INTERVJU JARMILA VEŠOVIĆ: Razbijanje formi i normi

INTERVJU JARMILA VEŠOVIĆ: Razbijanje formi i normi

Foto: Milen Mikoton


Spojivši u svojoj ličnosti nekoliko civilizacija i sredina – rođenje i odrastanje na Cetinju i u Herceg Novom, likovno formiranje u Beogradu, rad na restauraciji manastira u Srbiji, usavršavanje i specijalizaciju u Parizu, široko poznavanje i istraživanje evropske scene i kulture uopšte, život između dva grada i konačno, odluku da ostane u Parizu, Jarmila Vešović u sebi nosi dragoceni amalgam, neku vrstu fuzije. Prve radove izlaže 1981. godine u Beogradu, a potom u Parizu 1985. Slede brojne samostalne i grupne izložbe širom sveta, priznanja i nagrade na ovim prostorima i u Francuskoj. Danas je među vodećim francuskim, ali i srpskim (i eksjugoslovenskim) umetnicima.

Vi ste svoje stvaralaštvo inkorporirali u osvešćeni, razuđeni, izgrađeni ženski identitet, a da ne utonete u zamku „ženskog rukopisa“?

“U temperamentu gotovo svakog umetnika bilo da je ženskog ili muškog roda ima najviše dečje drskosti, radosti i slobode. Viđenje umetnika je uvek suptilno, znači žensko, mora biti žensko, kako izvedba mora biti snažna i ubedljiva, znači muška. Harmonija je u erotskoj iskri koja čini početak života, rađanja i rađanja svake lepote. Tenzija između ’ženskog i muškog’ je najveća snaga prirodnog i neprirodnog stvaranja.

Poznajem slikare muškarce koji imaju ženski, vrlo narativni rukopis, što ne ometa veličinu i lepotu njihovih dela. Prava lepota je bespolna, bolna, bezvremena, prepoznatljiva, jednostavna. Draga mi je Nadežda Petrović kao slikar i čovek. Njene slike odišu tom odlučnom snagom, baš takvom kojom je ratovala. Pomišljam da je slikala kao da je bila spremna da umre u slici, kao što je bila spremna da umre u ratu. To je sasvim lično, ’rukopis bića’ koji se vidi u slikama Nadežde Petrović.

Rasla sam pored oca, bez majke, pa sam tako ostala bez majčinskog  prisustva, na koje bih se ugledala. Ugledala sam se na oca. Kada sam pitala tatu ko me je rodio, odgovorio je da me je on rodio iz glave, što me nije iznenadilo ni čudilo, jer imamo iste ruke, noge, videla sam da smo toliko slični da je to moralo da bude tako. Spartanski sam savladala odsustvo majke. Zato mi nedostaje taj ’ženski rukopis’.”

To što ste ostali u Parizu govori u prilog tome da je Vaša prefinjena poetika i raskošna stvaralačka ličnost našla svoje autentično pripadništvo baš ovom miljeu. 

“Toliko sam često putovala, ne samo na relaciji Beograd- Pariz, da se probudim ne znajući u prvoj sekundi gde sam. To osećanje potpune nesigurnosti, gubitka svakog oslonca, podseća me na Rilkeovu misao u kojoj kaže da putovati je ’umreti pomalo’; bez maternjeg jezika, bez svojih bliskih – daleko je zaista umreti. Prošlost i sećanja su počela da žive intenzivno i setno u ’priviđanjima’. Raduje me kad vidim kuću u kojoj je živeo Tolstoj, Dostojevski, Strindberg. Svaka ulica ima svoju burnu istoriju. Cite des Arts je u samom centru Pariza. Prozori mog ateljea su gledali na Notr Dam i mostove koje je gradio Luj XIII, na Senu u svetlima brodova. Tako sam počela da slikam dugačke crteže ’Obale’, sanjarim više nego što živim.

Težina vremena u usamljenosti me je naučila da se bolje vidim i puno radim. Vodila sam dnevnike uz duga lutanja po Luvru, muzejima, gde su me čekale sve te slike koje sam u detinjstvu gledala u knjigama.

Te 1986/87. bila sam stipendista francuske vlade, studirala na ’Beaux-arts’ u Parizu, što je velika privilegija. Tako sam srela galeristkinju Anu Blank, u čijoj sam galeriji izlagala sve do 1998. Srela sam madam Suzan de Koning, koja je bila u to vreme konzervator, istoričar Muzeja grada Pariza. Napisala je jedan divan tekst koji mi je bio velika podrška.”

Vaš rad na restauraciji fresaka pod upravom Zavoda za zaštitu spomenika Srbije, od 1974. do 1986. godine, ostavio je neizbrisiv trag.

“To nije ’trag’, to je moje ’najdraže i najmilije’ što sam ponela sa sobom. Slikajući, uvek se vratim ne samo na tehnologiju freskoslikanja, već na tu atmosferu, mirise, tajanstvene lepote koje žive u hladu manastirskih zidova. Od 1989. do 2000. slikala sam ’Fragmente’, inspirisana ’fragmentima’ oštećenih fresaka. Plavi pigment i zlatni listići su decenijama deo mojih slikarskih eksperimenata, koji mi donose nove i neočekivane rezultate, nešto sasvim lično, lirsko treptanje. Čak slikam i vezujem pigment za platno prirodnim lepkom, kazeinom. Plavi pigment vezan kazeinom dobija jednu snagu, živost, postaje svetlost slike. Zlatni pigment daje slici dinamične promene. Sa promenom izvora svetlosti slika se menja, nikad nije ista.”

Jedan od najbitnijih likovnih elemenata Vašeg opusa su boje, raspevane, sa godinama sve izražajnije, sve smelije.

“Moje slike su monohromatske prozirne sa jasnim crtežom, najčešće olovkom i ugljenom odredim kompoziciju i strukturu slike. Radim jako dugo na materiji slike koja treba da ponese boju kao emociju. Ponekad slikam ciklus slika po pet, čak i 10 godina da život učini svoje, da života bude trag, žila kucavica u zemlji. Ponekad kažem to je ’moja krvna slika’. Organsko i neorgansko se otisne u jakoj boji plave ili zlatne, pune sočne gustine.”

Ključne reči koje bi mogle da razreše enigmu aktuelnih radova bile bi: palimpsesti, materija, boja, svetlost, prostor, vreme, poetski svet, memorija, kontekst…

“Tačno tako, predano istrajavanje – doslednost, mogu da rizikujem i krenem u neka istraživanja koja ne donose rezultate koje očekujem, ali je jedno iskustvo koje gradi moj stav. Ne bojim se da krenem putem koji ne poznajem iako najčešće ’ponavljamo’ iskustva sa kojima se ’dopadamo’. Ne želim da se zarobim u jednu formu slikanja koja mi je bliska i koja me ometa da vidim i nešto drugo. Teško je biti slobodan jer su uticaji novih medija jaki. Volim ovo vreme jer se sve brzo odvija, brzo saznaje i najteže je održavati tempo, a i svoj mir, biti mudar, odoleti uticajima koji razbijaju običaje.

Dvadeseti vek je sa Mondrijanom, Pikasom, Matisom već krenuo u razbijanje formi i normi. Zapravo, Leonardo da Vinči je bio moderan za svoje vreme, i on je razbijao norme i forme.

Svaki umetnik mora da bude moderan i bude deo vremena u kome živi. Nema propadanja, sve se samo menja, oblici poprimaju nove oblike i baš tom promenom sve se unapređuje i usavršava. Osećam da ništa nije uzalud, sve ima svoje mesto i važnost.”

Od surovosti velegrada u kojem živite Vi se osećate zaklonjenom i zaštićenom svojim radom. 

“Ne osećam se zaštićenom jer moje slikarstvo traži od mene puno. Teško je biti slobodan bilo gde na Zemlji. Svuda je isto za jednog umetnika koji intenzivno živi svoju pasiju. Pariz sam doživela odmah, kao da sam oduvek živela tu. Sve mi je odmah bilo poznato – svetlost, Notre-Dam de Paris već kako piše Viktor Igo. Toliko je francuske umetnosti bilo u našoj školskoj literaturi, slikarstvu, istoriji, u gimnaziji, da je za mene dolazak u Pariz bio da se svega setim i još bolje osetim tih hiljadu godina života, koji postaje moj život.”

Osećanja i uzbuđenja koja u nama bude Vaša dela formiraju materiju i svetlost Vašeg stvaralaštva.

“Da, materija i svetlost naročito u mojim prostornim crtežima instalacijama postaju lični prostor posetilaca. Prozirnost crteža u prostoru su deo telesnog posetilaca, jer i sam dah izaziva pokret paus papira.

Posebno su mi dragi radovi na japanskom papiru, koji su lagani i prozirni. Metar kvadratni tog papira teži šest grama, prosto kao dah i uzdah može da ponese slojeve pigmenta. Neverovatno izgledaju otisci pigmenta. Zapravo, tragam za tim nematerijalnim u materiji. Svetlost treba da da život materiji. Po najnovijim istraživanjima, i svetlost je materija, čestica ima svoju težinu i talasnu dužinu.”

Pripadate takozvanom trećem talasu srpskih slikara koji su se našli u Parizu. Kakve su njihove sudbine?

“Sudbine svih nas umetnika koji dolazimo u Pariz su slične, obojene nostalgijom, ambicijom, ljubavlju. Svi smo usmereni jedni na druge, pre svega našim zajedničkim maternjim jezikom. Jedva čekam da nekog sretnem i da popričamo lepo na srpskom da nas celi svet razume, pogotovu što je moj suprug Francuz. Izlagala sam često (1990, 1994, 1999, 2003, 2010) u našem Kulturnom centru. Naš Kulturni centar u Parizu je na divnom mestu, u samom centru, pravo je zadovoljstvo da se tu vidimo. Kad dođu naši umetnici iz Beograda, utoli se nostalgija, tada je naš Centar Beograd u Parizu, kako i treba da bude Srbija u Parizu. Osećam se kao deo Srbije u Parizu, a i deo Pariza u Beogradu.”

Dobitnik ste mnogih nagrada. Vaše se slike nalaze u kolekcijama mnogih značajnih galerija. Koliko Vam to znači?

“Ima toliko galerija, salona, toliko izložbi, fondacija, konkursa u Francuskoj, u Parizu, to je zaista grad gde umetnost znači, umetnik nešto vredi. I velika je konkurencija. Na salonima u Grand Paleu, kad su godišnje izložbe, ima po 2.000-2.500 umetnika art kapital. Zato je Pariz i interesantan jer svako može da nađe svoje mesto. Na tim salonima ima puno nagrada, medalja. Biti primećen u toj masi je uspeh. Prodati sliku je uspeh.

Živeti od slikarstva je najveći uspeh. Moje slike su u Muzeju Zepter u Beogradu. Narodni muzej u Beogradu  mi je otkupio 1997. dva crteža, 1989. Muzej moderne umetnosti u Beograd mi je otkupio sliku sa izložbe ’Terarijum’, 1990. Muzej u Tokiju je otkupio grafiku. Muzej u Kairu je otkupio moj rad na izložbi Trijenale grafike u Kairu, od 1993. Muzej Rozario u Španiji ima moje četiri grafike, a 2004. Muzej Matisovog rodnog grada je otkupio dve moje slike posle izložbe povodom 50 godina od njegove smrti. Galerija Ane Blank, kolekcionar Žak David ima 10 mojih slika, kolekcionar iz Pariza Suzan de Koning dve…

Foto: Viktor Kukos

Foto: Viktor Kukos

Zapravo, moje slike su nagrađivane, ne ja, moj rad me je izdvojio. Želim da se držim skromno, jer je vreme surovo i neumoljivo i ne treba se opuštati pod uticajem priznanja i uspeha. Utešno je setiti se reči Lao Cea: ’Smrt nije kraj čoveku’.

Istorija slikarstva nas već uči da je pitanje uspeha u umetnosti relativno. Znamo da je sudbina svakog umetnika posebna i neponovljiva, da ima onih koji su doživeli sva priznanja i poznati su po svom delu i danas, a ima i onih koji su nestali i pored toga što su bili priznati za života. Naše vreme je vreme vladavine kapitala koji diktira. Muzeji i državni, vladajući sistem imaju svoje kriterijume koji su haotični i u brzim promenama, pa teško može da se vidi šta će opstati.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar