu, jedva čekala da igram komedije.Verujem da je najteže nasmejati ljude na pravi način. Ne mislim na neki jeftin humor. Ljude zasmejavati i učiniti im trenutke lepim, meni je to divan izazov i to jako volim.”

Gorica Popovic 2 foto oks
Vaše kolege tvrde da baviti se glumom nikad nije bio posao, nego način života. Kako živi Gorica od glume i sa glumom?
“Svašta nešto. Živi se. Imam sređen porodičan život, nemam dece, ali imam divnog supruga.Danas nam je dvadeset sedam godina braka. Tu imam jednu sigurnost i relaksaciju. Osim toga sam izabrala da se bavim mnogim hobijima. Pošto sam iz jedne slikarske porodice, moj otac je bio slikar, stric, brat. Mama je divno šila i vezla, heklala i slikala. Ja sam rasla okružena likovnošcu. Uvek me je to privlačilo. Da nisam glumica, možda bih se bavila kostimom, modom, scenografijom. Puno slikam na drvetu, vezem. Stalno nešto radim, ne mogu da sedim. Razvila sam tu osobinu da gledam nešto što je dobro na televiziji i da radim nešto rukama u isto vreme. To me relaksira i prija mi. To je nešto više od hobija. Kada nemam glumačkog posla, time se intenzivno bavim. To me raduje. Večeras igram Ljubavno pismo. Tu predstavu igram dvadeset pet godina i u njoj imam puno pauza. Ja ponesem i vezem. Ili čitam neku dobru knjigu.”

Imate li utisak da u odnosu na pre dvadeset-trideset godina beogradsko glumište više nije jedinstveno u tom svom suživotu? Kao da su se svi polako povukli u svoje male oaze.
“Ovo vreme je donelo svašta. Svakakve promene. Glumci su veoma srećni kad imaju svoju pozorišnu oazu. Mi vrlo dobro funkcionišemo. Poslednjih godina je bilo turbulentno, nismo bili zadovoljni jednim upravnikom i uspeli smo da se izborimo da dobijemo upravnika koji ovu kuću bolje vodi, došao je Branimir Brstina. Imamo pune sale, nagrade. Mnogo se radi bez obzira što je smanjen priliv sredstava. Nije lako napraviti novce, ali mi funkcionišemo dobro i prilično smo zadovoljni. Prilično se dobro i družimo i divno je kada imate neku oazu. Ima dosta toga što je snizilo kriterijume, što je odvuklo ljude na neku drugu stranu. Ti rijaliti programi i te naslovne strane tabloida koje promovišu ljude sumnjivog morala. Dosta sam tužna i razočarana što se više ne ulaže u kulturu, što nema više strogosti prema takvim sadržajima, što se to dopušta. Ali, civilizacija je takođe otišla u tom pravcu. Nismo mi to izmislili, to nam je stiglo. Banalizacija društvenog života. Nažalost je tako, pa smo se mi isto primili. Nekada je bilo čitati knjige dobra stvar. Danas je to skrajnuto, gledaju se banalni sadržaji na televiziji. To je opšta pojava u svetu, ali mi smo srećni. Mislim da to može da bude neki recept da ljudi stvaraju svoje male prostore u kojima će raditi ono što vole, da to šire, da se od malog počne, a ne od velikih reči, poduhvata. Napravi svoju lepu priču sa prijateljima, pa će to da ide dalje.”

Nekada su pred pozorištem bili tapkaroši, tražila se karta više. Sada se događa da sale ne mogu da se napune. Da li Vas plaše ta prazna mesta?
“Nisu prijatna, mada ja igram u predstavama koje su stalno pune. To je Ljubavno pismo koje igramo dvadeset pet godina, komedija Noćna straža, Moja ti, divna predstava u kojoj igraju Svetlana Bojković, Slavna Flores gde igram opersku pevačicu koja ne zna da peva. To su sve pune sale. Mi smo dobri, pozitivni na blagajni i nemamo taj problem. Ali, je jako neprijatno. Desi se da neka predstava ne nalazi put i onda je to muka da igrate. Igrate gasom zbog onih ljudi koji su tu, ali je teško da vidite polupraznu salu. I onda se obično polako gasi predstava.”

Gledate li serije? Ima ih u poslednje vreme dosta na televiziji?
“Da, gledam. Na sreću sad se dosta snima.”

Je li Vam se dopadaju?
“Da. Dopada mi se serija Pet . Igrala sam tu malu ulogu. Mislim da je jako dobra. Jeste krimi-serija, ali je drugačijeg rukopisa. Gledala sam Žmurke Miše Radivojevića. To je jako kvaliteno. Odlično napravljeno. Dopala mi se i ova serija koju svi gledaju Jutro će promeniti sve. Sveže. Volim da gledam i Ubice mog oca. To su sve kvalitetne serije. I u Senkama nad Balkanom sam imala neku ulogu, u prvoj i drugoj sezoni. Ima dosta naših kvalitetnih serija. Hvala bogu, snima se. Ne znam kako. Verovatno pomoću štapa i kanapa. I sada ću, dok čekam predstavu otići da pogledam jednu odličnu seriju.”

Koju seriju danas gledate ?
“Igru prestola , fenomenalna je. Nisam ljubitelj te fantastike, ali ovu ne propuštam.”

Opširinije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar