INTERVJU, MILA TURAJLIĆ: ŽIVOT IZMEĐU TITA I DRAŽE

INTERVJU, MILA TURAJLIĆ: ŽIVOT IZMEĐU TITA I DRAŽE

Foto: Ekspres/Nemanja Jovanović


Nakon svetske premijere na TIFF-u u Torontu i učešća na IDFA u Amsterdamu, najznačajnijem festivalu dokumentarnog filma u Evropi, gde je osvojio prvu nagradu, „Druga strana svega”, novi film autorke Mile Turajlić, otkriva kroz prisan razgovor s majkom politički rascep koji potresa njihov dom i državu, koje progoni istorija.

Ovaj film je nagrađen i od srpske sekcije FIPRESCI-ja, gde je dokumentarni film prvi put uvršten kao kategorija. Mila je još 2010. svojim debitantskim dokumentarcem „Cinema Komunisto”, pričom o kinematografskoj zaostavštini Jugoslavije, skrenula pažnju na sebe ne samo domaće već i svetske javnosti, a usledilo je i osvajanje 16 nagrada širom sveta. Ideju za svoj treći film o Pokretu nesvrstanih „Dosije Labudović”, koji je snimila i čiju čeka montažu, Mila je dobila tokom festivalskog gostovanja sa ostvarenjem „Cinema Komunisto” u Alžiru. Razgovaramo s njom o tome kako se obrela u svetu dokumentarnog filma, na koji način stvara, kako joj je uspelo da kroz priču o stanu svoje porodice, koji je bio podeljen zaključanim vratima 70 godina, u filmu „Druga strana svega” ispriča istoriju jedne zemlje i vešto spoji istorijsko, lično i emotivno, čime je osvojila svet.

Foto: Ekspres/Nemanja Jovanović

Foto: Ekspres/Nemanja Jovanović

Kakva je bila početna ideja za ovaj dokumentarac?
– Ideja o dokumentarcu je zapravo bila da se od tog stana, koji je specifičan po toj svojoj podeljenosti tim zaključanim vratima, napravi nekakav mikrosvet i jedan film koji zapravo nikada neće izaći iz tog prostora. Onda mi se učinilo da baš zbog toga što moja porodica živi tu od zidanja te zgrade mogu kroz neku hroniku četiri generacije moje porodice da napravim film koji pozadinski zapravo priča istoriju zemlje, a u prvi plan stavlja ta večita generacijska pitanja na ovako trusnom području. To je pitanje ostanka ili odlaska, angažmana ili sklanjanja… Činilo mi se da kroz taj prostor u stvari jako mnogo toga može da se ispriča o našem društvu.

Ispostavilo se da ste tek u montaži shvatili da Vas je razgovor s majkom odveo u drugom pravcu.
– Za mene je kvalitetna filmska dramaturgija kada kroz nekoga ili nešto pričate o nečemu daleko širem. I „Cinema Komunisto” je bio to, kroz priču o tom kinooperateru i Filmskom gradu nastala je priča o našoj bivšoj zemlji. Potrebno mi je da kroz nešto konkretno pričam o nečem apstraktnom, da postoje ta dva registra kroz koje se film postavlja. Tako ni uloga moje majke nije bila zamišljena kao neki bitan faktor u celoj priči. Jeste u onoj meri u kojoj je ona pričala porodičnu istoriju, ali nisam mislila da će to biti okosnica filma. To se naprosto desilo. Nisam planirala da se moj glas čuje u filmu. Međutim, u montaži je materijal otkrio drugu suštinu tog mog rada i tih mojih razgovora s majkom, i ispostavilo se da će film biti mnogo intimniji i ličniji nego što sam isprva predvidela. S vremenom je taj naš razgovor, koji se u velikoj meri vrti oko njenih životnih odluka, postao srce priče.

Deluje kao da je kamera sve vreme bila uključena.
– I jeste. Pet godina. Bilo je teško snimati kod kuće. Nijedan porodični ručak vi niste tu da dignete noge i da uživate, nego stalno: čekaj, da li nam sad ovo treba ili ne. Onda trčite oko stola, jurite te kadrove, planove, vodite računa da ne nervirate nikoga svojim prisustvom. Nije uopšte lako uključiti kameru usred dnevne sobe kada tu sedi dvadeset ljudi i o nečemu priča, a vi biste sad da čučnete između svih njih i da snimate. Zatim, priču s mamom je trebalo pretvoriti u razgovor majke i ćerke jer je ona žena navikla na taj politički javni diskurs pa sam joj u jednom trenutku rekla: ali ton kojim sa mnom pričaš je kao da razgovaraš s bilo kojim novinarom. I tek tada smo se razumele i otišle u pravcu lične priče. U montaži sam shvatila da taj razgovor dobija svoj puni smisao tek ako se čuje i moj glas, glas ćerke, i time je film dobio intimnu notu i boju koju i treba da ima.

Jedna od emotivnijih scena u filmu je kada Vaša majka prebaci lopticu na Vas i pita Vas šta ćete preduzeti.
– U pitanju je kadar izborne noći, gde joj ja kažem da ne znam čemu to sve, i sledeći, gde smo nas dve za stolom i ja joj opet kažem: dobro, sve je to ni za šta, a ona mi odgovara „Ja sam svoje obavila, sada ćeš ti videti šta možeš.” Ja ni sada nemam odgovor na to pitanje, osim što mi je trebalo hrabrosti da to stavim u film jer nije jednostavno tako javno sebi i drugima priznati da ne nosite tu odlučnost i hrabrost u sebi. Nisam mislila da će i moja generacija, koja je odrastala u devedesetima, proživljavati težinu odluka koju su imali ljudi koje pamtim kao studente početkom devedesetih -ostati ili otići iz zemlje. Lično se i dalje preispitujem. Ti moji emotivni izlivi koji se vide u filmu odnose se na suštinsko razočaranje koje smo svi mi doživeli posmatrajući kako se stvari odvijaju.

Možda je sve to što radite Vaš odgovor?
– To mi je dosta ljudi reklo, ali ja to stvarno nisam tako doživela, već kao neki slabašan izgovor. Mea culpa, evo, ja ne mogu. Gest kojim se pridružujem toj borbi. Prema reakcijama koje je film izazvao i kod naših ljudi i kod stranaca, počinjem da shvatam da to sve dobija neki smisao koji je za mene neočekivan i veoma jak. Sve što radim je posledica mog bunta protiv brisanja prošlosti, što moja generacija intezivno preživljava. Sve je nestalo, od naziva škola i mesta gde smo išli da jedemo kolače do državnih praznika, i to sve nas na nekom nivou mora da radi. Nije prirodno da nemate baš ni za šta da se uhvatite iz prošlosti. Raduje je me kada vidim da su mladi ljudi pogledali ovaj film i razumeli ga. Tada shvatam da moji filmovi imaju težinu dokumentacije.

U filmu značajnu ulogu ima i Nada Lazarević, gospođa koja je živela u drugom delu Vašeg stana.
– Ja sam s njom imala lep odnos i snimila sam šest sati razgovora. Rekla sam joj da pravim film o zgradi i da bih da snimam i njenu priču. Odmah je pristala. Donela sam joj neka pitanja da joj dam vremena za razmišljanje. Kad sam se vratila, ona je već napisala sastav, što me je dirnulo. Kad smo počele da pričamo, delovala mi je kao zapeta puška, iz nje je provalilo sve što joj je bilo na duši, kao da je sve vreme imala potrebu da iznese tu priča o svom životu. Bila je u strahu od svega. Oni su porodični preživeli i Goli otok. Nada je osoba čija je sudbina krojena istorijom. Ali je bila jaka ličnost. Pričala mi je da je poznavala moju baku pre Drugog svetskog rata. Iš le su u istu školu. Tada je Nada živela u zgradi preko puta naše i kao mala je često gledala kroz prozor u prozor našeg stana razmišljajući kako je to odrastati u ministarskoj kući. Ima tu toliko priča koje ukrštaju razne životne sudbine kroz taj naš stan. Ispostavilo se i da je Bora Ćosić, koji je napisao „Istoriju moje porodice u svetskoj revoluciji”, o jednom naseljenom i podeljenom stanu, o tom detinjstvu, tom strahu, bio u drugoj strani stana i poznavao ženu koja je živela u jednoj od tih soba. Postoji materijal za film „Sa druge strane”, ali zasad nemam snage da ga snimim.

Koliko nagrade koje ste osvojili pomažu srpskom dokumentarnom filmu?
– Sigurno da pomažu. Mi smo, kao i u svakoj oblasti postojanja, imali rupu od deset godina sa svetom koju je trebalo nekako nadoknaditi. Postoje tu dve priče. Pod jedan, sada se više prepoznaje da su naši autori u svom vizuelnom pristupu i u autorskom smislu u rangu sa svetom jer nas možda tako ne doživljavaju pošto nas dugo nije bilo na svetskoj sceni. A drugo, institucinalno smo postali zemlja sa ogromnom kinematografskom strukturom. U Amsterdamu je 2017. obeleženo 30 godina tog festivala. U tom periodu smo mi propustili deset godina tapkajući u mraku, i ja sam zavidno išla po festivalima i gledala kako druge zemlje imaju delegacije. Poljski filmski institut pravi koktel da proslavi poljske filmove koji su te godine na festivalu, čileanska delegacija dolazi da predstavi šta se radi u Čileu… A mi smo stalno bili ti neki siročići iz Srbije koji uopšte nemaju institucionalnu zaleđinu. Ovo je bio prvi put da se na IDFA pojavila delegacija iz Srbije koju je vodio direktor Filmskog centra Srbije, kao i predstavnik RTS-a, bio je posebno osmišljen akademski program za mlade dokumentariste Srbije, a Filmski centar Srbije bio je sponzor tih susreta gostiju. Konačno se dešava da imamo infrastrukturu, da država Srbija stoji iza nas. I bila sam neopisivo ponosna što nismo više kao siročići, nego smo ozbiljni autori koji dolaze iz ozbiljne zemlje, koja ozbiljno valorizuje to što mi radimo. Jer kinematografiju, pored autora, u istoj meri nose i institucije i ljudi koji vode te institucije, njihova vizija da podrže, da promovišu, da stanu iza nečega. U ovom trenutku smo mi u veoma lepom položaju što se toga tiče.

IRONIJA SVIH NAŠIH PODELA U JEDNOM IMENU
Dvoje Jugoslovena, vaši baka i deka, dali su ćerki ime Srbijanka, zbog čega je ona imala problema od detinjstva?
– To je lepa priča za koju mi je žao što nije ušla u film. Mama nosi ime po babinoj drugarici iz osnovne škole, iz detinjstva, koju je moja baka celo to detinjstvo zavitlavala da ima ružno ime, a ova je sve vreme govorila: biću ti kuma jednog dana, imaćeš ti ćerku i ja ću je krstiti Srbijanka. To je bio neki vic između njih tokom školovanja. Ta Srbijanka je zapravo Srbijanka Bukumirović.

Reč je o čuvenim sestrama Bukumirović, koje su sve stradale u banjičkom logoru kao skojevci za vreme Drugog svetskog rata. Srbijanka je streljana negde baš pred kraj rata, i bila je najočiglednija stvar kad se moja baba porodila da ćerka ponese to ime. Tu ima toliko ironije. Ovo što ste rekli, da Jugosloveni daju detetu ime Srbijanka, ali i da dvoje ljudi koji su socijaldemokrate, nisu komunisti, daju ime u spomen ženi koja je stradala zato što je bila skojevac. Tu leži najlepši aspekt života. To bogatstvo tih nekih struna koje se nekako spajaju i odjedanput sve to što izgleda politički nespojivo ili politički opozitno, a u stvari je životno. Zatim, kad se mama kao studentkinja zatekla u Puli na festivalu, htela je da joj neki čuveni hrvatski pevač potpiše ulaznicu, a on ju je opsovao kad mu je rekla da joj je ime Srbijanka. Bilo je i takvih momenata. Recimo, njena razredna u osnovnoj školi ju je zvala Slobodanka. Nije mogla da izgovori Srbijanka. Ima tu toliko toga, i neverovatno je kako su svi ti politički prelomi u našoj istoriji sadržani kroz to kako je ona nosila to ime kroz život. Da bi devedesetih to ime dobilo potpuno drugu konotaciju. Večito je imala pogrešno ime.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanje Ekspresa

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar