INTERVJU MARKO GVERO: Nasmejati ljude je jedna od težih disciplina

Sa Markom Gverom nema dileme kad je reč o glumi. Stvar je jednostavna. Odeš i glumiš. Gde? Tamo gde te pozovu i ponude ulogu. Sve ostalo je stvar umeća ili igre. Uslov je da bude zabavno jer, ako glumac ne veruje da je tako, nikad mu publika neće poverovati. A on je komičar i važno mu je da čuje smeh pre aplauza.

Malo je glumaca koji žele da karijeru započnu u nekom pozorištu van Beograda. Vi ste otišli u Kikindu i tamo proveli 16 godina. To je zavidan staž.

"To je ozbiljan staž. Da sam čoveka ubio, već bih izašao sa robije. Dobio sam poziv od Narodnog pozorišta iz Kikinde nakon završetka Akademije. To je taj trenutak kada glumci završe školovanje i kad padne euforija nakon diplomskog ispita, otrezne se posle žurke, i onda se upitaju "šta ću sad". Tokom četiri godine Akademije glumac je dosta ušuškan u smislu da ne stigne od obaveza i zadataka da razmišlja o tome šta ga čeka, a sve vreme se zapravo priprema za nešto što je vrlo neizvesno, kao što je neizvesno i nakon 40 godina karijere pretpostavljam. Tako da ja nisam hteo da čekam taj neki vakuum u kom ne bih znao šta bih sa sobom i onda sam prihvatio prvi poziv, a on je stigao iz Narodnog pozorišta iz Kikinde i otišao sam. Bilo mi je divno i stvarno mi je mnogo značilo, jer sam kao mlad glumac imao priliku da odigram veliki repertoar, pa još i da ne igram "tacne" nego velike uloge. U stvari, i male i velike i glupe i pametne i svašta. Za 16 godina mislim da sam imao više od 30 premijera. Kao mlad glumac dođeš, bace te u vatru i nema više profesora, tvojih kolega sa klase, ti si sada član jedne kuće i moraš da se boriš, pogotovo kada dođeš sa strane, kad dođeš u manju sredinu. Tako da mi je to bilo vrlo značajno, sada mogu da igram bilo gde."

Tih se 16 godina u pozorištu videlo i u TV serijama.

"Bilo bi 16 godina uzaludnih da se ne vidi."

Diplomirali ste u klasi Ivana Bekjareva, mnoge Vaše kolege smatraju da su nekako skrajnuti jer su diplomirali na FDU?

"Kada sam ja upisao fakultet, to je bila prva generacija BK akademije. To je bilo nešto potpuno novo u Srbiji, prva privatna akademija. Kod nas vlada neki institucionalizam. Tako je moj deda pa ćemo tako svi morati. Smatram da privatna akademija može da bude nešto što je veoma kvalitetno. Samim tim što se plaća, očekuje se i neki kvalitet. U mojoj generaciji su bila ozbiljna imena i ozbiljni profesori, što na glumi, što na psihologiji, što na pokretu, scenskom govoru... Generalno, to je bilo kvalitetno. Onoliki Holivud pa mnogi nisu nikad bili na akademijama, studijama glume. Jednostavno, platili su nekome da ih nešto nauči u nekim školama glume i ako znaš i umeš, imaš šanse."

Vaše uloge u serijama "Istine i laži", "Ubice mog oca", "Čizmaši", "Montevideo", "Otvorena vrata", "Žene sa Dedinja" ostavljaju utisak da Vas više voli publika nego reditelji. Nikad niste dobili glavnu ulogu, ali dobili ste veliku popularnost.

"Ovo što ste nabrojali to su stvarno neki počeci, tu sam imao neke zanemarljive stvari. Postoje i neki off projekti koji nisu imali zapažen život na televiziji, pogotovo ne na nekim udarnim televizijama. Meni je jedna od dražih uloga u nekom malom formatu koji se zove "Prvi servis", a koji je išao na "Prvoj" u okviru emisije "Vrele gume", pet, šest minuta, a zapravo je svoj život dobio na Jutjubu, i to baš ozbiljan život. Drag format mi je bio "Mala istorija Srbije", u kojoj sam isto gostovao, tu su glavni junaci bili Lane Gutović i Vlasta Velisavljević. Prva serija gde sam imao neku veću ulogu je bila "Totalno novi talas", koja se prikazivala na "Hepiju".

Kada ste izašli sa Akademije, da li ste bili spremni da ćete ovako proći taj put, da ćete morati da odete u Kikindu pa da odglumite sve to, dok ne stignemo do nekog Caneta kog svi obožavaju?

"Ja sam to prepustio nekoj stihiji i sudbini, ja to tako posmatram. Smatram da svako dobije, to je neka holivudska ideja, svojih pet minuta. Neko jednom, a neko više puta. Moj put je bio okolo naokolo, što ne znači da će ponovo da ide nagore, može vrtoglavo da se spusti, pa se prave pauze, pa se prave loše uloge. Svega ima, a niko ne zna šta te čeka. To je umetnost. Ulazimo u nešto da stvaramo sa vrlo velikom željom da to bude dobro, a da li će, to zavisi od mnogo faktora."

Kako prepoznajete ulogu koja je baš Vaša?

"Ako sam je dobio, onda je moja. Ako je neko prepoznao da bi trebalo to ja da igram, tu nemam neke dileme. Dalje može da postoji samo ono da li je dobro plaćena i da li imam motiv da je igram. Ali šalu na stranu, ako je reditelj prepoznao, ako je neko rekao: "Gvero treba da igra ovo", zašto bih se ja sad pitao da li je to za mene ili nije. Moji profesori su govorili: Deco, pazite šta radite. Ali to je još uvek bila neka granica kada se pazilo šta se radi, gde se radi i u kojim formatima, u kojim emisijama se gostuje. To je sad izgubilo neki smisao i što bih ja sad čekao nešto i bio čuvar neke visoke umetnosti kad od svega čovek može napraviti umetnost."

Vi ste se u srpskom glumištu nametnuli kao komičar.
" Tako mi se desilo."

Desilo?

"Pa kad napravite niz nekih uloga u jednom žanru, onda ljudi kažu: Pa da, on je komičar."

Da li Vam se sviđa to?

"Kako da ne. To je jedna od težih disciplina u ovom poslu."

Teže je nasmejati publiku nego je rasplakati?

"Tako je. Često danas ljudi već na ivici plača izlaze iz kuće i fali samo malo da ih gurneš. Ako se ljudi smeju, onda to znači da ja to dobro radim i da tu nemam problem. Ja nekada nisam ni svestan da je to nešto smešno. Nekad jesam. Nekad probam da osmislim da bude pa ne bude."

Čemu se ljudi danas smeju? Svom ogledalu ili tamo nekim drugim ljudima?

"Uvek su se smejali svom ogledalu najviše. To je ono što je sigurno. Ono što ja gledam i čemu se ja smejem u filmovima i serijama, to na moju žalost nije naišlo kod nas na plodno tlo, ta vrsta humora, i onda mi je žao što se ovde sve češće, nekako kao pismo ispod vrata, uvaljuje neki humor na koji smo već navikli, ne istražujemo dalje, ne čačkamo, ovo je sigurno, donosi nam gledanost. Ako kažeš: "Ajde da probamo ovu temu da obrađujemo?", odgovor je: „Jao, ko će to da gleda? Filmska publika je 60 plus, klinci su otišli na Jutjub". A svašta se događa sa strane, svašta zabavno i smešno, humor se menja kao i društvo, kao i epohe."

Da li smo ostali na nivou "Kamiondžija"," Pozorišta u kući"?

"Drugačija je gluma, drugačiji je izraz, drugačiji je pristup. Ne znam, imam utisak da mi spadamo u neki vrlo duhovit narod, koliko znam ili koliko se sećam iz neke kinematografije na kojoj sam ja odrastao i na kojoj sam učio. To je bio humor na drugu, treću loptu, pa je bio neki crni humor, pa je bilo nekih bizarnosti, bilo je svašta tu, i groteske, komedija ima razne boje. Mi smo duhoviti ljudi i publika je duhovita i mislim da im ne treba davati jeftiniji humor nego što oni mogu da prihvate. Ponudite im, možda će da kupe, da progutaju. Ne nudi im se nešto novo. To je moje neko zapažanje što uopšte ne mora da bude tačno. To što ja volim takav humor ne mora da znači da svi vole. Ali generalno, voleo bih da ima još nekog crnog humora poput "Maratonaca", "Ko to tamo peva", fali nam Duško Kovačević koji je još prisutan, ali nema te neke vrste autoironije."

Često se govori da se, nažalost, i u pozorištu i na televiziji do pojedinih uloga stiže protekcijom. Kako Vi to doživljavate, da li Vi to uopšte prepoznajete?

"Uvek je toga bilo i uvek će biti. Ja konkretno ne znam. Nisam osetio na svojoj koži. Da li postoji ili ne postoji, ali će uvek postojati priča o tome. To je uvek tako. Ako bih ja radio autorski film, ne postoji neko koga bih ja uzeo zbog protekcije ako mi taj nije dovoljno dobar. Zašto bih kvario svoju sliku zato što mi je neko nametnut?! Naš posao je vrlo eksplicitan. Izađeš na scenu i sve se vidi. Moguće je da ljudi žele da preko nekih protekcija dođu na scenu, ali onda moraš ozbiljno da veruješ da si jako dobar ili da budeš jako dobar."

A da li je bilo u pozorištu nečega što biste voleli da odigrate a niste?

"Pa ne znam. Nisam sad imao te momente da kad dobijete ulogu, pročitate tekst, pa kažete - ovo se čekalo dugo. To stvarno moraju da se slože kockice. Nemam neku želju, možda sam imao. Voleo bih da igram Šekspira uvek, šta god."

Zašto?

"Sviđa mi se. Igrao sam ga četiri, pet puta."

Zašto svi naši glumci žele da igraju Šekspira, a ne, recimo, Nušića?

"Zato što je kvalitetan pisac, kvalitetna tema. Zato što je uvek aktuelan, živ. Zato što mu je misao tačna. Zato što su mu likovi divno obojeni. Zato što je klasika, nešto što je veliki zalogaj i komplikovana igračka. Zato što traje. Onda imaš potrebu da se oprobaš u nečemu što traje, što je aminovano od strane velikog broja ljudi. I Nušića sam igrao. Nušić koliko god da je divan pisac za scenu, negde mi je onako... Jedan odigran Nušić, imam utisak da sam odigrao sve te likove. Od Jerotija do Sime Pandurovića. Malo su dvodimenzionalni. Ima nešto u Ričardu Trećem, ne zanima me Hamlet, ali Ričard da."

I sad ste u Pozorištu "Pinokio" u Zemunu.

"Od januara sam tamo. Sad radim novu predstavu "Čarobna frula", u režiji Vladimira Lazića. Igram u Ateljeu 212 predstavu "Strujosek", u Zvezdara teatru predstavu "Feliks", na Terazijama "Mister Dolara", u Kikindi sam zadržao neke naslove, u Madlenijanumu "Koferče", to je novo. U "Buhi" igram dva naslova."

Mnogi glumci priželjkuju uloge u inostranstvu, imate li planova?

"Naravno. To je normalno. Ljubopitljivost je apsolutno legitimna, ali mi glumci imamo taj problem jezičke barijere. Kad sam išao na kasting za neki američki film, ja engleski mogu da govorim, mogu i da ga naučim da odigram na njemu nešto, ali je to daleko od toga. Ne znam suštinu tog jezika. Ne znam da se nasmejem na tom jeziku, ne znam da budem ironičan na tom jeziku, ne znam da improvizujem i onda je to nešto što me ograničava, to je za glumce najveći peh, što ne možemo igrati na scenama osim ako nije neki postteatar."