INTERVJU IGOR PASTOR: Veći je izazov da ostanem nego da odem

Nadjačati igrom vrhunsku muziku je izazov kakav na sceni imaju samo baletski umetnici. Mnogim velikim baletskim umetnicima su pozornice u Srbiji bile mesta na kojima su izvodili tu čaroliju, ali u našim teatrima se za baletske predstave već odavno retko traži karta više i mnogi talenti su na vrhovima prstiju otplesali na inostrane pozornice i tamo pokazali koliko vrede. Među mlađim igračima koje viđamo na ovdašnjim scenama i koji ne žele da odustanu od umetnosti u Srbiji je i Igor Pastor.

Može li se u Srbiji promeniti predrasuda prema baletskim igračima i koliko je publika uopšte ostala verna klasičnom baletu?

„Kultura nije na zavidnom nivou u Srbiji. Svaki čovek je drugačijeg karaktera, kao i svaka predstava, zato je moje mišljenje da kultura pruža mogućnost da se svako pronađe u nekoj od predstava koje se nalaze na repertoaru Narodnog pozorišta. Moje mišljenje u vezi s baletskom profesijom jeste da ima puno predrasuda, koje svakodnevno pokušavamo da promenimo. Iz tih razloga smatram da bi trebalo više da se promoviše i bude medijski propraćena. Balet kao umetnost i baletski igrači mogli bi se prikazati na više načina u svakodnevici privatnog i poslovnog života, priprema za stalni repertoar i premijere. Puno igrača, puno interesantnih osoba. Nadam se da će se vremenom to promeniti, a sa promenama nestaće i predrasude. Ne mislim da karte treba da budu skupe. Predstave treba da budu pristupačne svima, ali smatram da bi publika trebalo da poštuje kodeks oblačenja kada dolazi u pozorište i da se pozdravi svaki umetnik koji je na ceni. Da svaki umetnik iz baletske profesije, drame, opere bude poznato lice. U Srbiji se još ne shvata da baletska profesija ima više pravaca. Zato smatram da treba da bude više medijski praćena da bi se ljudi upoznali sa tim umetničkim doživljajem. Iskrenost i predanost radu je sigurno najbolji put do gledališta, a publiku je teško prevariti.“

Povezane vesti - INTERVJU SLOBODAN BEŠTIĆ: Do nekih zanosa se retko stiže

Baletske škole postaju veoma popularne, ima ih samo u Beogradu desetak. Iza pojedinih stoje ugledna imena, ali je mnogo više onih čiji su vlasnici osobe koje nisu ni prošle pored baletskih škola. Da li je to kvalitetna konkurencija u stvaranju balerina i igrača ili se na neki način ipak omalovažava ta umetnost?

„Postoji više vrsta plesa – šou-dens, džez balet, moderan, savremeni i klasični balet i mnogo drugih. Za mene jedine validne baletske škole jesu državne u Beogradu ’Lujo Davičo’, Baletska škola u Novom Sadu, kao i privatne baletske škole i individualni časovi sa profesionalnim igračima iz pozorišta, igračima sa velikim karijerama. Savetujem pre upisivanja u bilo koju školu da se proveri ko drži deci časove. Postoje i klubovi za decu, ja bih rekao neka vrsta hobija, ali to ne može biti klasična baletska profesija. U to spadaju škole poput džez baleta, šou-densa i druge. Deca se u većini slučajeva opredele za takvu vrstu jer je reč o malo modernijem plesu. U tim školama se podučava osnovni klasični balet, ali modernizovano, u duhu današnjeg vremena. Tako da deca ili roditelji ne mogu očekivati da deca postanu profesionalni baletski igrači ili da budu primljeni jednog dana u pozorište nakon sticanja znanja u takvim školama. Za klasičan balet deca moraju još u ranim godinama da se odluče, naravno ukoliko imaju talenta i želje da vežbaju.“

Igrali ste pred novosadskom, beogradskom, sarajevskom publikom. Koliko i kako vrednuju lepotu predstave i da li se traži karta više samo kada gostuju strani igrači?

„Gostovanja u drugim pozorištima i zemljama najviše mi donosi nova poznanstva, druženja i izuzetan rad sa profesionalnim igračima, otkrivanje novih tehnika, interpretacija… Svako gostovanje je novi stepenik u mojoj karijeri, trudim se da primenim i naučim što više mogu iz saradnje sa drugim pozorištima.“

Radili ste sa ukrajinskim baletanom Sergejem Polunjinom, ali i sa Mari-Klod Pjetragalom, koliko naš balet prati nove izraze na svetskoj sceni i da li smo aktuelniji u klasičnom ili modernom izrazu?

„Bila je čast stajati rame uz rame sa takvim umetnikom. Poziv je bio potpuno neočekivan. Svaki umetnik bi se osećao posebnim da dobije poziv od svetske zvezde i da ga izabere Polunjin. Pripreme su bile naporne i svakodnevne. Provodili smo sate u pozorištu radeći na predstavi ’Romeo i Julija’ u koreografiji Johana Koborga, koja je predstavljena u Veronskoj areni pred skoro 8.000 ljudi.“

Povezane vesti - POZORIŠTE NAJTEŽE POGOĐENO: Sektor zabave gubi 160 milijardi dolara

Imali ste zapaženu rolu u predstavi „Oni”, a reč je o veoma neobičnom pokušaju da se odigra horor priča. Kakav je Vaš stav o novim tendencijama u baletu?

„Predstava ’Oni’ bila je glumački zahtevna, prva predstava koja je napravljena kao horor balet. Bio je veliki izazov ostvariti i prilagoditi baletske pokrete u ulogu negativca koji ubija svoje žrtve. Prošle sezone smo imali premijeru ’Labudovog  jezera’, u koreografiji Konstantina Kostjukova, koja je takođe bila veliki izazov na drugačiji način. Beli balet je najteži u našoj profesiji. Treba savladati glumačke, tehničke, partnerske deonice. Zato baletska profesija i jeste zanimljiva što nikada niste dostigli vrhunac svojih mogućnosti, uvek može još više I svakodnevno istražujete samog sebe. Neostvarena želja su mi predstave ’Korsar’ i ’Žizela’. Balet ’Žizelu’ imamo na repertoaru Narodnog pozorišta, tako da se iskreno nadam da će publika imati priliku uskoro da me gleda I u toj ulozi. Predstava ’Korsar’ se kod nas još ne izvodi, ali verujem da će i to veliko delo uskoro da se priprema i izvodi na sceni Narodnog pozorišta. Moje sadašnje interesovanje su klasične predstave, jer smatram da klasičan repertoar treba da se izvodi kada je baletski igrač u najvećoj snazi.“

Dobitnik ste prestižne nagrade Terpsihora, da li nagrade umetnicima otvaraju neka nova vrata ili je to samo beleženje već postignutog?

„Velika mi je čast sto sam dobitnik ove prestižne nagrade jer se dodeljuje za celokupni doprinos kulturi i dosadašnjem ostvarenju. Pre devet godina nagradu Terpsihora je ustanovilo Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije na inicijativu prof. Aleksandra Ilića. Dodeljuje se povodom Svetskog dana igre, internacionalnog praznika koji slavi ceo svet. Evo, i sada želim da zahvalim žiriju koji su činili: predsednica dr Vera Obradović, redovni profesor Fakulteta umetnosti u Kosovskoj Mitrovici i koreografkinja, mr Nela Antonović, koreografkinja, osnivač i direktorka Mimart teatra, i Milan Rus, prvak Narodnog pozorišta u Beogradu. Meni ova nagrada zaista mnogo znači jer su je dobili Konstantin Kostjukov, Ana Pavlović, Bojana Žegarac i druga značajna imena. Svaki umetnik koji se trudi, voli svoju profesiju, posveti svoj život, negde se nada i očekuje da bude nagrađen njegov rad. To je nagrada za požrtvovanost i davanje celog sebe, maksimalnog umetničkog angažmana šest dana u nedelji. Nagrade su veliki motiv, vetar u leđa za buduća stvaranja i ostvarenja, ali moja najveća nagrada i motivacija jeste naša publika koja dolazi na predstave i nagrađuje nas iskrenim aplauzom.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…